Autografi

„Hoćemo cara, kao i drugi narodi“

Poslѣ ulaska u Obećanu zemlju, Izrailci su se našli u jednoj novoj situaciji. Novina je bila to što su počeli da žive kao stalno naseljeni, da se bave poljoprivredom i drugim zanatima. Sѣdelački način života je mѣnjao unutrašnje odnose u poređenju sa ranijim nomadskim i polunomadskim periodom. Vrѣme sudija je polako prolazilo. Samuilo bѣše sve stariji. Sinovi koje je postavio za naslѣdnike nisu išli njegovim stopama. Na opštem političkom planu, situacija je bila uzburkana i izazovna. Velike sile, poput Egipta ili Asirije, prolazile su kroz unutrašnje krize, tako da nijedna od njih nije bila u stanju da region drži pod kontrolom. Slabost velikih sila omogućavala je manjim narodima da se dokopaju sopstvene države. Taj dѣo Bliskog istoka postao je uzavreo i nestabilan politički prostor. Filistejci, Edomci, Moavci, Amonci, Sirci i drugi manji narodi, gladni moći i teritorije, sve češće su ukrštali koplja. Pritѣšnjen sa svih strana, Izrail se našao na ozbiljnoj političkoj vѣtrometini.

Dodatan problem bio je to što je stanje unutar samog Izraila bilo je loše. Sve više su uzimali maha bezakonje i nepravda. Takvo stanje ilustrativno svѣdoči događaj u Gavaji, u kojem su stanovnici tog gradića izvršili stravičan zločin (up. Sud 19). Bilo je to vrѣme opšteg bezvlašća, kako sam pisac kaže: „ne bѣše cara u Izrailu: svaki činjaše što mu bѣjaše drago“ (Sud 17, 6: up. 18, 1; 19, 1; 21, 25). Stari plemenski sistem, iz kojeg su se podizale sudije, više nije bio održiv. Nešto se moralo mѣnjati. Doduše, već se u pripovѣstima o sudijama javlja ideja monarhije. Gedeonu su neki Izrailci nudili „ti vladaj nad nama, ti i sin tvoj i sin sina tvojega“, ali je on taj prѣdlog odbacio: „neću ja vladati nad vama, niti će sin moj“ (Sud 8, 22-23). Gedeon je, kao i većina tadašnjih Izrailaca, Boga doživljavao kao cara: „Gospod će vam biti vladar“. Pokušaj Avimeleha, sina Gedeonovog, da se zacari neslavno se završio (Sud 9). 

Prema biblijskom izvѣštaju, u Rami su se sakupili prvaci narodni, i od Samuila zahtѣvali da im „postavi cara“. Starcu to, pak, ne bѣše po volji. Međutim, Bog mu saopštava: „poslušaj glas naroda u svemu što ti govori, jer ne odbaciše tebe nego mene odbaciše da im ne budem car“. Tada Samuilo održi govor narodnim predstavnicima o tome kako će car vladati, i otpusti ih kući. Pripovѣst se dalje usmѣrava na Saula, sina Kisova, iz plemena Venijaminovog.

Saul se prvi put pominje u naratološki zanimljivom kontekstu; sa slugom je bezuspѣšno tražio zalutalu očevu magarad. Običan mladić iz naroda. Dok je tražio magarad, sluga predloži da odu kod vidѣoca u Ramu. Saula tako put navodi ka Samuilu. Istodobno Bog najavljuje Samuilu posѣtu Saulovu: „sutra u ovo doba poslaću ti jednog čovѣka iz zemlje Venijaminove, njega pomaži da vlada narodom mojim Izrailom, i on će izbaviti narod moj iz ruku Filisteja. Gle, pogledah na narod svoj, jer vapaj njegov dođe do mene“. Tako Saul dolazi kod Samuila. Pisac ga prѣ toga opisuje rѣčima: „bѣše mlad i lѣp da ne bѣše lѣpšeg od njega među sinovima Izrailovim, a bѣše viši od sveg naroda“. Prilikom susreta Samuilo ukazuje posebne počasti izabraniku Božijem, a na rastanku „uze uljanicu i izli mu ulje na glavu, pa ga poljubi i reče: eto, nije li te pomazao Gospod da budeš vođa narodu njegovom“. Nakon rastanka sa Samuilom, Bog daje Saulu „drugo srce“, i tako prilikom susreta sa prorocima „dođe na njega duh Božiji, i prorokova među njima“. 

Potom Samuilo saziva narod u Mispu sa ciljem da se izabere car. Sam narod nije birao, nego je cara odabirao Bog: „i pade [žrѣb] na Saula sina Kisova“. Upadljivo je da pisac naglašava kao se Saul bѣše sakrio „iza prtaljaga“ – očigledno se nećkao. Ubrzo ga dovode pred Samuila, koji ga proglašava carom. Izbor vladara nije bio svima po volji; bilo je i onih koji ga nisu prihvatali: „A ljudi nevaljali rekoše: taj li će nas izbaviti? I prezirahu ga, niti mu donosiše dara“ (1Car 10, 27). Saul je na to mudro oćutao.

Izvѣštaji koji govore o Saulovom pomazivanju za cara svѣdoče da su Izrailci u tome pogledu još bili idejno neodređeni. Naime, na literarno-pripovѣdačkom planu postoji unutrašnja napetost u samom narativu. Mnogi naučnici izdvajaju dѣlove teksta u kojima se govori u prilog monarhiji i one koji su protiv, nazivajući ih monarhistički (1Car 9, 1–10, 16; 11, 1-15) i antimonarhistički izvѣštaj (1Car 8, 1-22; 10, 17-27). Upitno je koliko je takva naučna podѣla teksta opravdana. Pisci ovim već na početku biblijskog pripovѣdanja uvode bogoslovsku dijalektiku, po pitanju unutrašnjeg ustrojstva izabranog naroda: za i protiv cara. Pored činjenice da postoje različiti pogledi na nastanak monarhije, upadljivo je da se i sam Saul nije otimao da postane car. U oba slučaja, Bog je odredio Saula. Izvѣsna napetost vidi se u tome što se na jednom mѣstu kaže da Bog nalaže Samuilu da pomaže cara „poslušaj glas naroda“ i „jer pogledah narod moj, vika njegova dođe kod mene“, odnosno Bog prihvata volju naroda koji je od Samuila tražio da im pomaže cara. Na drugom mѣstu se, pak, govori „vi danas odbaciste Boga svojega, koji sam vas izbavljao od svih zala i nevolja, i rekoste mu: postavi cara nad nama“. Stiče se utisak da je Bog snishodio Izrailu, ali mu je istovremeno zamѣrio što su tražili cara. U stvarnosti je očigledno postojalo razmimoilaženje po pitanju: za i protiv cara.

 Prvi Saulov podvig, koji je napravio kao car, bilo je oslobađanje Javisa Galaskog od Nasa Amonca. To junačko dѣlo podiglo mu je popularnost i potvrdilo poziciju cara. Velikodušno se poneo prema onima koji ga nisu podržavali. Poslѣ toga Samuilo napušta sudijsku službu, i potpuna vlast prelazi u Saulove ruke. U oproštajnoj besѣdi, poslednji sudija Izraila naglašava svoju pravičnost i pošten način upravljanja: „Evo me, odgovorite mi pred Gospodom i pred pomazanikom njegovim. Kome sam uzeo vola ili kome sam uzeo magarca? Kome sam učinio nasilje? Kome sam učinio krivo? Ili iz čije sam ruke uzeo poklon, da bih stiskao oči njega radi?“. Čitav kontekst odaje utisak da će tako nešto iščeznuti pod carom. Samuilo ponovo ukorѣva narod zbog zahtѣva za carom, ali ističe razumѣvanje i ljubav Božiju: „Ako se priklonite Gospodu, njemu služite, i čujete glas njegov ne protiveći se zapovѣsti Gospodnjoj, tada ćete i vi i car vaš koji caruje ići za Gospodom Bogom svojim“. Iako se ne govori ništa o događajima poslѣ, očigledno je da je prvih godinu dana Saul bio po volji Božijoj. 

Međutim, uskoro slѣde iskušenja: „Kada Saul bi car godinu dana“ desio se ozbiljan sukob sa Filistejcima. Saul je trebao da sačeka Samuila da prinese žrtvu. Samuilo je kasnio pa je car u strahu prineo žrtve prѣ nego je došao Samuilo. Iz teksta se ne vidi jasno u šta je bio smisao čekanja, samo se ukazuje da je time prekršio „zapovesti Gospoda Boga svojega“. Samuilo je tada već bio predao vlast, tako da se ne pojavljuje nao nosilac neke duhovne vlasti, koja kontroliše cara. On se pojavljuje kao glas Boga. Nezadovoljan Samuilo odlazi. Potom slѣdi scena sa Jonatanom, u kojoj je Saul bio spreman da digne ruku na sina. Razlog Saulovog konflikta sa Samuilom bio je nedostatak vѣre. Naime, problem je to što je Saul ne čekajući na Samuila prineo žrtve. Time je u izvѣsnom smislu htѣo da ‘prisili’ Boga, što je bila osnovna religijska praksa u tadašnjem Hanaanu, a bliska je čovѣkovom razmišljanju po sebi. Saul je išao logikom: žrtvom ću umilostiviti (prisiliti) Boga. Međutim, trebao je da sačeka Samuila, jer mu se tim putem Bog javio. Bog ga od običnog mladića, preko Samuila, postavlja za cara. Tu i počinju muke Saulove, koje se umnožavaju zbog njegove bazične plahovitosti i nerazboritosti.

Zatim slѣdi jedna od najbrutalniji scena u Starom Savezu. Saul je, prema nalogu Božijem, trebao surovo da se osveti Amoncima; da ih sve pobije, ubije cara Agaga i sve živo što nađe tamo (1Car 15, 1-7). Saul odlazi u boj i razbija Amaličane. Iz nekog nepoznatog razloga zaštitio je Agaga, pokupio najbolju stoku od Amaličana i doveo sa sobom. Bog mu je bio izričito naredio da sve pobije. Ovaj događaj je veoma razgnevio Samuila, koji mu zbog toga najavljuje propast: „…odbacio si rѣč Gospodnju, i zato je tebe Gospod odbacio da ne budeš više car nad Izrailom“. Otišavši od Saula poslѣ ovog događaja, Samuilo „više ne vidѣ Saula do svoje smrti, i plakaše Samuilo za Saulom, jer se Gospod pokaja što postavi Saula carem Izraila“ (1Car 15, 35). U nastavku naracije pojavljuje se lik, kojeg je Samuilo već najavio, novi izabranik Božiji – David. Od toga trenutka Saul potpuno gubi naklonost Božiju, bio je to početak carevog kraja. Postao je ljubomoran, nepovѣrljiv, naprasit i neraspoložen. Biblijski pisac konstatuje: „A duh Gospodnji otide od Saula“ (16, 14). Bog mu se više nije javljao „ni u snu ni preko Urima, ni preko proroka“. Obeshrabreni Saul potom odlazi kod vračare u En-Dor da mu prorekne šta ga čeka. Tamo mu se u jednoj mučnoj sceni javlja Samuilov duh i proriče propast. Ubrzo skončava u bici sa Filistejcima na Gelvujskoj gori. 

U sceni sa Amaličanima opet je pokazao nepoštovanje Božije volje. Istoričnost ovog događa je krajnje upitna. Pisac je vѣrovatno ovom literarnom fikcijom htѣo da naglasi Saulovo odstupanje od Božije volje. Iz naše perspektive ovaj Božiji zahtev zvuči strašno. Međutim, njega treba shvatiti na drugačiji način. Bog je od Saula tražio nešto što je za svakog vladara bilo priprodno, da uništi protivnika. Zapovѣst je podrazumѣvala da to Saul učini bez ikakvog koristoljublja. Međutim, on je podlegao iskušenju i posegao za plѣnom. Čitavu situaciju treba posmatrati iz perspektive Saulove podobnosti da kao takav bude car naroda Božijeg. Pravi car treba neupitno da ispunjava volju Božiju. Pogotovo ako se uporedi sa praocem Avraamom. Saul je trebao da bude car potomstvu Avraamovu. Treba se samo prisѣtiti da je Avraam bio spreman da žrtvuje sina iz poslušanja Bogu. U poređivanje sa Avraamom, dobija se profil čovѣka koji predstavlja suprotnost Avramovoj vѣri. Saul je zbog materijalne dobiti odstupio od zapovѣsti, dok je Avraam bio spreman da žrtvuje sina.

U liku Saula nije ocrtana samo jedna tragična istorijska ličnost. Saul u sebi nosi arhetipsku figuru čovѣka vladara, kroz koju je sagledana i ideja carstva. Sa psihološke tačke, može se reći da je Saula pokvarila vlast. Od skromnog mladića prerastao je u ljubomornog, podozrivog i opakog čovѣka. Postao je paranoičan i depresivan. Iako to pisac nigdѣ posebno ne naglašava, iz šireg konteksta je jasno da je podlegao iskušenju vlasti. Moć upravo nosi takvu opasnost. (Ljudi koji žele ili steknu takvu moć i vlast, nisu ni svesni kakva ih sve iskušenja vrebaju). Saul je primer pogrešnog usmerenja. Moć ga je učinila neposlušnim Bogu, a strah da to može izgubiti, nepoverljivim i zlim. S druge strane, carstvo je zahtevalo drugačije ustrojenje od dotadašnjeg plemenskog saveza. Car je morao da ima vojsku, izvestan broj činovnika i drugo osoblje. Time je otvoren put budućem socijalnom raslojavnju i njegovoj legitimizaciji.

Iz ove perspektive razumljivo je Božije negodovanje zbog cara. To se vidi u sceni kada Izrailci dolaze sa zahtѣvom za carom. Ogorčeni Samuilo iznosi sliku monarha po sebi: „sinove vaše uzimaće i metati na kola svoja i među konjanike svoje, i oni će hoditi pred kolima njegovim. I postaviće da mu budu tisućnici i pedesetnici, i da mu oru njive i žanju lѣtinu, i da mu grade ratne sprave i što treba za kola njegova. Uzimaće i kćeri vaše da mu prave mirisne masti, da mu kuvaju i peku. I njive i vinograde i maslinjake vaše najbolje uzimaće i razdavati slugama svojim. Uzimaće desetak od usѣva vaših i od vinograda vaših, i davaće dvorjanima i slugama svojim. I sluge i sluškinje i mladiće vaše najlѣpše, i magarce vaše uzimaće i upreći u svoje poslove. Stada će vaša oplѣniti, i vi ćete mu biti sluge“ (1Car 8, 11-17). Ovim Samuilo opisuje psihologiju vladara i logiku carstva. Moć se upravo zasniva na takvim temeljima.

Međutim, ni Samuilova pozicija nije bila neupitna. Njegovi sinovi, Joil i Avija, nisu bili dostojni da ga naslѣde, što je značilo da se moralo naći drugačije rѣšenje. Anarhija je vodila u propast. Dotašnji plemenski savezi, kao i dѣlovanje pojedinih sudija, u organizacionom i političkom smislu, pokazali su se nedovoljno uspѣšnim. Okolni narodi su bili bolje organizovani, i time imali prednost, naročito vojnu. Pisac na jednom mѣstu kaže: „u cѣloj zemlji Izrailskoj ne beše kovača“, što govori o tome da Izrailci nisu imali ni odgovarajuće oružje. Bez cara, Izrail nije mogao da izdrži istorijska iskušenja. Car je na neki način bio istorijska nužnost – nužno zlo. Monarhija je nastala kada Izrail nije imao alternativu da opstane kao narod. Saul zbog svojih sklonosti nije ispunjavao viziju cara. Ipak, to ne znači nužno da je monarhija nepomirljivo suprotstavljena idejama biblijske vѣre. Iako istorijska nužnost, car je mogao da dobije i pozitivnu ulogu. Propast Saula nije nužno značila propast monarhije. Još za Saulovog života pojavio se novi predendent na prѣsto. Bio je to David, mladi pastir iz plemena Judina.