Преводи и преписи

Хришћанска етика и капитализам (Религијске основе економског напретка II)

[Први део текста можете погледати овде.]

 

Изгубљено економско јеванђеље

Све се ово стапа у оно што ја називам „изгубљеним економским јеванђељем“ протестантизма. Сиромаштво је резултат „гријеха“, гдје је гријех одређен као неумјереност, раскалашно живљење, расипништво, лијеност, непоштење и тако даље (тј. све оно што представља кршење „мањих врлина“). Својом предајом моћи Христовој и дисциплини заједнице појединац се преображава, одриче се свог лошег понашања, и постаје умјерен, вриједан, штедљив, марљив, искрен и тако даље; а као резултат тога почиње акумулирати вјештине и други капитал и подиже свој стандард живота. Стога, он постаје поштован, и случајно, али само случајно, може постати богат тако што ће погодити успјешну иновацију.

У процесу богаћења појединца и друштво се такође богати. Заиста, напредак у друштву није ништа друго до збира напредака појединаца. Стога, у динамичном и напредујућем друштву, повећање богатства појединца не треба посматрати као прерасподјелу богатства (појединац стиче на штету других), већ као на стварање богатства (добици једног појединца представљају нето додатак укупном богатству и нису узети ни од кога другог). Економски живот није покерашка „игра нулте суме“ у којој фиксна запремина богатства циркулише између играча, већ подухват „позитивне суме“ у којем акумулација сваког појединца представља нешто што он доноси у „чанак“, а не нешто што узима одатле.

Друга доктрина коју протестантизам дијели са другим облицима хришћанства се удружила са „изгубљеним јеванђељем“ како би допринјела успјеху капиталистичких институција: доктрина настојништва, односно милосрђа у ужем смислу. Од оних којима је њихова врлина, енергија, или чиста срећа донијела материјални успјех се очекује да се односе према свом богатству као некој врсти закладе, која би се користила на добробит мање срећних. На дуги рок, овај аспект хришћанске културе је имао велики значај у ублажавању неједнакости капитализма. Као што је у средњем вијеку успостављање манастира било важно оруђе у прерасподјели богатства и дохотка, тако је у деветнаестом и двадесетом вијеку успостављање универзитета и задужбина пружило могућност да се приватне акумулације користе у јавне сврхе.

Нарав изазвана доктрином настојништва је такође била важна у уклањању препрека у законотворним методама у исправљању неједнакости, као што су прогресивно опорезивање дохотка и опорезивање наследства. Извјесно је да је и овај чинилац имао нешто са различитим утицајем капиталистичких институција на Западу и, рецимо, у Кини, гдје је било мање вјероватно да ће могућности за стицање бити измјењене осјећајем одговорности за благостање оних који не припадају кругу сродника.

Тешко да се онда може сумњати да је „изгубљено јеванђеље“ – старо јеванђеље индивидуализма и само-помоћи – прилично чврсто, гледано из више углова. Заиста, природа протестантизма окренута средњој класи је свједочанство његовог дугорочног успјеха. Ако неки протестанти припадају средњој класи, то је понајвише због тога што их је њихов протестантизам учинио таквим – развио је културу у којој су тежак рад, штедљивост, ограничавање породице, продуктивност и марљивост, важне вриједности. Тешко да се може наћи неки бољи општи рецепт за привредни развој, како за појединца тако и за друштво.

Опадање старих доктрина. Без обзира на све, у значајној мјери су старе доктрине дискредитоване у данашњим црквама, а зачуђујуће посебно у оним просперитетнијим. Старо јеванђеље само-помоћи цвијета међу малим сектама у успону, пентакосталцима, и црквама из излога; у ствари сиромашни су ти који изгледа да су најмање свјесни новог „социјалног јеванђеља“ и који се држе старомодних индивидулних врлина. У великим протестантским деноминацијама, које представља Национални савјет Цркава, није непоштено да се каже да постоји већа свијест о слабости индивидуалистичког јеванђеља него о његовој снази, а да чак и тамо гдје се старије јеванђеље проповиједа то често резултат инерције традиције него неког духовног увида који опстаје.

Постоје значајни разлози за пад јеванђеља само-помоћи и уздизања „социјалног јеванђеља“. Дио разлога лежи у чистом неразумијевању које проистиче из немогућности да се цијени етички значај привредног напретка, и резултирајуће економске етике засноване на статичким претпоставкама, у којима је незаслужени нагласак стављен на праведну расподјелу фиксне суме богатства него на увећање укупне суме која треба да буде расподјељена.

Још битнија је и одређена неминовна тензија између етике Новога Завјета и етике Семјуела Смајлса (старог шкотског биографа индустријалаца и заговорника штедљивости и само-поуздања). Постоји једна анти-економска црта код свих пророка и пјесника. Пажљиви, срачунати, економизирајући начин живота није ни пророчки ни поетски. Он сабира трошкове; он тражи награду; он нема финих помама; он је досадан, баналан, па чак помало и поган. Стимулус привредном напретку, стога, није у етици самога Новога Завјета; већ је у „пуританској“ замјенској етици, производу утицаја етике љубави на жељезне законе стварнога свијета.

Међутим, ова замјенска етика је сама по себи помало нестабилна, јер је стално подвргнута критици чисте етике која је ствара. Mјешанци јесу снажни, али у општем случају могу бити репродуковани само од чистокрвних грла! Стога кад Нови Завјет чини свјеж удар на осјетљив и живахан ум – што је вјероватно да учини барем једном у генерацији – јеванђеље које гласи „буди праведан и постани богат“ и поред све своје истине и практичности, изгледа јефтино и фарисејски поред поетске визије онога „иди и продај све што имаш и подај сиромасима“; и радикални облици хришћанства теже да се појаве. Има нешто у оној Тојнбијевој сугестији да је комунизам хришћанска јерес.

Техничке слабости капитализма. Можда још и битнији разлог за немогућност капитализма да одржи етику која подржава његове најособитије институције може се наћи у одређеним техничким проблемима у самим овим институцијама.

Етика капитализма је чврсто заснована на предлогу да се богатство производи штедњом и да се штедња остварује тако што се производи много а троши мало. Због тога и главни рецепт за богатство укључује тежак рад, штедљивост и остале протестантске врлине. Под неким условима, међутим, богатство се не производи штедњом. Тежак рад тјера радника са посла, шкртост ствара незапосленост, а флуктуације система цијена прерасподјељују богатство не обазирући се ни на једну од врлина суздржавања. Штедљиви и вриједни налазе да њихово богатство нестаје у дефлацији и да се њихова тешко стечена камата и пензије топе у инфлацији, док шпекулант и манипулатор жању оно што су други посијали.

У условима опште нестабилности цијена и аутпута покерашки аспекти капитализма излазе у први план. Умјесто да се богатство акумулира тако што се пажљиво доприноси физичком фонду капитала више него што се из њега узима, акумулира се искоришћавањем мијењајуће структуре релативних вриједности, купујући јефтино и продајући скупо. Сваки економиста ће, наравно, препознати да постоји легитимна функција шпекулација, и да ће флексибилност структуре цијена мора да одсликава мијењајуће структуре производње и укуса. Међутим, чињеница је да су се карактеристичне институције капитализма – посебно организована тржишта роба и хартија од вриједности и тржиште непокретности – ослониле на флуктуације далеко изнад онога што систем захтијева, и стога су биле инструмент редистрибуције богатства који је створио јаз између економске врлине (у смислу доприноса напретку реалног богатства) и награде.

Феномен депресије је био посебно деструктиван према капиталистичкој етици, јер је биједа коју је подразумијевао изгледала тако бесмислено: зашто радити и штедити када ће коначни исход бити одузимање имовине под хипотеком и продавање јабука на улици! Цјелокупна техничка слабост неспутане тржишне привреде може се сумирати у два концепта: (а) шпекулативна нестабилност нивоа цијена због динамике само-оправданих очекивања и (б) ограничено или несавршено тржиште које исходи или из монополистичких несавршености тржишне структуре или из опште дефлације. Шпекулативна нестабилност води ка суштински бесмисленим прерасподјелама богатства. Ограничено тржиште води ка незаслуженом скретању пажње са производње ка расипничком рекламирању и трошковима продаје, рестрикцијама аутпута, тетошењу запослених, и другим познатим средствима којима појединци или сегменти привреде теже да се заштите од утицаја опште дефлације или траже начин да увећају сопствену позицију моћи на штету других.

Веома важно питање је да ли треба ове дефекте посматрати као болести слободне привреде, потенцијално изљечиве унутар општег оквира тржишних институција, или их треба гледати као њене суштинске генетичке особине, неизљечиве осим у случају радикалног рушења саме тржишне привреде.

Изгледи за преживљавање

У вези са овим је и значај Кејнзовог доприноса преживљавању капитализма, јер је смисао Кејнзовог гледишта да су дефекти капитализма прије изљечиве болести него неизљечиви деформитети. И док стварни лијекови могу бити ствар значајног спорења, велика је врлина Кејнзове анализе то што нам је дала слику јаснију него што смо је икада имали о природи болести, и сљедствено је изазвала наду да се могу створити институције унутар општег оквира слободне тржишне привреде који ће спријечити дефлацију и незапосленост, са једне стране, и инфлацију, са друге.

Ако би такав „управитељ“ могао осигурати општу стабилност привреде (а није сврха овог чланка да каже како то треба учинити), већина етичких приговора тржишној привреди би била оборена. Уз дат разуман степен стабилности општег система цијена и аутпута, старомодне врлине тешког рада, штедљивости, поштења и слично, постају веома корисне.

Проблем неразвијених области. Можда и кључни тест капиталистичког системaће пасти на његову способност да ријеши оно што је највећи појединачни економски проблем са којим се свијет данас суочава: развој такозваних неразвијених области – насељених са око три четвртине свјетског становништва – до тачке гдје ће најмање оне најмрачније посљедице екстремног сиромаштва (неухрањеност, прерана смрт, константно слабо здравље, сујеверје, јад и биједа) бити ублажене.

Постоје, грубо говорећи, двије врсте друштава у данашњем свијету. Друштва „високог ступња“ имају ниске стопе рађања и стопе смртности, очекивани животни вијек на рођењу који се пење ка 60 или 70 година, болести већма под контролом, ријетку неухрањеност, општу писменост, раширено образовање, висок статус и много слободе за жене, сложене привредне и политичке институције и тако даље. Друштва „ниског ступња“ са друге стране, имају високе стопе рађања и стопе смртности, очекивани животни вијек на рођењу је око 30 година, болести и неухрањеност раширене, писменост и образовање ограничене на малу горњу класу, низак статус за жене међу масом људи, оптерећујуће и експлоатишуће финансијске установе, често и колонијални статус и тако даље.

Срж проблема је како да се подигну три четвртине свијета који живе на ниском ступњу на високи ступањ на ком живи преостала четвртина, јер управо овај диспаритет чини свијет тако нестабилним. Америчко-руско односи, на примјер, не би устројили очигледно нерјешив проблем који сада представљају да су у питању само односи Америке и Русије; у том случају би могли једни друге у потпуности да оставе на миру! Овај однос је компликован скоро до неподношљивости због чињенице да се обје силе такмиче за наклоност пространог обода неразвијених земаља које их раздвајају, од Пољске до Кореје. Ове земље су незадовољне са њиховим тренутним стањем и лебде између ове двије културе, питајући се која им нуди најбоље изгледе да преобрате своју привреду из садашњег ниског ступња у високи ступањ.

У овој у цјелости тешкој ситуацији од виталног је значаја да се препозна однос економских институција и економског развоја према цјелокупномкултурном обрасцу, и да се схвати да успјех било ког скупа економских институција зависи од свеукупне културне поставке у коју су смјештени. Успјех, чак и модерне технологије, стога, може зависити исто толико и од мисионара колико од инжењера. Један од задатака људског истраживања је да открије тачно који елементи у било којој култури одржавају сиромаштво – било у породичном животу, религијском животу, у образовању, политици, или у економским или финансијским институцијама – и да онда изврши минималнупромјену у култури потребну да се уклоне ове клице сиромаштва.

Не желимо, наравно, ону врсту културног империјализма која инсистира на давању Кока-Коле и божићних јелки становницима острва Фиџи, без обзира на то да ли су ове ствари значајан наставак њихове садашње културе или не. Културне промјене и културног утицаја, међутим, мора бити. Такав утицај је неизмјерно опасан и може резултирати катастрофом за обје културе; па ипак са падом изолације такав је утицај неминован. Да би у коначном случају био плодоносан, мора се много боље разумјети него што га ми данас разумијемо; мора се склопити брак између економије и културолошке антропологије, па макар и под пријетњом оружјем!

Неадекватност друштвених наука. Не смије се мислити, међутим, да је све што је потребно за свијет спасења чврста доза друштвене науке, без обзира на то колико је добро емпиријски документована и аналитички интегрисана. Успон друштвене науке представља човјеку проблеме етичке и духовне природе којих он у многоме није ни свјестан. Спектакуларни „успјех“ физичких наука у ширењу моћи човјека, било за добро било за зло, је драматично представљен у атомској бомби. Најгоре што физичар може да уради за било кога је да нанесе бол и донесе смрт. Друштвени научник, кад зна мало више, може бити у могућности да уништи душу, то унутрашње језгро слободе и интегритета које уједно твори и човјечност и божанство човјека.

Кошмар „манипулативног друштва“ – врлог новог свијета Олдуса Хакслија или Џорџа Орвела – није тако далеко од стварности. Видимо га предсказаног у грубом манипулативном друштву совјетске Русије, и управо овај аспект комунизма нас оправдано испуњава гађењем и страхом. У свом конфликту са комунизмом, Запад се може наћи у ситуацији да неосјетно клизне у манипулативно друштво још ужасније, због своје веће учинковитости, од свог совјетског парњака.

Свијет невиђене диктатуре је замислив, који још увијек користи облик демократске државе, у којем је образовање замијењено обуком, у којем држава вјештачки ствара јавно мнијење за одржавање на позицијама моћи, у којем истраживање „оданости“ квари читав систем комуникација, у којем се само „сигурне“ идеје смију исказати, у којем љубав према земљи рђа због регрутације и интегритет бива поједен у угодности, и у којем извори техничког, као и моралног, напретка пресуше. Што смо паметнији и што више знамо све јаче себе проклињемо.

Повећани значај религије

Када се коначна историја људске расе буде писала, дио који су играли религија и религијско искуство може се испоставити као далеко значајнији него што сам ја то сугерисао раније. Ја сам тврдио да је религија важна аутономна сила у развоју техничке револуције. Може се испоставити да је била још значајнија у контроли ове револуције.

Ми још увијек не схватамо, вјерујем, по каквој кобној вододјелници у људској историји управо газимо. Цивилизација је производ пораста људске контроле над животном средином која је исход проналаска сталне пољопривреде. Све прошле цивилизације, међутим, показале су се нестабилним; „жељезни закони“ друштвене динамике су их на крају сустигли и уништили. Ни по једном основу није немогуће да наша сопствена цивилизација неће имати исту судбину.

Па ипак постоји разлог за наду. Како наше знање не само о природи већ и о човјеку и друштву расте, можда ћемо доћи до тачке гдје ће човјек владати историјом, а не она њим. Може бити да ће човјек бити у могућности да узме жељезне законе и да их начини инструментом за своје потребе, да уобличи несвјесну динамику која га води ка уништењу сопствене цивилизације у свјесну динамику која ће му омогућити да је одржава до бесконачности.

Могућност перманентне и опште цивилизације се стога појављује пред нама, мада се овом проспекту не би смјело приступити без страха. Он може бити и царство небеско на земљи, али такође може и бити уништавајућа и општа тиранија, чврсто заснована на моћи и физичких и друштвених наука. Свијет избјеглица је прилично лош, али свијет у ком избјеглиштво није могуће је свакако лошији.

Увећање људске моћи, стога, чини све ургентнијим и питање дисциплине људске воље. Економски развој значи увећање наше способности да добијемо оно што желимо. Религија, међутим, поставља питање да ли желимо праве ствари. Док год смо немоћни, није нам можда толико ни битно желимо ли праве ствари или не, у односу на нешто споља. Не можемо добити оно што желимо у било ком случају. Али ако можемо добити оно што желимо, питање да ли желимо праве ствари постаје акутно значајно.

Постоје и они који мисле да ће са остварењем привредног развоја у хуманистичком рају на земљи гдје су рат, сиромаштво и болести укинути, религија ишчезнути. У том миленијуму религија ће бити прогутана од стране знања, нада од испуњења, а љубав од психоанализе и групне динамике! Такво вјеровање се чини помало наивним. Како се моћ и знање буду повећавали, питање религијске истине – каква је „воља Божија“ и како се може открити и припојити људској вољи – постаће питање од највећег значаја. Перо религијског искуства тада може нагети велику вагу према рају или паклу на земљи.

 

Извор: Kenneth E. Boulding, „Religious foundations of economic progress”, Harvard Business Review 30 (3), 1952, 33–40.
Превод: Дејан Драгутиновић

error: Content is protected !!