Хајдегер и Бултман, Марбург
* Први део текста можете погледати овде.
Ако се има на уму да је Хајдегер једино Карла Јасперса двадесетих година прошлог столећа издвајао као филозофа који му је најближи и с којим може да успостави савезништво у борби против ондашње академско-школске филозофије – што недвосмислено показује његова преписка с Јасперсом из тог времена – онда не може а да не зачуди његов упадљиво обезвређујући став према Јасперсовој Духовној ситуацији времена, став који је и без читања заузео такође према Јасперсовој тротомној Филозофији. Без околишења или увијања изнео га је Бултману у писму од 29. августа 1932. Пошто је претходно напоменуо да се још није упознао с Јасперсовим „великим делом“ (тј. Филозофијом), а да га ни идуће године неће студирати стога што га оно „уопште не привлачи“, о Духовној ситуацији времена једноставно је рекао да је њом „само ужаснут“, жалећи што је Јасперс „тако нешто направио“ и сумњајући да ће такав учинак бити поравнан трима томовима Филозофије (упор. 179).
Друкчије је о томе мислио Бултман. Поготово је то случај с његовом оценом Духовне ситуације времена. Није крио да је та „Јасперсова књижица“ начинила на њега „велики утисак“, како се изразио у писму Хајдегеру 21. августа 1932. А после Хајдегерове „ужаснутости“ том истом књижицом, он је тај утисак потврдио утолико што га је сада назвао „снажним“. Такав Бултманов утисак нису могле уздрмати ни неке резерве и примедбе које је, како сведочи одговарајуће место из писма Хајдегеру од 11. децембра 1932, имао да упути Јасперсу. То место гласи овако: „Верујем да могу да разумем Твој оштар суд о Јасперсовој књижици. Била ми је и јесте несимпатична пре свега особита нацифраност језика, која је свакако повезана с особеним несуделовањем у стварима. Зар кроз књигу не иде особени расцеп? С једне стране, особена дистанца; а затим поново осећај одговорности из којег произлази прави патос. Није ме зачудило, чуо сам недавно – верујем од Франка – да Јасперс тако високо ставља (мени тешко подношљивог) Плотина. Међутим, ипак не могу да порекнем да је та књига, као нека врста проповеди покајања, учинила на мене снажан утисак. И чини ми се да ће на многе читаоце деловати у том смислу што ће их будити и позивати на размишљање“ (187).
Својом оценом Јасперсове Духовне ситуације времена Бултман је био ближи истини него Хајдегер. Уосталом, Хајдегерова „ужаснутост“ том књигом и није никаква оцена о њој, понајмање образложена.
Поред тога што је, почев од Бивства и времена, Хајдегер стекао ранг оригиналног, продорног и светски значајног мислиоца, он је и у педагошком смислу имао великог успеха и оставио дубоког трага. О томе се, при сагледавању и просуђивању његове целокупне делатности, не води довољно рачуна. Није мала Хајдегерова заслуга што су се управо код њега хабилитовали будући тако значајни и незаобилазни филозофи као што су Ханс-Георг Гадамер, Герхард Кригер, Карл Левит или Херберт Маркузе. Прва тројица су за Хајдегеровог марбуршког периода били приватни доценти и venia legendi стекли код Хајдегера и захваљујући њему. О тој тројици ондашњих „младића“ има местимичних запажања и у његовој преписци с Бултманом. (Напослетку, и Бултман се с тим младићима налазио у блиским односима.) Тако, на пример, у писму од 2. септембра 1930. Хајдегер изражава свој утисак да се „младићи“ веома труде, надајући се да ће сваки од њих понаособ наћи свој истински задатак како се не би распршили у предавачком погону и упропастили успехом на предавањима (упор. 137). Годину дана доцније, у писму од 14. новембра 1931, осврћући се на Бултманово обавештење из писма од 8. новембра 1931. о томе да Кригер види Хајдегера у оквиру просветитељства (упор. 169)[1], Хајдегер, не без ироније, каже да је то Кригерово гурање њега у просветитељство „сасвим љупко“, али да га таква померања не занимају све док их сâм не примећује и док остају једино на хартији (упор. 172). А онда су уследиле наредне речи којима је обухватио сву тројицу поменутих ученика, поименце наводећи Левита: „Морам се стално изнова чудити што управо ‘ученици’ иду за практикама о чијој сам их бескорисности довољно често поучавао. Када Левит треба да пише о Хегелу, онда он пише о Марксу и чини то тако као да историја филозофије почиње од овога“ (172).
Јаз између Хајдегера и Левита, очигледно, стао је да се продубљује врло рано. О њиховом размимоилажењу, које је с временом постајало све веће и све изразитије, да би, као што је знано, врхунац доживело у Левитовом оштром критичком разрачунавању с Хајдегеровим мишљењем у књизи Хајдегер – мислилац у оскудном времену, има писаних трагова и на другим местима, рецимо, у Хајдегеровој преписци с Елизабетом Блохман. Хајдегер, који се одбојно односио према свакој критици која би му била упућена, свакако није могао бити равнодушан ни према полемичком оспоравању којем га је изложио Левит. Само се тиме може објаснити што је 12. октобра 1954. написао Бултману да је Левит, додуше, необично начитан и окретан човек, али да није кадар да мисли. Осим тога, Левит начелно вазда каже „не“ тамо где неку ствар треба истражити. Хајдегер је уверен да то долази отуда што је Левит „у основи скептичар“ спреман да за своју скепсу искористи чак и хришћанство (упор. 207/8).
Невоља с тим Хајдегеровим критичким напоменама о Левиту није у њиховој садржини, него у њиховој мотивацији: саопштене су Бултману у циљу да код овога утичу на отежавање, па и спречавање Левитовог позивања за професора! Учитељ је, дакле, активно радио против свог негдашњег ученика, што му се, без обзира на погођеност (можда и повређеност) учениковом критиком, не може уписати у часно држање.
Млади Герхард Кригер је уживао и Хајдегерову и Бултманову наклоност, али то за ову двојицу није била препрека да, судећи о његовом раду, имају углавном подударна запажања. Када је двадесетпетогодишњи Кригер објавио један чланак у којем је подвргао критици Карла Барта и послао га Хајдегеру[2], овај је у писму Бултману од 29. марта 1927 (упор. 24–25) рекао да је очекивао више и да се не зна да ли је посреди теологија или филозофија или ни једна ни друга. Замерио је, дакле, Кригеру на нејасној природи чланка. Поред тога, учинило му се да у њему има реминисценција из онога што је Кригер слушао протеклих година и да је све некако „споља зграбљено“. Нигде нема ничега самосталног. Хајдегер је такође сматрао да је Кригер, када се већ дотакао Хермана Коена, пропустио да нешто више каже и постави нека питања о Коену и о утицају новокантовства. Те Хајдегерове примедбе, наравно, нису безазлене, али делују као преоштре и одвећ захтевне према једном, тада још веома младом филозофском аутору. Наредне године (1928) Кригер је учествовао у Марбургу на „Радној недељи старих марбуршких теолога“ (на којој су могли да се појаве и млађи учесници), о чему је Бултман известио Хајдегера у писму од 29. октобра 1928. Том приликом рекао је да је Кригер, додуше, знатно допринео спољашњем току скупа, али да је као кочница деловала његова грешка да о стварима расправља с формалном спретношћу и без истинског односа према ствари (упор. 76). Слично се Бултман изразио и поводом Кригеровог приступног предавања које је уследило после његове хабилитације (у писму Хајдегеру од 15. јула 1929; упор. 114). Предавање, чија се тема односила на Хегела и државу, било је, према Бултману, формално врло добро, али је протекло с неком углачаношћу карактеристичном за Кригера. Још једном је поновио приговор формализма: „Њега ствари управо не тиште или га једва тиште, већ само или претежно формални проблеми.“
Бултман је известио Хајдегера и о Гадамеровом приступном предавању (у писму од 7. марта 1929). Напоменуо је да оно, у суштини, није било ништа друго него понављање Аристотелове анализе φιλία, не баш вешто, али фино. „Није се имао утисак једне продуктивне главе, али се сасвим имао утисак да ће слушаоци код њега моћи да уче“ (103/4). Бултман је већ идуће године, у писму Хајдегеру од 24. августа 1930, похвалио Гадамера због филолошке егзактности у раду, те брижљивог и истанчаног тумачења (по чему се разликује од Кригеровог спекулисања), због чега је научио да га цени (упор. 134). У истом смеру је изречено и Бултманово запажање у писму Хајдегеру од 11. децембра 1932. Ту је написао да Гадамер наставља да ради с мирном сигурношћу, заснивајући на томе своје уверење да ће он постићи „изврсне ствари“ (упор. 189). То Бултманово уверење се испоставило као предсказање које се у пуном смислу обистинило.
Хајдегер је, када је о Гадамеру реч, у преписци с Бултманом био упадљиво шкрт. Само је у два наврата изнео утисак о њему, једном повољан, други пут резервисан. Када га је његов негдашњи ученик кратко посетио – било је то с јесени 1939 – написао је 2. октобра те године Бултману једноставно: „Гадамер ми се веома допао“ (202). Да се те речи искључиво односе на Гадамерову личност и пријатан утисак који је оставио током своје посете, да се, дакле, ни у ком случају не односе на рад и дело Гадамерово, то је очигледно и не подлеже сумњи. Нешто је друкчији случај с оним што је Хајдегер написао десет година раније. У писму од 9. априла 1929, поводом Кригеровог нацрта рада о аналогији у схоластици, и поред ограда које је о том нацрту имао, Хајдегер је написао: „Упркос томе, верујем да ће из њега (Кригера – Д. Б.) произићи више него код Гадамера“ (110). Хајдегер се овог пута грдно преварио.
Класични филолог Паул Фридлендер, Бултманов пријатељ, познат је пре свега по свом волуминозном (тротомном) делу о Платону. Први том се појавио 1928. Наишао је и на (парцијално) Хајдегерово занимање. У писму од 27. јануара 1929. обавестио је Бултмана да је понешто из Фридлендерове књиге прочитао, као и да му се много тога веома допало. Ипак, изнео је и запажање које није ишло у прилог Фридлендеру. (Да би се то запажање разумело, треба имати на уму да је Фридлендер припадао кругу песника Штефана Георгеа.) Рекао је Бултману: „Али та филозофија Георгеовог круга иде ми на живце и на крају ипак постаје стерилна – а пре свега, много тога што је урађено губи своју оштрину и значење“ (96).
Године 1928. Хајдегер је приредио за објављивање Хусерлова предавања из 1904/05. чија је тема била свест о времену. О том послу, који несумњиво ваља сматрати лепим гестом према учитељу, покровитељу и претходнику на фрајбуршкој филозофској катедри, Хајдегер је писао Бултману 2. априла 1928. При том, нарочиту пажњу заслужује његов изузетно повољан суд о тим Хусерловим предавањима. Бултману је рекао да су она драгоцена у првом реду стога што се њима обелодањује „повезаност између времена и интенционалности“ (упор. 57).
Данас се само у врло уском кругу искључивих специјалиста за Хајдегера зна да је његов наследник у Марбургу био филозоф Ерих Франк. О Франковом филозофском делу, опет, зна се мало, у сваком случају недовољно с обзиром на његову вредност и значај.[3] Франков долазак на Хајдегерово место у Марбургу нашао је, разуме се, израза у овој преписци. Како Хајдегер сведочи у писму Бултману од 23. октобра 1928, Франк је писао Хајдегеру о томе да је постао његов наследник (упор. 65). У истом писму Хајдегер каже да је такво решење, иако је лично прижељкивао друкчији исход дајући предност Оскару Бекеру и Јулијусу Ебингхаусу, добро с обзиром на тадашњу ситуацију. Изразио је Бултману своје уверење да ће овај од Франка добити много подстицаја. Сматрао је да Франк није упознат са средњим веком, али да утолико боље познаје античку филозофију и немачки идеализам. Хајдегеров суд о Франку сажима се у следеће две реченице: „Човек с високим образовањем и поузданим укусом“; „Ако није продуктиван филозоф, то ништа не шкоди“ (66). Друкчије, међутим, звучи оно што је о Франку рекао у писму Бултману од 18. децембра 1928, дакле, непуна два месеца касније. Напоменувши да још није преболео чињеницу да Бекер није позван да буде његов наследник, не толико због Бекера колико због судбине филозофије у Марбургу, казао је: „С Франком није ништа упропашћено, али филозофски није ништа ни добијено“ (88). Из тих речи пре се чује нешто негативно него нешто позитивно. Уколико се ово друго уопште чује!
Одмереније и повољније о Франку мислио је Бултман. У писму које је два дана претходило наведеном Хајдегеровом, Бултман је имао лепих речи за Франка и у људском и у професионалном смислу (упор. 84). У људском, доживљавао га је као веома пријатног. У професионалном, истицао је солидност Франковог знања и темељитост лишену фраза. Приметио је, међутим, да је Франк, како му се чини, заинтересован више историјски него филозофски. Изречена с благим, једва чујним критичким призвуком, та Бултманова примедба није могла погодити Франково основно филозофско настојање.
Овде су се пред нашим очима појавили многи (не сви!) ликови филозофа и теолога о којима су утиске и оцене разменили Хајдегер и Бултман. Појавили су се, дакако, пропуштени кроз призму кроз коју су их њих двојица видели. Најчешће су се могли уочити само нека појединост, неки аспект, неки детаљ мање или више упадљив, мање или више значајан. Не може бити ни говора о целовитом сагледавању и свеобухватном оцењивању. Још мање може бити речи о непристрасном расуђивању. Све су то Хајдегерова или Бултманова крајње субјективна, строго лична виђења појединих филозофа и теолога њиховог времена. Ипак, не треба на та виђења и те оцене гледати као на сасвим произвољне, без икаквог „објективног“ значаја. Њихова вредност није у прекомерној субјективности или једностраности. Њихова вредност је, пре свега, у спонтаности и аутентичности, какве се испољавају – и једино могу испољити – у писмима која размењују блиски партнери, људски и духовно сродни. Узајамна „поверљивост“ њихових писама, онога што у њима казују, показује се као јемство оне спонтаности и аутентичности, оне отворености и одважности у казивању о другима које се ретко могу срести у сфери јавног дискурса, по правилу умеренијег, суздржанијег, углађенијег, али баш због тога и беживотнијег.
Када је у другој половини двадесетих година прошлог века почело припремање другог издања лексикона Религија у историји и прошлости, указала се потреба за одредницом о Мартину Хајдегеру. Обавезу да је напише прихватио је протестантски теолог и публициста Георг Винш. Он се обратио за савет Бултману, а овај је то пренео Хајдегеру у писму од 29. децембра 1927. Бултман је замолио Хајдегера да му што пре саопшти шта би у том кратком тексту, ограниченом на петнаест редака, требало свакако поменути из Хајдегеровог живота и рада. Он, међутим, није остао само на тој уопштеној молби, него је са своје стране изречно поменуо Хајдегеру оно што би одредницом требало обухватити. Поред основних података, требало би да, према Бултмановом предлогу, буде речи о Хајдегеровом односу према Хусерлу и о мотивима његове филозофије који, како их Бултман види, потичу од Лутера, Киркегора и Дилтаја, као и од, с друге стране, Аристотела, Августина и схоластике (упор. 46). Бултман је, наравно, водио рачуна о томе да одредница о Хајдегеру треба да буде објављена у једном религијском лексикону и да, сходно томе, мора садржавати неко указивање на Хајдегеров однос према теологији. Знајући да је то за Хајдегера осетљиво и шкакљиво питање, у свом писму изразио се веома обазриво: „Можда ће Вам бити драго ако о односу према теологији не буде више речи него, рецимо, у једној реченици да сте мотиве теолошке традиције прихватили на темељу Вашег односа према средњовековној филозофији“ (46)?
Хајдегер је сместа одговорио Бултману писмом од 31. децембра 1927. Сложио се с њим да је набрајање мотива његове филозофије једини пут да се планирана одредница напише. Хајдегер је те мотиве сâм набројао, дајући тиме главне обрисе једног одиста упечатљивог филозофског аутопортрета који заслужује пуну пажњу. Како је, дакле, Хајдегер видео себе 1927. године, како је гледао на пут свог мишљења који је до тада био прешао?
Хајдегер је најпре указао на циљ свог филозофског рада (о томе и ономе што следи упор. 48). Одредио га је двоструко, као радикализацију античке онтологије и, у исти мах, као њену универзалну изградњу с обзиром на регију повести. Као полазиште те проблематике означио је „субјект“, и то субјект у добро схваћеном смислу „људског тубивствовања“. Радикализацијом тог приступа, до свог права ће доћи и истински мотиви немачког идеализма. (Хајдегеру је, очигледно, било стало до тога да се и у оквиру једне кратке лексиконске одреднице о њему нагласи да се „субјект“ у његовој филозофији нипошто не сме поистоветити са субјектом како га је схватала и одређивала нововековна метафизика субјективности.)[4] Они који су у филозофском смислу суштински значајни за изграђивање једног радикалнијег разумевања тубивствовања јесу Августин, Лутер и Киркегор, док Дилтају припада такав значај за интерпретацију повесног света. Аристотел и схоластика су Хајдегеру важни за строже формулисање извесних онтолошких проблема (ову реч је сâм подвукао). Идеја научне филозофије, како ју је засновао Хусерл, послужила је као методски ослонац и нит-водиља. Најзад, Хајдегер је овом приликом поменуо и двојицу новокантоваца чија су истраживања у области логике и теорије науке имала утицаја на његов дотадашњи филозофски рад: Хајнриха Рикерта и Емила Ласка. Зарад предупређивања евентуалних неспоразума о себи и својој филозофији, Хајдегер је на крају одлучно упозорио да његов рад нема никаквих циљева који би се односили на поглед на свет или теологију. Па ипак, није пропустио да каже да у том раду има замисли и циљева који могу допринети „онтолошком заснивању хришћанске теологије као науке“.
Ако се упореди оно што је о могућној садржини одреднице о Хајдегеру наговестио Бултман с оним што је предложио Хајдегер, доћи ће се до занимљивих запажања. Он не само што није одбацио Бултманову сугестију, него ју је, напротив, прихватио, уједно је допунивши и проширивши. Подвукао је људско тубивствовање као своје полазиште, скренуо пажњу на мотиве немачког идеализма који код њега долазе до пуног права, уз Хусерлову идеју научне филозофије поменуо је – по утицају на њега свакако не на истој равни – Рикертова и Ласкова истраживања. Тих момената није било код Бултмана. Уза све то, нарочито треба приметити да је Хајдегер већ и вербално инсистирао на радикалности свога филозофског рада (ту реч је употребио три пута!).
Пошто је Георг Винш одустао, одредницу о Хајдегеру на крају је написао Бултман. Било је то ваљано решење јер је Бултман, као што потврђује његово писмо од 29. децембра 1927, добро познавао Хајдегеров дотадашњи филозофски рад и мисаони развој. У ствари, прави аутор одреднице био је сâм Хајдегер, будући да је Бултман скоро дословно преузео све оно што му је о својој филозофији написао Хајдегер. Истина, једнако добро могао ју је написати и Бултман, али није било никаквог разлога да у целости не прихвати оно што му је о себи и својим филозофским стремљењима саопштио Хајдегер.[5]
Нема ничега необичног у томе што је Хајдегер писао Бултману и о својим „давоским данима“, тј. о свом учешћу у „Недељама високих школа“ у Давосу које су 1929. године трајале од 17. марта до 6. априла (упор. писмо од 9. априла 1929; 105–106). Необично је, међутим, што је, обавештавајући Бултмана о томе, био одвећ шкрт, сабијајући све у неколико реченица.[6] Прешао је ћутке преко своја три предавања „Кантова критика чистога ума и задатак заснивања метафизике“. Своје опште незадовољство изразио је речима да у Давосу суштински за њега није произишло ништа. У ток и садржину критичког разрачунавања с Ернстом Касирером, које је изишло на велик глас и стекло завидан статус, није улазио; једино је поменуо да му је искуство што је могао да види како и људи Касиреровог кова олако узимају расправљање – драгоцено! Ако се узме у обзир да је у то време Хајдегер припремао књигу о Канту и проблему метафизике, коју је написао одмах по повратку из Давоса, онда постаје значајно његово запажање, саопштено Бултману, да је „интерпретација Канта у садашњој форми веома тешка“. Из тога је извео закључак да се та интерпретација мора обликовати лакше, поготово због тога што књига, у којој ће се она наћи, треба уједно да постане и „увод у Бивство и време“. Ради тог лакшег уобличавања интерпретације Канта, Хајдегер намерава да, како је обавестио Бултмана, искористи извесна искуства стечена током дискусија у Давосу.
Хајдегерова намера да (у том тренутку будућу) књигу Кант и проблем метафизике напише као увод у (већ објављено) Бивство и време и прилагоди је тој сврси делује занимљиво – утолико пре и утолико више што је, барем у писму Бултману, остала необразложена. Он није ни издалека наговестио, а некмоли ближе назначио, у ком би смислу и у каквом циљу његова књига о Канту требало да буде увод у Бивство и време. Осим тога, није разјаснио због чега би форма тумачења Канта (које је изложио у Давосу) морала бити поједностављена, тј. учињена приступачнијом, да би књига о Канту могла фунгирати као увод за Бивство и време. Напослетку, Хајдегер није навео ниједан разлог у прилог потреби да Бивство и време накнадно добије увод у облику друге Хајдегерове књиге. У писму Бултману од 9. априла 1929. нема ничега што би те недоумице, које нису и једино могућне, отклонило или макар ублажило.
Ако би се у читавој преписци између Бултмана и Хајдегера тражило писмо које привлачи нарочиту, наиме појачану, пажњу, онда би се у најужем избору, а можда и на првом месту, нашло оно које је 14. децембра 1932. написао Бултман. Оно се издваја по многим елементима: садржински и тематски је разноврсно, у њему се прожимају блискост и недоумице, сагласности и размимоилажења, истиче се средишњи проблем теологије Новог завета, али такође постављају питања и износе критичка запажања о политичкој стварности. Динамика тог писма местимице прераста у драматику. Обе се преносе на читаоца (чак и после толиких деценија), који не може а да не осети духовну, егзистенцијалну, па и политичку страну Бултманове сложене личности.
Већ је понешто наведено из тог сасвим изузетног писма (Бултманов суд о Карлу Барту, мишљење о Јасперсовој Духовној ситуацији времена, утисак о Гадамеру). Сада је потребно бацити поглед на још неке његове „теме“.
Протекле су четири године откако Хајдегер није више био у Марбургу. Бултман се због тога, отворено признаје Хајдегеру, осећао веома усамљеним, па чак и изолованим на сопственом факултету (упор. 188). Штавише, изразио је чуђење што је број слушалаца на његовим предавањима и даље велик. Ако се (и) то узме у обзир, онда чињеница што је Бултмана почела да нагриза сумња да се његов и Хајдегеров пут све више рачвају, све више удаљавају, не би требало да изазове прекомерно чуђење. Хајдегеру, који је сада у Фрајбургу, није хтео да прећути да га је коснуо његов гест од пре годину дана, када је у виду божићњег поздрава добио од њега један избор Ничеових писама пријатељима. То га је узнемирило, јер је околност да је том избору претходила Ничеова песма „Из високих планина“ – чија девета строфа почиње питањем упућеним пријатељима: „Ви се окрећете?“ – доживео и протумачио као симболично упозорење да њихов однос није више онакав какав је био у заједничко марбуршко доба. Бултман је био толико позлеђен да је – како је Хајдегеру ставио до знања – наведено Ничеово питање старим пријатељима схватио као питање које је Хајдегер упутио управо њему.
Бултмана је мучило још нешто. Хајдегеру је, без околишења и без увијања, саопштио да нема праву представу о томе којим је путем његов филозофски рад даље кренуо (упор. 184). Пресудно је ово „даље“. Оно је и вишезначно, јер је у исти мах извесно и загонетно. Бултман је, очигледно, био начисто с тим да се Хајдегерово мишљење упутило некуда „даље“, и то „даље“ од Бивства и времена, али му није било јасно куда то „даље“ води, до чега ће Хајдегера довести, и да ли се тим „даље“ потпуно напушта оно што је било досегнуто у Бивству и времену, оно што су били главни мисаони мотиви, токови и исходи тог дела. А то не може значити ништа друго него да се Бултман – треба то отворено рећи – нашао беспомоћан пред оним преокретањем (Kehre) Хајдегеровог мишљења које се збивало баш у то време и да није био кадар да прозре праву природу тог преокретања. Својим искреним и добродушним признањем да нема праву представу о путу којим Хајдегер даље иде, он је, зар, дао израза наслућивању да му је тај пут не само неразумљив него и туђ, да ће пре остати привржен Хајдегеровом ранијем него новом путу мишљења. Поред тога, из Бултмановог признања избија и бојазан да Хајдегер, путем којим „даље“ иде, ствара раселину између њих, да њихов негдашњи плодан разговор о филозофији и теологији у најмању руку постаје неизвестан, а можда и немогућ. Зазирући од Хајдегеровог даљег мисаоног развоја, Бултман је тим признањем наговестио да ће остати приврженик Хајдегера из Бивства и времена, Хајдегера који је развио егзистенцијалну аналитику тубивствовања у којој је он пронашао филозофско окриље за сопствени теолошки рад.
Може се схватити као својеврстан парадокс што су Бултманове недоумице и подозрења, о којима је малочас било речи, исказани у истом писму Хајдегеру у којем се налази и онај његов (раније већ поменут) леп израз о „заједници рада и пријатељства“ којим је означио њихов узајамни однос! Ако се, међутим, боље погледа, видеће се да правог парадокса и нема, будући да је Бултман, одмах после исказаних резерви, рекао Хајдегеру да у његовим писмима ипак није приметио никакву сумњу у Бултманову спремност да одржи заједницу с њим (упор. 184–185). Због тога је и одлучио да на онај Хајдегеров „ничеански“ божићни поздрав одговори једним несумњивим гестом пријатељства и постојане наклоности према Хајдегеру – жељом, наиме, да му посвети своје дело Вера и разумевање, књигу коју је тада управо припремао за објављивање. Изразио је наду да ће се с његовом жељом сагласити и Хајдегер, утолико пре што је у тој књизи знатним делом садржан и плод оне „заједнице рада и пријатељства“ (упор. 185).[7]
У писму којем се овде поклања нарочита пажња Бултман се кратко осврнуо и на одабрани наслов своје књиге. Ономе коме ју је на крају посветио рекао је да је у наслову Вера и разумевање изражено нешто заједничко. Чланцима обухваћеним том књигом, који имају систематски карактер, заједничко је то што су усмерени на једно основно питање: које разумевање постоји у вери и, с тим питањем неразлучно повезано, који је начин говорења примерен вери? Други чинилац који одређује „оно заједничко“ садржан је у томе што се у осталим чланцима, који су по својој природи егзегетски и библијско-теолошки, разматра питање о разумевању kerygme и вере датих у Новом завету (упор. 185).
Не само наслов који је Бултман одабрао за књигу својих чланака него и оно што је тим поводом написао Хајдегеру недвосмислено указују на пресудан значај који је херменеутика добила у његовом теолошком раду. Наравно, херменеутика је у теологији одувек играла велику улогу, пре свега у тумачењу Библије; она је опробано средство теолошког посла. Све је то добро познато. Ако је, међутим, реч о Бултману, онда се мора нагласити да је код њега посреди херменеутика посредована феноменологијом, што ће рећи: херменеутика посредована Хајдегером. Тај моменат ваља имати на уму при свакој помисли на наслов Вера и разумевање (под којим ће Бултман током живота објавити чак четири књиге својих чланака).[8]
Особена драматика Бултмановог писма од 11. децембра 1932. достигла је врхунац тамо где је тема постала Хајдегерово политичко ангажовање (упор. 187–188). До Бултмана су допрли гласови (он у писму каже: „прича се“) да је Хајдегер почео политички да делује и да је, штавише, постао члан Националсоцијалистичке партије. Желео је да код самог Хајдегера провери тачност или нетачност тих гласова, да му овај каже како ствари уистину стоје. Али и пре него што је од Хајдегера стигао одговор, Бултман је своју неверицу изразио речима да би му било тешко да Хајдегера замисли „такорећи руку под руку с Јеншом, који је овде сада као ‘вођа’ ревностан у националсоцијализму“.[9] Обраћање Хајдегеру било је за Бултмана уједно повод да му изнесе своје сумње и недоумице које су се тицале претварања националсоцијалистичког покрета у партију. Док је за „покрет“ још могао имати разумевања јер је био, а можда је и даље велик по инстинкту за оно крајње, по осећају за солидарност и по дисциплини (упор. 187–188), његово прерастање у партију било је за Бултмана крајње проблематично. Питао је себе и Хајдегера: зар су снаге које је покрет имао морале да се употребе за партијске борбе, зар је опет морало доћи до говора и публикација једнако тужног нивоа као и код других партија, зар је опет морала настати корупција која је својствена партијама као таквим? Према Бултману, не треба се заваравати да ће маса бирача националсоцијалистичке партије бити исто оно што је и код осталих партија – олош. Нарочито му је жао студената који бивају натерани у партију. Бултман не крије да је, баш на основу утисака које је стекао код „дивних студената националсоцијалиста“, полагао велику наду у тај покрет. „Али су утисци које сада примам депримирајући“ (188). Стога је Хајдегеру упутио кратко питање: „Варам ли се?“ Има у том питању и вапаја, и страховања, и потиштености, и забринутости, и потајне жеље да одговор буде негативан, уверљиво одречан. За себе и у себи, одговор је већ имао. А имао га је стога што је унапред био садржан у језгру и језику изнетих недоумица.
Хајдегеров одговор уследио је брзо, написао га је већ 16. децембра 1932 (упор. посебно 189–192). На почетку је настојао да увери Бултмана у своје пријатељство и његову чврстину. „Наше пријатељство, срећом, не зависи од одређења односа између теологије и филозофије“, написао му је духовито (189–190). С нарочитом радошћу, срећан због тога и задовољан, прихватио је да му Бултман посвети Веру и разумевање, сматрајући то изразом његове пријатељске настројености. А затим је прешао на терен политике. Одлучно је демантовао да је члан Националсоцијалистичке немачке радничке партије, назвавши то (војничким језиком) „нужничком гласином“. И више од тога: обећао је Бултману (који такво обећање, наравно, није тражио) да неће ни бити њен члан. Написао му је: „Ја нисам члан те партије и нећу никада ни бити, као год што раније нисам био члан било које друге партије“ (191; подвлачење Хајдегерово). Убрзо се испоставило да је то резолутно обећање било празно и лажно – требало је да прође непуних пет месеци па да Хајдегер почетком маја 1933. приступи Националсоцијалистичкој партији! Тада је већ био и ректор Фрајбуршког универзитета.
Као што се и у Хајдегеровом случају показује, давање обећања је, најчешће, неодговорно и лакомислено. Да ли је такав и Хајдегеров „веома позитиван“ став према „много чему“ у националсоцијалистичком покрету? Видели смо да је Бултман правио јасну разлику између „покрета“ и „партије“, налазећи у првом момената вредних подршке, а одбацујући све оно рђаво што иде с овом другом. Такву разлику је, ако је судити по писму Бултману о којем је и даље реч, повлачио и Хајдегер, али без одбацивања или осуде „партије“. Попут Бултмана, и он је, када је реч о „покрету“, имао резерви према „духу“ и „нивоу“ у „културним“ стварима, не мање и према „науци“ на „универзитету“. Сметало му је и погађало га незнање међу „колегама“, с одбојношћу и презиром је говорио о фигурама као што је Јенш.[10] Ипак, ништа од тога га, како је (готово пркосно) рекао Бултману, не може „задржати да подржава покрет, између осталог, и одговарајућим гласањем на изборима – не тек од јуче“ (191–192).[11]
Те речи, написане Бултману у сâмо предвечерје доласка нациста на власт, показују да Хајдегерово политичко ангажовање 1933. године, укључивши и његов избор за ректора Универзитета у Фрајбургу, није било неприпремљено, није се догодило неочекивано, иако је, можебити, уследило изненадно. Напротив, оно је своју претходницу имало у Хајдегеровом већ профилисаном политичком опредељењу, у оформљеном политичком ставу који је испољавао и потврђивао – сâм је то рекао Бултману – давањем нацистима свог гласа на изборима. На то опредељење и на тај став несумњиво је утицало нешто што је мало или недовољно познато, а што је сâм разоткрио у писму Бултману. Хајдегер је, пише он марбуршком пријатељу, ревносно пратио делатност „Tatkreis“-а и читао Tägliche Rundschau, умногом се с тим саглашавајући (упор. 190–191).[12] Био је уверен да из тог извора долази нада за младу генерацију. С патосом (и патетиком!) некога ко свој рад доживљава као мисију у служби „тих људи“, написао је Бултману: „И најзад, ти људи су, наравно, они за које ми радимо и за које из једног дубљег знања треба да спасемо и пробудимо величину непролазне прошлости“ (191).
То више није језик трезвеног мислиоца. То је реторика човека обузетог мисијом, спремног да делује по вишем налогу, човека који (самолегитимисану) дубину свог знања ставља на располагање ради остварења узвишеног циља. Тај циљ може постати доступан другима једино посредством спасилачког чина самог Хајдегера. Иако се тај циљ, као и сваки други, по природи ствари односи на будућност, он је у овом случају сасвим у знаку прошлости. Не, разуме се, било какве прошлости, већ оне која је непролазна и која због тога има своју величину. Почетком тридесетих година прошлог века Хајдегер види себе у улози самосвесног изабраног спасиоца те прошлости и њене величине. Такво духовно и политичко основно настројење припада ономе што се назива „конзервативном револуцијом“. Не може бити случајно или произвољно што је и Хајдегер у њу сврстан. И не може бити случајно што је духовно „саобраћао“ с неким другим представницима те „револуције“, попут, рецимо, Ернста Јингера.
За ректора Универзитета у Фрајбургу Хајдегер је изабран 21. априла 1933. Могло се очекивати да ће му се тим поводом Бултман одмах јавити. Међутим, овоме су, супротно очекивању, била потребна два месеца да би фрајбуршком пријатељу, сада ректору, послао писмо. Било је то 18. јуна 1933 (упор. 193–196). То је једно од оних писама у овој преписци које свраћа појачану пажњу на себе не само због садржине него и због „тренутка“ у којем је настало, тј. због далекосежног политичког, у ствари судбинског, преокрета који се управо био одиграо доласком националсоцијалиста на власт у Немачкој. Да је с тим преокретом најнепосредније повезано (у смислу, омогућено) Хајдегерово ректорство у Фрајбургу, на то не треба посебно трошити речи.
Бултману је, наравно, било јасно да се с Хајдегеровим преузимањем ректорске функције догодило нешто значајно што је претпостављало да тим поводом без одлагања изрекне своје жеље и упути своје честитке. Међутим, тим чином је био – како каже на почетку писма – најснажније узбуђен, не налазећи потребног мира за исказивање правих жеља. До неке „кратке“, утолико и формалне, није му било стало.
Начин на који се Бултман овде изразио не омогућује да се јасно разабере порекло његовог најснажнијег узбуђења. Нису мање разговетни ни преовлађујуће својство и главни смер тог његовог душевног стања. Не може се поуздано знати да ли је Бултманово узбуђење због Хајдегеровог ректорства било, да се упрошћено каже, позитивно или негативно. Да ли је у њему било какве забринутости, притајеног огорчења, потајног надања, скривеног очекивања и сл. – у то није могућно проникнути. Али, сасвим је извесно да је Хајдегеров избор за ректора изазвао код Бултмана недоумице, а његов чувени ректорски говор, с чијом се садржином у време овог писма упознао онолико колико су о њему известиле једне фрајбуршке новине, и критичке примедбе. Иако су те примедбе лишене жестине, оне су, као што ће се одмах видети, умесне и уверљиве.
Хајдегеров ректорски говор послужио је Бултману за самоиспитивање. Баш због тога што се, како је рекао Хајдегеру, слаже с његовом основном намером, Бултманово сопствено одмеравање према Хајдегеровом ректорском говору довело га је до признања, саопштеног Хајдегеру, да према садашњости нема исту ону јасну срчаност која се испољила у закључном делу тог говора. Додуше, Бултман у садашњости види неке „позитивне могућности“ и спреман је да сарађује у њиховом остваривању, али одмах додаје да то код њега произлази из бриге и расцепљености. Извор његове одважности друкчији је од Хајдегеровог, суштински је друкчији. Своју „одважност да све ризикује“ он црпе из оне прекретнице немачке историје која је, према њему, започела Ничеовим и Киркегоровим радом и која је „себи као потајна снага прибавила важност и пре политичког преокрета“. Бултманова одважност се, дакле, напаја на извору који нема ничега заједничког с националсоцијалистичким преокретом. Штавише, био је уверен да је оно што њему даје снагу само један чинилац који у политичком преокрету управо води борбу на живот и смрт за своје важење.
Бултманово наглашавање извора сопствене снаге и одважности, који је духовне природе, показује се сâмо по себи као одвајање и дистанцирање од Хајдегеровог извора, који је повезан с управо извршеним политичким преокретом. То је Бултману омогућило да учини и следећи корак. Овај се, пак, састојао у заузимању недвосмисленог критичког става према једном важном месту у Хајдегеровом ректорском говору. При крају тог говора, Хајдегер је рекао: „Ми хоћемо себе саме.“ Једном теологу као што је Бултман та Хајдегерова реч морала је деловати неприхватљиво. Ипак, критика коју јој је упутио није звучала непосредно теолошки. Она се усредсредила на хтење (самих себе). Бултман је написао Хајдегеру да се такво хтење сваког тренутка налази у опасности да сâмо себе промаши. А у тој опасности непрекидно се налази стога што је, према Бултману, слепо. Које се хтење може сматрати слепим? На то питање код Бултмана, у овом писму, нема изречног одговора. Можда га нема због тога што је тај одговор једноставан, разумљив сâм по себи и унапред јасан: слепо је оно хтење које се не руководи ничим изван себе, никаквом вишом инстанцијом, вредношћу, смислом, нормом, ничим трансцендентним.
Са свог теолошког становишта, Бултман је мирне душе могао једноставно рећи: слепо је оно хтење које нешто хоће без Бога, или које за Бога не мари, или га чак негира. Чињеница је, међутим, да он то Хајдегеру није рекао. Тако далеко није отишао. За узврат, није пропустио да му отворено каже да је политички преокрет створио hybris која је глува баш за оно до чега је Хајдегер веома држао у свом ректорском говору и што је у њему захтевао. По Бултмановој парафрази, то се састоји у „свагда новом извојевању духовног света у крајњој изложености моћима бивства“.[13]
Hybris је кључна реч у овом Бултмановом писму. Не, наравно, због тога што се у њему појављује два пута (оба пута написана грчким алфабетом), него због тога што се њоме казује нешто значајно. Оба пута Бултман је употребљава у истоветном контексту – ради означавања онога што је настало, што је наступило, као последица изведеног (националсоцијалистичког) преврата. Ма колико био опрезан и ма колико се трудио да буде уравнотежен, Бултман је, ипак, недвосмислено јасан. Он пише Хајдегеру да, разуме се, не жели да се врати оно што је преврат прогутао. Исто тако, каже му да види „позитивне учинке Новог рајха“.[14] Ипак, без нарочитог устезања истиче „помањкање свог поверења“, чији је узрок у „атмосфери ϋβρις-а и прикривене стрепње, која се онеспокојавајуће шири“ (195).
Хајдегер, дакле, није остао ускраћен не само за Бултманов субјективни доживљај него и за његов опис реалних последица изазваних превратом. Тако језгровит и тачан опис не би, дабогме, био могућан да Бултман није проникнуо до саме сржи психолошко-политичког дејства националсоцијалистичког преузимања власти. Његову веродостојност не могу угрозити ни Бултманова уравнотежавања, која пре остављају утисак искрених него (тактички) смишљених. Јер, изнети опис не губи ништа од своје снаге, продорности и уверљивости ни када се, одмах у продужетку, прочита следеће: „Оно што ми у тој ситуацији ипак још допушта да верујем у могућности јесте, поред верности традицији која обавезује, само чињеница да се на мој рад, у уском кругу у којем се њиме овде бавим као доцент, узвраћа поверењем слушалаца који су, наравно, скоро сви националсоцијалисти“ (195).
Из тог туробног расположења, из те ситуације потиштености (коју никакве „позитивне могућности“ или „позитивни учинци“ нису могли да побољшају), Бултман је на крају писма од 18. јуна 1933. упутио Хајдегеру своју жељу поводом његовог избора за ректора. Садржина те жеље била је да се његов ректорски ангажман покаже као исправно повучена консеквенција из његовог досадашњег рада. Иако је с Хајдегеровим ангажманом повезивао „позитивне могућности“ (што је могло да значи да Хајдегеров избор за ректора није био позитиван сâм по себи!), Бултман је истим поводом дао израза и својој бризи да ли се Хајдегер ангажовао на правом месту и у право време. Осим тога, пренео је Хајдегеру очекивање да његово снажније поверење према садашњости ипак неће моћи да застре „реалност онога што ме тишти“ (195).
Хајдегеровим избором за ректора Бултман је био дубоко узнемирен. Он је, очигледно, био добро упућен у природу и значење тог избора, а зазирао је унапред и од несагледивих последица које одатле могу произићи. Морала су протећи два месеца да колико-толико (не превазиђе, него) пригуши своју узнемиреност не би ли дошао у стање да пријатељу може да напише и пошаље једно писмо. А то писмо – осетиће свако ко га буде прочитао – јесте писмо стрепње и потиштености. Оно је, међутим, и писмо јасног увида у новоуспостављено стање, писмо које опомиње и упозорава. Какав други смисао могу имати речи које описују атмосферу hybris-а и онеспокојавајућег ширења прикривеног страха? Када их је прочитао, Хајдегер није могао а да не помисли да му је марбуршки пријатељ њима предочио у каквој је атмосфери постао и пристао да буде ректор Фрајбуршког универзитета.
Не можемо знати да ли је Бултманово писмо, које је овде подробно изложено, ма и најмање допринело да се већ после девет месеци Хајдегер одрекне свог ректорства. О томе нема никаквих трагова или наговештаја у овој преписци, баш као што ни на сâмо то писмо није било никаквог реаговања у наредним Хајдегеровим писмима. Из њих се, пак, види да је Хајдегер посетио Бултмана у Марбургу 13. и 14. јула 1933. и разложно је претпоставити да су, поред осталог, разговарали и о садржини Бултмановог писма од 18. јуна те године. Шта је том приликом речено, остаће заувек под велом тајне. Али неће остати тајна оно што је Бултман својим слушаоцима говорио на почетку својих предавања у летњем семестру. Јер, он је тај говор објавио и заједно с поменутим писмом послао Хајдегеру. А објавио га је, како је рекао Хајдегеру, не због тога што га је сматрао нарочито успелим, већ зато што му је било неподношљиво да се „још ниједан теолог није јавно заложио за критички задатак теологије у садашњој ситуацији“ (196).
Тај задатак, дакле, Бултман је преузео на себе. Реч коју је својим студентима изговорио 2. маја 1933. објавио је под насловом „Задатак теологије у садашњој ситуацији“.[15] Каква је та ситуација била и како ју је Бултман искусио, могло се видети управо из његовог писма Хајдегеру од 18. јуна 1933. У томе, као и у околности да је штампану верзију свог говора Бултман послао Хајдегеру, лежи оправдање што ће се овде у главним цртама дати осврт на његову садржину.
На почетку Бултман напомиње да у својим предавањима начелно никада није говорио о дневној политици и да то ни убудуће неће чинити. Међутим, сматра неприродним да се сада игнорише политичка ситуација, јер је политичко збивање добило толики значај за егзистенцију да се намеће обавеза размишљања о смислу теолошког рада у постојећој ситуацији.
Бултман, дакле, експлицитно одбија да заузме политички став према текућим догађајима; не жели ни да их пребрзо потврди нити да их скептички или кивно оспори. Он хоће да их посматра с гледишта великих могућности за будућност које су у њима садржане и да подвргне испитивању одговорност теологâ према тим могућностима. Да би одредио начелан однос вере према народу и држави, он је, разуме се, подсетио на то да се вера усмерава на Бога и да је Бог уједно Творац и Судија. Веру у Творца треба у конкретном доживљавању и делању остварити као потчињеност Господу. Да је Бог Творац, то значи да људско чињење не произлази из неких безвремених принципа, него да га одређује „конкретна ситуација тренутка“ (278). Чиме ситуација постаје конкретна? Разни чиниоци конкретизују ситуацију, међу њима и пореци творевине као што су народ, држава и сл. Захваљујући тим порецима, човек није човек уопште, него је свагда овај или онај човек, припадник овог или оног народа, овог или оног политичко-државног поретка. Тиме што је Бог Творац, он самим тим није иманентан порецима света. Бог је с ону страну света. Вера, баш због тога што свет схвата као божју творевину, стиче „особен однос дистанце према свету“ (279). Треба добро разумети шта тај однос дистанце према свету уистину значи. Путоказ за то разумевање, који и Бултман наводи, даје апостол Павле у Првој посланици Коринћанима (7, 29–31): „А ово кажем, браћо, јер је остало мало времена; одсада и они који имају жене да буду као да их немају. – И који плачу као да не плачу, и који се радују као да се не радују, и који купују као да ништа немају. – И који овај свијет употребљавају као да га не употребљавају; јер пролази обличје овога свијета.“[16]
Из тих речи апостола Павла, по Бултмановом тумачењу, не произлази да вера има негативан однос према свету. Напротив, однос вере према свету и његовим порецима јесте позитиван, али баш у тој позитивности и неизбежно критички. „Јер вера зна да је Бог Творац такође Судија света“ (279). Она зна да пореци света изискују од људи службу и постављају им задатке, иако то људи заборављају и према свету се односе наредбодавно. Таквим грешним изокретањем човековог саморазумевања и пореци творевине претварају се у поретке греха. Бултман каже: „Човеку све може постати грех, тј. средство да самог себе хоће да наметне, да хоће да располаже својим постојањем – и поседом и породицом, образовањем и правом, народношћу и државом“ (280). Сви су ти пореци двозначни. У својој пукој датости, они су пореци греха. Међутим, они су божји пореци када човека позивају на конкретан задатак у служби.
С обзиром на националсоцијалистичко глорификовање државе и народности (Volkstum) као таквих, Бултману је, потпуно свесном да је наступило време кризе, у првом реду било стало до тога да упозори да и та два поретка, поред могућности и задатака за оно што је добро и лепо, садрже и искушења за оно што је зло и простачко. Његово упозорење се највећма односило на „Volkstum“ којим су се националсоцијалисти такорећи опијали. Тражио је да се критичка снага хришћанске вере потврди у оживотворењу свести о томе да је „Volkstum“ двозначан и о томе шта је прави захтев народности, а шта није. Тражио је, дакле, да хришћанска вера покаже своју критичку снагу управо према питањима садашњице. Своју позитивност она мора посведочити баш у свом критичком ставу, а то је могућно стога што она зна не само за грех него и за милост. Јер, за њу је Бог, осим што је Творац и Судија, такође Спаситељ. Бултман каже својим слушаоцима: „Спасење помоћу Исуса Христа значи опраштање греха откривањем божје љубави, и оно због тога значи ослобођење човека за љубав“ (282; подв. Д. Б.).
Тиме је, како се чини, изговорена суштинска реч Бултмановог говора студентима на почетку летњег семестра 1933. године. Само човек ослобођен за љубав, за ону љубав коју је Бог изрекао у Исусу Христу, кадар је да има критички поглед према гласним захтевима дана, мерећи добро и зло у њима питањем да ли се у њима извршава заповест љубави. Исти такав критички поглед човек онда може имати и према себи самом, испитујући да ли је његово чињење несебична служба. Критички поглед човека ослобођеног за љубав неће никада допустити – а то је средишња „мета“ Бултмановог говора – да борба за државу и народност постане борба за апстракције. И држава и народност састоје се од конкретних људи, од људи који су нам ближњи. Народност, подједнако као и човечност, крије у себи опасност да се од нечег конкретног претвори у нешто апстрактно. Свеједно да ли се човек бори за једно или за друго, критеријум који је при том пресудан јесте да га у тој борби носи стварна љубав. „Својој народности може истински служити само онај ко је прихватањем божје љубави у Христу ослобођен за љубав“ (283).
Критичком снагом хришћанске вере постаје јасна и одговорност коју човек мора да преузме према искушењима често неодвојивим од великих могућности. Дужност теолога је да баш на то скрену пажњу. Бултмана је свако могао разумети када је у свом говору, те „немачке судбоносне године“ 1933, казао да „вреба и демонија греха“ (284). У том тренутку, у тој – подсетимо се тог израза још једном – „конкретној ситуацији тренутка“, Бултману је изнад свега било важно да се „на будућности Немачке сарађује чистих руку и у ту будућност верује честито“ (284). Он тада, разуме се, није могао знати да ће те руке убрзо постати прљаве и крваве, да ће бити руке страшних и непојамних злочина, руке које ће изградити концентрационе логоре с крематоријумима за масовно, индустријски спровођено истребљивање неаријеваца и за „коначно решење“ јеврејског питања. Али, ако то није могао знати, Бултман је у свом говору храбро упро прстом на забрињавајуће појаве које су почеле да узимају маха, пре свега на праксу денунцирања и дифамирања оних који мисле друкчије. Њему, пре као и сада, служи на част што је већ тада јавно изговорио следеће речи: „Ја морам као хришћанин да изразим жаљење због неправа које се таквим дифамирањем чини управо немачким Јеврејима“. За њега није било сумње да „дифамирање Јевреја… није ношено духом љубави“ (285).
Тако је говорио Рудолф Бултман на почетку летњег семестра 1933, године националсоцијалистичке револуције, и тај говор, објављен, послао пријатељу Мартину Хајдегеру, новом ректору у Фрајбургу. Не може бити сумње да су се њих двојица упадљиво разилазили у ставу и односу према тој „револуцији“. У чему су лежали прави разлози тог разилажења, да ли су се они, осим у њиховим личностима, налазили и у њиховим филозофским, односно теолошким схватањима, на то питање није лако одговорити.[17] Поуздано се, међутим, може рећи да је оно што је Бултман изговорио пред својим студентима била одважна и трезвена, јасно опредељена и честита реч теолога дубоко укорењеног у новозаветној вери. Та вера била му је путоказ и јемство да ће, суочен с политичким догађајима чија ће се демонска природа тек доцније сасвим разоткрити, остати на путу одговорности и савести, на путу оне критичке снаге коју је баш хришћанска вера била кадра да покаже у судбоносном историјском тренутку.
Извор: Данило Баста, Над преписком Мартина Хајдегера: један вид епистоларне филозофије, књ. II, Београд: Драслар партнер – Досије студио, 2012.
* Наставак текста биће објављен 19.3.2018.
[1] У истој реченици Бултман је још написао Хајдегеру да би Кригер као филозоф хтео да дође до питања о Богу „и то у директном смислу“. Он је у томе видео опасност која прети Кригеру: „Чини ми се да он иде опасним путем“ (169).
[2] Реч је о чланку „Дијалектички метод и теолошка егзегеза. Логичке примедбе о Бартовој ‘Посланици Римљанима’“, објављеном у броју 5. часописа Zwischen den Zeiten за 1927, стр. 116–157.
[3] Почетна и драгоцена оријентација може се наћи у кратком Франковом портрету из пера Ханса-Георга Гадамера. Упор. Hans-Georg Gadamer: Gesammelte Werke 10 (J. C. B. Mohr /Paul Siebeck/, Tübingen, 1995), стр. 405–412.
[4] Важна разјашњења о појму субјекта и тубивствовања, те о њиховом разликовању код Хајдегера, поглавито у његовом Бивству и времену, садржана су у књизи: Friedrich-Wilhelm von Herrmann: Subjekt und Dasein. Interpretationen zu „Sein und Zeit“ (Vittorio Klostermann, Frankfurt am Main, 1974).
[5] Приређивачи преписке између Бултмана и Хајдегера добро су поступили када су одлучили да у Додатку објаве и одредницу о Хајдегеру из другог тома лексикона Религија у историји и садашњости. Овде ћемо је дати у преводу не само због тога што ће се тако омогућити упоређивање с оним што је о њеној садржини Хајдегер написао Бултману 31. децембра 1927, него, још више, стога што она има несумњиву и трајну вредност као документ који показује како је Хајдегер, непосредно по објављивању Бивства и времена, гледао на свој дотадашњи филозофски развој. Одредница, дакле, гласи као што следи:
„Хајдегер, Мартин, филозоф, рођен 1889. у Мескирху (Баден), 1922. ред. професор у Марбургу*, од 1928. у Фрајбургу. Његов рад, који се врши у оквиру феноменолошке школе, поново преузима проблеме античке онтологије да би их радикализовао и развио универзалну онтологију која обухвата и регију повести. Фундамент те проблематике јесте полажење од ‘субјекта’ у добро схваћеном смислу ‘људског тубивствовања’, тако да радикализацијом тог приступа уједно долазе до свог права и истински мотиви немачког идеализма. За изграђивање разумевања тубивствовања утицали су на Х.-а Августин, Лутер и Киркегор, за интерпретацију повести Дилтај; Аристотел и схоластика били су пресудни за строго формулисање извесних онтолошких проблема. Х.-ово истраживање се остварује у методици и вођено је идејом научне филозофије како ју је утемељио Хусерл; нису без утицаја била ни логичка и теоријсконаучна истраживања Х. Рикерта и Е. Ласка. Х.-ов рад нема ни теолошке ни светоназорне циљеве, али се у њему свакако налазе замисли које су плодне за онтолошко заснивање теологије као науке.
Главна дела: Учење Дунса Скота о категоријама и значењу, 1916; Бивство и време I, 1927. Бултман“ (272).
* Приређивачи су у напомени скренули пажњу на ту Бултманову грешку. Хајдегер је, наиме, 1923. године био позван у Марбург као редовни професор ad personam, а од 1927. био је редовни професор.
[6] Неупоредиво издашнији био је онда када је 12. априла о „Давосу“ писао Елизабети Блохман. О томе се расправља на одговарајућем месту у ауторовом тексту посвећеном преписци између Блохманове и Хајдегера.
[7] О тој посвети, њеном тексту и Хајдегеровој „узвратној“ посвети Бултману било је речи у уводном делу овог текста.
[8] Да коначно одређивање тог наслова пружа поучан пример одговорног и савесног поступања, показује следеће место из Бултмановог писма издавачу од 13. децембра 1932 (које су у напоменама навели приређивачи): „…као наслов мојих сабраних чланака, после поновљених саветовања с господином Фон Зоденом, предлажем: Вера и разумевање. Нисмо нашли другу формулацију која би сажето изразила да је у чланцима, с једне стране, реч о питању шта у ствари треба одредити као смисао хришћанске вере, а с друге стране, о питању како треба разумети текстове у којима се изриче вера, дакле, пре свега Нови завет. Додуше, предложени наслов није једнозначан за онога ко је изван садашње теолошке дискусије; али то, свакако, неће бити никаква штета…“ (185–186).
[9] Ерих Јенш је био професор психологије у Марбургу; своју „интегративну психологију“ инструментализовао је у сврху изопштавања јеврејских научника. (Према напомени приређивача на стр. 143.)
[10] „Што Јенш наступа као ‘вођа’, то, разуме се, не доказује да он нешто зна“ (191).
[11] Не може а да не изазове чуђење оно што, противречећи у тој ствари самом Хајдегеру, каже Ото Пегелер. Без позивања на било какав документ, без изношења било каквог аргумента, он, наиме, једноставно тврди следеће: „Колико је Хајдегер остао несигуран у својим опцијама, показује се у томе што још 1932. није гласао за националсоцијалисте, него за неку регионалну виноградарску партију.“ Otto Pöggeler: Neue Wege mit Heidegger, стр. 92.
[12] Приређивачи су увелико омогућили читаоцу да разуме о чему је реч јер су у напоменама дали неколико важних информација (упор. 190–191). „Tatkreis“ је „радикално-конзервативна заједница младих академаца који су тежили за обновом државног живота“. Основао ју је Ханс Церер, који је у периоду 1929–1933. био издавач часописа Die Tat, покренутог 1909. – Tägliche Rundschau су биле „национално конзервативне дневне новине“, основане у Берлину 1881. Обновио их је 1924. Хајнрих Риплер под називом Neue Tägliche Rundschau, да би у периоду 1925–1928. опет излазиле као Tägliche Rundschau. У време када их Хајдегер помиње (1932) биле су орган Tatkreis-а. Њихово излажење је обустављено 1933.
[13] Да би се видело шта је Бултман парафразирао – и то, подсетимо још једном, на основу новинског извештаја којим је у том тренутку једино располагао – потребно је из Хајдегеровог ректорског говора навести одговарајућу реченицу. Она гласи: „Тај народ утиче на своју судбину тиме што своју повест ставља у отвореност надмоћи свих моћи људског тубивствовања које творе свет и себи стално изнова осваја свој духовни свет.“ Martin Heidegger: Die Selbstbehauptung der deutschen Universität – Das Rektorat 1933/34 (Vittorio Klostermann, Frankfurt am Main, 1983), стр. 15.
[14] Раније је – подсетимо – говорио о „позитивним могућностима садашњице“.
[15] У публикацији „Theologische Blätter“ бр. 12 (1933), стр. 161–166. Из ње су је приређивачи преузели и уврстили у Додатак ове преписке (стр. 276–286). Она се може наћи и у књизи: Rudolf Bultmann: Neues Testament und christliche Existenz. Theologische Aufsätze. Ausgewählt, eingeleitet und herausgegeben von Andreas Lindemann (Mohr Siebeck, Tübingen, 2002), стр. 172–180.
[16] Наведено према преводу Комисије Светог архијерејског синода Српске православне цркве.
[17] Конрад Хаман је отишао предалеко када је, цитирајући следећи став из Бултманове Теолошке енциклопедије: „Избор филозофске егзистенције вера може оценити само као акт самоутемељујуће слободе човека који пориче своју везаност за Бога“, рекао да је баш у том схватању засновано то „што се Бултман 1933. године политички определио друкчије него Хајдегер“. Konrad Hammann: нав. дело, стр. 201–202.
