Foto: Danko Strahinić
II Na koji način Ruska Pravoslavna Crkva može da doprinese „Evropskom projektu“?
Reči gospodina Prodija ukazuju na to da je interes za saradnju između evropskih političkih institucija i Ruske Pravoslavne Crkve uzajaman. Ali koji je poseban doprinos Ruske Crkve „Evropskom projektu“ i na koji način bi se naša Crkva starala o njegovom primenjivanju? Ova pitanja je Njegova Svetost Patrijarh moskovski i sve Rusije Aleksej uputio gospodinu Prodiju 3. oktobra 2002. godine, u pismu sačinjenom prilikom otvaranja misije Ruske Pravoslavne Crkve u predstavništvu Evropske unije u Briselu:
„Ruska Pravoslavna Crkva dela radi konstruktivnog doprinosa razvoju duhovnih, filosofskih i moralnih temelja saradnje između evropskih naroda preko svojih vernika koji žive u različitim državama, kao i putem direktnog dijaloga između autoriteta Moskovske Patrijaršije i evropskih međuvladinih institucija. (…)
Ruska Pravoslavna Crkva je spremna na saradnju sa agencijama EU na polju razvoja integralne dimenzije ujedinjenja Evrope. Možemo da učestvujemo u diskusiji o problemima međuetničkih i međureligijskih odnosa i u elaboraciji nasleđa koje bi regulisalo status religijskih zajednica. Štaviše, predstavnici Crkve mogu da doprinesu dijalogu o filosofskim osnovama zakona, komunikaciji među civilizacijama, zajedničkoj evropskoj bezbednosti, prevenciji i nadilaženju konflikata, socijalnim problemima, etici primenjivanja savremenih tehnologija, migraciji, itd.“ [vidi: Europaica, № 1]
Ruska Crkva je, stoga, spremna da sarađuje sa Evropskom unijom na raznim zajedničkim poljima. Jedna takva tema je diskusija o evropskoj budućnosti koja je postavljena na Evropskoj konvenciji 28. februara 2003. godine. Održavanje Konvencije bi trebalo da rezultira donošenjem zakonskog dokumenta na nivou čitave Evropske unije, neke vrste evropskog ustava, ili, kako se sada naziva „ustavnim sporazumom“. Ovaj proces je od suštinskog značaja za budućnost identiteta evropskog kontinenta. Mnoge crkve i organizacije povezane sa Crkvom su već izrazile interesovanje za diskusiju o tom dokumentu, jer će uticati i na njihovu budućnost. Osnovno pitanje koje se postavlja u vezi sa dokumentom je na kojim vrednosnim sistemima će biti zasnovan i kakvo će mesto biti dodeljeno religiji.
Interes Ruske Pravoslavne Crkve u diskusiji uslovljen je činjenicom da su neke njene eparhije i parohije već prisutne u zemljama Evropske unije i da će se njeno prisustvo u značajnoj meri uvećati sa širenjem Unije u 2004. godini. Štaviše, ova diskusija omogućava Ruskoj Crkvi stalnu mogućnost da istakne ulogu pravoslavne tradicije u Evropi koja se ujedinjuje, i da podeli svoja zapažanja sa evropskim političkim institucijama. Širenje EU će pojačati značaj nekoliko kulturnih i religijskih tradicija čiji je uticaj na proces integracije i uloga u oblikovanju panevropskog sistema vrednosti do sada bio poprilično ograničen. Pravoslavna tradicija će, svakako, biti jedna od njih. Zajedno sa drugim pomesnim pravoslavnim Crkvama, Ruska Crkva je zabrinuta zbog neophodnosti ojačavanja duhovnih i moralnih dimenzija procesa integracije, što će omogućiti da pravoslavno stanovište u potpunosti bude predstavljeno u ustavnim dokumentima Evrope.
Za Rusku Crkvu je neprihvatljivo postojanje jednog ideološkog obrasca, niti jednog sistema duhovnih i moralnih vrednosti koji se može nametnuti svim evropskim zemljama. Ruska Crkva ima viziju Evrope zasnovanu na istinskom pluralizmu, gde je raznolikost kulturnih, duhovnih i religijskih tradicija u potpunosti izražena. Ta raznolikost se, takođe, mora reflektovati u zakonskim dokumentima budućeg evropskog ustava. Ako je ustav isključivo zasnovan na principima ukorenjenim u zapadnom sekularnom humanizmu, sa takvim poimanjem mira, tolerancije, slobode, poštovanja ljudskih prava, itd, postoji rizik da ne bude prihvaćen od strane velikog broja stanovnika Evrope, posebno od onih koji pripadaju određenoj religioznoj tradiciji i imaju drugačije viđenje tih principa.
U skladu sa stanovištem Moskovske Patrijaršije, koje je iskazano u saopštenju njenog Odeljenja za spoljne veze, donetom na Konvenciji o budućnosti Evrope, zapadni sekularni model u normalnim okolnostima ne pretpostavlja bilo kakvu vezu između religioznih vrednosti i socijalnog poretka. Istovremeno, religiozni faktori su od suštinskog značaja u obrazovanju političkih i socijalnih učenja na mnogim mestima van zapadne civilizacije. U nekim zemljama, kao što je Iran, religija je osnova ne samo socijalnog poretka, već i političke strukture. Postoje područja, poput Tibeta, gde religija prodire u sve nivoe socijalnog života, obrazujući nacionalni identitet toga naroda. Navedeni su primeri zemalja van Evrope, ali i unutar nje možemo naći mnoge različite stavove o ulozi religije u društvu. Štaviše, uticaji različitih religioznih strujanja u Evropi postaju uočljiviji. Stoga, Ruska Crkva postavlja sledeće pitanje:
„Ako je Evropska unija pozvana da postane dom mnogih naroda, da li liberalni humanistički model političke strukture ima pravo monopola u njoj, samo zato što je vladajući model u većini zapadnoevropskih zemalja i u Severnoj Americi? Zar ne bi trebalo sa krajnjom ozbiljnošću da uzmemo u obzir porast religioznog, konkretno pravoslavnog kao i islamskog i neoharizmatskog uticaja u socijalnom poretku? Zar nije došlo vreme da shvatimo da društvo koje je lišeno mogućnosti da pojmi ideju religioznosti kao osnovnu i centralnu može, takođe, da bude lišeno stabilne budućnosti? Skorašnji uznemirujući događaji u Americi pokazali su koliko može da bude opasna kolizija dva „globalna projekta“, liberalno humanističkog i radikalno konzervativnog, koji se smatraju jedinim alternativama i imaju monopolističke pretenzije. Potiskivanje jednog od njih od strane drugog, koje se ponekad otvoreno pokazuje, nije rešenje, nego put ka samoubistvu. Začetnici liberalno-humanističke vizije moraju istinski da prihvate pluralizam ideja i stanovišta svih evropskih prostora, moraju priznati pravo različitih zajednica da očuvaju svoj kulturni i duhovni identitet, čije jezgro često obrazuje religija.“
Ova osnovna zapažanja navela su Odeljenje za spoljne veze Moskovske Patrijaršije da sačini konkretne predloge koji se tiču klauzula koje treba uvesti u buduće konstitutivno zakonodavstvo Evropske unije. Treba posebno naglasiti, da mnogi vernici božanske zapovesti poimaju kao izvor univerzalnih vrednosti, dok neverujući nemaju istu polaznu osnovu. Religijske organizacije treba tretirati kao predstavnike posebnog sektora društva; njihova sloboda da imaju sopstveno viđenje osnovnih vrednosti se mora poštovati. Sloboda svakog pojedinca se mora izjednačiti sa konstitutivnim zakonodavstvom Evrope u skladu sa slobodom kulturnih i religioznih zajednica, koje imaju pravo na zaštitu sopstvenog integriteta i očuvanje vrednosti na kojima je zasnovano njihovo postojanje.
Širenje Evropske unije prema Istoku, navodi se dalje u saopštenju Odeljenja za spoljne veze, ne treba da podrazumeva širenje standarda koji su strani kulturi i načinu života „zemalja kandidata“. Totalitarna diktatura ne sme biti zamenjena diktaturom panevropskih upravljačkih mehanizama. U proširenoj Evropskoj uniji svaka kultura i nacija mora da ima slobodu ispoljavanja i pristup mehanizmima donošenja odluka.
Treba da postoji jasna podela između odgovornosti i prava Evropske unije i država članica. Svaka država, prema zvaničnom stanovištu Ruske Crkve, treba da ima pravo na sopstveno zakonodavstvo u pogledu uređenja braka i porodice, bioetičkih pitanja, obrazovnih sistema. Zemlje pravoslavne tradicije, primera radi, ne prihvataju pravne propise koji legalizuju eutanaziju, homoseksualne brakove, prodaju droge, vođenje bordela, pornografiju itd.
Štaviše, svakoj državi bi trebalo da bude dozvoljeno da razvije sopstveni model odnosa između Crkve i države:
„Zakonodavstvo koje obezbeđuje samo pravo građanima na ostvarivanje verskih sloboda stvara uslove za „divlju konkurenciju“ između konfesija. Zajedno moramo da stvorimo takve uslove unutar kojih demokratske slobode pojedinca, uključujući njegovo pravo na religiozno samoopredeljenje, neće ugrožavati prava nacionalnih zajednica na očuvanje sopstvenog integriteta, odanosti sopstvenoj naciji, socijalnoj etici i religiji. Ovo je posebno važno kada pristupamo zakonodavstvu koje se tiče aktivnosti pseudo religija, destruktivnih i ekstremističkih pokreta, kao i kada smo svedoci narušavanja religioznih sloboda od strane tradicionalnih konfesija, čija ekspanzija u pojedinim delovima Evrope ugrožava javni i socijalni poredak.
U mnogim evropskim demokratskim zemljama religiozna sloboda svakog pojedinca je u skladu sa podrškom tradicionalnih veroispovesti na pravnom i socijalnom nivou. Neophodno je da očuvamo raznolikost modela odnosa između Crkve i države koje je evropsko nasleđe tokom istorije, dopuštajući različitim zemljama i ljudima da slobodno određuju stepen međusobnog prožimanja Crkve i države, njihovog partnerstva u socijalnim, humanitarnim, edukacijskim, kulturnim i drugim područjima. Kako bi osigurali ovaj princip, važno je da Appendix 11 Amsterdamskog ugovora, koji pokreće pitanje određivanja statusa religijskih organizacija koji isključivo određuju nacionalne vlade, uključimo u novi dokument Evropske unije.“
Gore navedene tvrdnje pokazu da je Ruska Pravoslavna Crkva ozbiljno uzela u razmatranje pitanja koja se odnose na budućnost Evrope i njihov uticaj na konstitutivne dokumente Evropske unije. Međutim, dijalog između Ruske Crkve i evropskih političkih institucija je samo početak. Nadajmo se da će dijalog biti na korist i jednima i drugima, i da će samoj Crkvi koristi bliska saradnja sa evropskim političkim institucijama. Za Rusku Crkvu koja je još uvek u procesu samodefinisanja, uz poštovanje savremenog društva, takav dijalog je od suštinske važnosti.
Govoreći o doprinosu Ruske Pravoslovne Crkve „Evropskom projektu“ najviše sam usredsređen na teorijska pitanja koja su povezana sa budućim evropskim ustavom. Ali postoji i niz praktičnih pitanja koja se tiču i Ruske Crkve i evropskih institucija. Novootvoreno predstavništvo Moskovske Patrijaršije u Briselu će, stoga, imati dvostruki zadatak: učestvovanje u teorijskim diskusijama koje su već u toku u Evropskoj uniji i jačanje praktične saradnje između Ruske Crkve i evropskog društva. Prioriteti su, takođe, međuhrišćanske i međureligijske aktivnosti, kao i kontakti sa zapadnom štampom.
* Treći, poslednji deo teksta biće objavljen 12.8.2018.
Izvor: “Christian Witness to Uniting Europe”, The Ecumenical Review, Vol. 55, № 1, Geneva 2003, pp. 76–86.
Prevod: Jovana Pantelić
