Василиј Кандински, Без наслова, 1923.
Напредак и раст религија је приметан у читавом свету, па њихови следбеници, у духу демократије, захтевају да буду присутни и активни у јавној сфери. Ова живахност и политичка асертивност религија представља и нерешен проблем и пропуштену прилику, како за саме религије тако и за читав свет. Проблем је због тога што људи користе религију да би оправдали злочине, насиље и рат, а пропуштена прилика је због тога што религије у својој сржи садрже визију бољег живота и начина на који човек може тај бољи живот да постигне.
Сада ћу се усредсредити на прилику и ограничићу се на допринос који једна религија – хришћанска вера – може дати приватном и јавном животу. Испитаћу неке основне теме које се тичу хришћанске визије и хришћанског суочавања са конкретним проблемима. Говорићу и о ономе што ја и моји сарадници радимо у Јејловом центру за веру и културу. Најпре ћу се осврнути на данашње заборављање онога што је заиста битно, а то је визија о аутентичном људском постојању, под чим подразумевам живљење доброг и исправног живота. Након тога ћу истражити три низа односа који су од суштинске важности за хришћанско добро живљење, како лично тако и национално, а то су: однос између појединачног и универзалног, овосветскког и трансцендентног, напора и радовања. На почетку ми, пак, допустите да изнесем три претпоставке којима ћу се руководити.
Претпоставке
Прво, две често помињање опције учешћа религије у јавном животу – секуларистичко искључење религије из јавности и религијска доминација јавном сфером – политички су неизводљиве и морално неприхватљиве. Ове крајности се међусобно узрокују, а обе су репресивне: прва за религиозне људе, а друга за оне који нису следбеници доминантне религије.
Друго, хришћанска вера – као и остале религије – има добре разлоге да се залаже за политичке аранжмане који онемогућавају како секуларистичко искључење религије тако и наметање доминантне религије иновернима. Хришћани су, заправо, измислили политички плурализам. Они су указали на два кључна морална принципа у основи политичког плурализма: слобода веровања и неверовања и једнака морална вредност свих. Хришћански аргументи стоје иза оба оперативна модела политичког плурализма, како иза јасног разликовања религије и политике, тако и иза државне непристрасности на плану религије.
Моја трећа претпоставка је можда најконтроверзнија: алтернативне религијске верзије доброг живота – које се међусобно надмећу за интелектуалну плаузибилност и друштвени утицај – неопходне су у савременом свету; оне нису као примитивни викиншки бродови којима су људи прелазили океан живота пре изумљења модерних авиона. И оне су, као и секуларистичке визије, живе опције у савременом добу. Разлог је једноставан: науке су неспособне да артикулишу визију доброг живота. Научно истраживање, које је заиста фантастично оруђе, покрећу сврхе и вредности, али оно само не може да одреди сврху и да дефинише вредности. Научно истраживање нам, нпр. може много рећи о ономе шта људи обично желе и како да ефикасније испуњавају своје циљеве, али нам не може рећи ништа о томе шта људи треба да желе и какав живот заиста треба желети.
Живот и ресурси
Данас многи сматрају да људске сврхе и вредности, као и сама визија доброг живота, нису ствар истине или неистине већ личне наклоности и личних снова. Слободно можемо да следимо своје снове, како многи мисле, али само ако при том не шкодимо другима. Заиста, ако не следимо своје снове, онда издајемо нашу аутентичну човечност.
Добар живот је приватна, лична ствар. Међутим, предуслови за живљење доброг живота нису приватна или лична ствар: „Обезбеди ресурсе који су ти неопходни да би живео своје снове (какви год они били)!“ – то је доминантни „императив модернизма“, како пише социолог Хартмут Роса. Шта год током живота да изабереш као своје добро, ипак ће ти бити боље да нагомилаш економски, социјални, културни, симболички и телесни капитал – другим речима, треба да будеш богат, образован, да имаш добра познанства и да добро изгледаш.[1] Учење разних начина за обезбеђивање ових ресурса одузима највећи део времена и енергије у човековом животу од колевке до старачког дома.
Ипак, нешто није у реду са овим виђењем доброг живота и ресурса који су нам за њега неопходни. Роса то објашњава следећом сликом: „Ми модерни људи личимо на сликара који се непрестано труди да унапреди свој материјал – боје и четке, климу и осветљење, платно и сталак – али који никада не почиње да слика.“
И хришћанска вера говори о ресурсима: о храни, одећи, склоништу и здрављу. Наша брига о гладнима, болеснима, незбринутима и немоћнима ће добрим делом утицати на пресуду коју ће Врховни Судија донети о нашим животима. Ствари које су нам неопходне да бисмо преживели и напредовали део су доброг живота, а не само ресурси за његово остварење. Међутим, оне су само део доброг живота, чак мањи део. Хришћанска вера пре свега говори о ономе што је битније од ресурса који су нам неопходни за преживљавање и напредовање. Она нам говори да је добар живот као бисер за који вреди продати све ресурсе које имамо – богатство, моћ, славу и ужитке. Помоћу овог бисера поново задобијамо оно што смо продали да бисмо га купили. Са друге стране, без тог бисера смо понижени и изгубљени, а ниједна од оних ствари које нисмо хтели да продамо због њега не може надокнадити штету његовог одсуства. Главни допринос хришћанске вере нашим животима, и приватним и јавним, јесте то што нам показује визију истинског живота.
Појединачно и универзално
Чини се да наша солидарност полако нестаје. Наравно, увек смо највише бринули о себи и својима – о племенима, заједницама и нацијама. Данас се, пак, чини да то чинимо без имало гриже савести. Узмимо за пример оживљавање национализма. Пре једне деценије чинило се да је трибализам маргиналан феномен. Ипак, процес глобализације, који нема искључиво негативан утицај, узроковао је невиђено ширење јаза између богатих и сиромашних, озбиљну еколошку катастрофу, као и губитак осећаја за лични, културни, религијски и национални идентитет. Резултат свега тога јесте то што су националистички нагони освојили свет.
Хришћанска вера је универзална. Један Бог је Творац и Спаситељ читавог света. Једнота рајског врта на почетку библијске приче о Божијем односу са људским рородм одговара једноти града – Новог Јерусалима – на крају. У средини је прича о Исусу Христу и о Божијој универзалној владавини. Хришћанска вера се обраћа свим људским бићима и свима им жели добро.
Пошто је читав свет предмет Божије бриге, хришћанска вера је неспојива са ексклузивистичким национализмом који губи сваку везу са универзалном моралном одговорношћу и који функционише на принципу националне изузетности. Нација је облик „посебних односа“ заснованих на историји, језику и локалитету. Ови ближи односи захтевају нашу посвећеност, али не подразумевају негирање њене универзалности. Као што човек воли себе и своју породицу не престајући да воли све ближње, тако треба да воли своју нацију и заједници свих нација.
Према хришћанском схватању, Бог не брине просто за целину; Он брини за свако појединачно људско биће. Само из тог разлога Бог брине и за целину. Сви људи и сва жива бића на нашој планети међусобно су зависна и повезана. Да би једна личност истински цветала, цели свет мора да цвета; да би свет истински цветао, свака личност мора да цвета; да би и свака личност и читав свет истински цветали, сви морају да живе и да схвате да живе у присуству Бога Животодавца.
Хлеб и реч
„Реци да камење ово постану хлебови“, рече кушач Исусу, исцрпљеном од четрдесетодневног поста у пустињи. Исус је одбио и рекао: „Не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божијих“ (Мт 4,4). Исус је цитирао јеврејску Библију. Ове речи су најпре саопштене деци Израиљевој као сажетак главне лекције коју је требало да науче током четрдесетогодишњег лутања пустињом пред улазак у Обећану земљу. У пустињи им је хлеб сигурно био потребан; ту истину није било потребно да науче. Међутим, било им је неопходно нешто више од хлеба, а ту истину, која није тако јасна као глад али која је једнако стварна, заиста је требало да науче. То важи за све људа, а можда нарочито за нас модерне.
Ми смо наше највеће искушење претворили у основни циљ наших живота и у основну сврху наших главних институција – економских, политичких и образовних. Највећи део наше друштвене и индивидуалне енергије усмерен је на претварање камења у хлеб. А ипак је већина нас, и богатих и сиромашних, и даље у пустињи, мучена глађу и жеђу. Када живимо само о хлебу – хлеба никад нема довољно, па чак ни онда када га направимо толико да се не може сав искористити па труне; када живимо само о хлебу, неко је увек гладан; када живимо само о хлебу, сваки залогај оставља горак укус, па што више једемо – укус је све више горак; када живимо само о хлебу, увек желимо још бољи хлеб, као да горак укус долази од тога што хлеб који имамо није довољно укусан, а не од тога што заиста живимо само о хлебу.
Када живимо само о „овосветским стварностима“ постајемо неспокојни, а тај неспокој изазива потребу за надметањем, друштвену неправду и уништавање окружења. Такође, овај неспокој педставља основну препреку за праведнији, милостивији и брижљивији лични и друштвени живот.
Али зашто неће сам хлеб – зашто неће бескрајни низ изврсних добара и служби које стварамо с невероватном генијалношћу – да утоли нашу глад и да нас наслади? Можда је само потребно да рад учинимо смисленим, да будемо поштено плаћени и да испунимо основне потребе. Оваква економска праведност би нам сигурно помогла, а ипак нам се и даље чини да би нас ужитак заобишао.
Напор и радовање
Афирмација обичног живота – слављење рада, породице и свакодневних ужитака – један је од централних конститутивних елемената модерног доба. Парадоксално је, пак, то што је централни проблем истог тог модерног доба отуђење света од сопства о сопства од света. Карактеризација овог отуђења и његови разлози разликују се од мислиоца до мислиоца, али сви се слажу да оно постоји. Марксово „отуђење“,[2] Хајдегерова „баченост у свет“,[3] Фројдов „нарцистички его“ – све су то називи или за незаинтересованост или за непријатељство у односу између људи и света у којем живе.[4]
Велики део наше отуђености заснива се на чињеници да је свет претежно непријатељско место. Многи људи сматрају да економски и политички системи у којима живе заправо раде против њих. Потреба свакога од нас да се остваримо као личности само појачава осећај отуђености. Пошто смо модерни, доживљавамо себе као владаре који суверено владају собом и својим деловањем, док се боримо за признање у надметању са другима у свету у којем је (скоро) све могуће а (скоро) ништа није забрањено. Немогуће је победити у игри самоостварења у таквом окружењу. Због тога није чудно што су многи од нас депресивни, па чак и они који су веома успешни. Не сећамо се када смо се последњи пут истински радовали.
Са друге стране, можда је и важнији разлог нашег отуђења од света и недостатка радости чињеница да смо изгубили захвалност. Замислимо свет у којем имамо значајан посао – можда да одржавамо и обрађујемо неки врт, ако нас занима агрикултура и хортикултура. Наши односи са породицом и пријатељима не могу бити бољи; нема никога да нам шефује и никаква структура нам се не намеће као „гвоздени кавез“. Замислимо и да је земља плодна, да је клима блага и да живимо у изобиљу. У таквом окружењу, помислићемо, радост ће природно да уследи.
Сада замислимо да у средини врта расте дрво које рађа посебно привлачне плодове, а ми смо спречени да их беремо. Управо то дрво, које желимо све више зато што нам је приступ њему забрањен и зато што нам је укус његових плодова непознат, сада постаје драгоцени бисер због којег смо спремни да ризикујемо све што имамо. Економиста Томас Седлачек претворио је причу о Адаму и Еви у лекцију о немогућности радовања. Нисам убеђен да је „немогућност“ права реч, мада се тешкоћа о којој говори може објаснити и на следећи начин: можемо да будемо у рају, а да и даље будемо дубоко незадовољни; сваки рај садржи неприступачно дрво са плодовима који прекрасно изгледају. Шта год да је за нас рај, на крају ће пропасти ако се не усредсредимо на његова добра већ се мучимо да достигнемо оно што још увек немамо.
Неко може рећи: „Не треба да прерано призивамо рај. Данас многи људи живе у овоземаљском паклу и гледају неколицину оних који уживају у рајском изобиљу. Најпре треба створити рај за све, па се тек онда можемо бавити проблемом радости.“ Иако је ова примедба сасвим разумна, она ипак не погађа поенту. Постоји једна кључна ствар која онемогућава успостављање било каквог раја, а то је наша неспособност да славимо доброту на путу ка постизању тог раја. Наша економија је претежно без радости. Такво је наше образовање. Таква је и наша политика. Наша забавна индустрија, упркос томе што је препуна хумора, и даље је без радости. Наша задовољства, интензивна и бројна, такође су без радости. У свим овим аспектима, вера у савршеност света и наша природну незаситост, додатно оснажена жељом за надметањем која је карактеристика наших друштава, подрива нашу захвалност за добра која већ поседујемо, као и могућност уживања у њима.
Радујемо се због ствари које су добре и које добијамо забадава. Базично хришћанско уверење јесте да је свет, па чак и оштећени свет, драгоцени дар од Бога Љубави. Дакле, радујемо се када примамо читав свет и сва добра у њему као дар од Бога.
Према Књизи Постања, Бог је створио свет за шест дана и све што је створено беше добро, а седмог дана Бог почину. И људи треба да раде шест дана, док седми дан треба да прекину посао и да славе добра која смо заједно са Богом произвели. Тога дана људски напори треба да престану и да влада радовање у свету и Богу Дародавцу. Тога дана обичне ствари треба да искусимо као нешто несвакидашње – као дарове Онога који нас воли – и да им се због тога још више радујемо. Ка томе дану је усмерено осталих шест дана и свих шест из њега добијају свој смисао.
Потпуно се слажем са рабином лордом Џонатаном Саксом: да сам владар света одмах бих поднео оставку, али пре тога бих „успоставио једну институцију која има моћ да промени свет. Њено име је Шабат.“ Бог влада светом и Он је успоставио управо једну такву институцију, а Исус Христос је духовно потврдио. Треба да свакога дана издвојимо одређено време, одређени дан сваке седмице и једну или више седмице сваке године за радовање у добрима која већ поседујемо. Такве прилике ће нас приближити рају много више него било какво богатство.
Политика и истински живот
Дошли смо до закључка. Најважније политичко питање нашег времена јесте оно за које иначе не бисмо рекли да је политичко. Ко смо ми – ти, ја и нације којима припадамо? Какви људи и какве нације би требало да постанемо?
С пуним правом желимо да афирмишемо наш идентитет и да заштитимо границе наших станишта, како личнх тако и националних. Међутим, унижавамо сами себе када презирамо добро које представљају они који су другачији од нас или када одбијамо да делимо наша добра са онима којима су она потребна. На најбољи начин волимо и себе и наше заједнице само онда када то чинимо у склопу опште бриге за добро свих људи.
И добра и разне услуге су део квалитетног живота. Ипак, живот је много више од скупа ресурса за испуњење наших снова, много више од нагомиланих ствари и искустава. Без обзира колико смо индивидуално или колективно богати, мали смо када живимо само о хлебу и само за хлеб. Ни ми ни наши ближњи нећемо истински напредовати ако живимо само и хлебу. Ако то покушамо, онда градимо нашу индивидуалну и колективну будућност на песку а не на стени.
Већини нас се чини да живот није онакав какав би требало да буде, па чак ни онда када живимо у изобиљу и сигурности. Живот се састоји од напора и постигнућа, како у материјалном тако и у духовном смислу. Међутим, напори и постигнућа су од секундарне важности. Дар је важнији од постигнућа, а радост је важнија од напора.
За све нас појединачно и заједно нема већег добра од истинског живота, а то је за хришћане онај живот који постижемо ако верујемо Богу и ако волимо Бога, ако бринемо за наше ближње и за читаву творевину и ако се наслађујемо лепотом, истином и добротом које већ поседујемо.
Превод: Ведран Голијанин
[1] Види: Pierre Bordieu, Distinction. A Social Critique of the Judgment of Taste, trans. Richard Nice (London: Routledge Kegan & Paul, 1984).
[2] На ову идеју наилазимо кроз читав Марксов корпус, почевши од Економских и философских рукописа из 1844. године.
[3] Види од Хајдегера: Хегел и Грци, Питање о технологији и Писмо о ‘хуманизму’.
[4] О модерном смислу отуђења од света види: Hartmut Rosa, Resonanz: Eine Soziologie der Weltbeziehung (Berlin: Suhrkamp, 2016), 144-328. Феномен отуђености од света је другачији од дистопијског културног расположења у којем се тренутно налазимо. Културна расположења долазе и одлазе, док неусклађеност са светом и отуђење од света остају.