Dijalozi

Filosofija i teologija – tri susreta (Razgovor sa Gorazdom Kocijančičem)

Gorazd Kocijančič

„Hrišćansku filosofiju“, po mišljenju  Gorazda Kocijančiča koji je zasigurno jedan od najznačajnijih hrišćanskih filosofa današnjice, treba razlikovati od teologije, pre svega, po tome kome je ona upućena; adresat takođe određuje i svojevrstan diskurs. Kocijančič smatra da je „teologija znanje koje se prihvata, izražava i posreduje u zajednici verujućih, gde stvarnost otkrivenja i nesumnjivost opita nikada nisu u pitanju, dok je hrišćanska filosofija – verujuće mišljenje kao takvo onoliko koliko stalno vodi računa i hermeneutički misli i poziciju neverujućeg kao i svoju duhovnu pred-postavljenost i mistagoški stepenovanu razliku u obaveznosti svojih uvida.“

Kao hrišćanski filosof, Kocijančič nastupa kritički prema vodećim aktuelnim filosofskim pravcima, i tom kritikom stvara prostor za, kako kaže, „slušanje, prostor za istinsko neznanje i začuđenost, prijemčivosti za ono u šta nas uvode temeljni spisi hrišćanskog Predanja…“, a to je, pre bilo čega drugo, „napobediva postojanost zaista Istinitog“. Sa Kocijančičem razgovarali smo o odnosu grčke i savremene filosofije i hrišćanske teologije, tj. o onim filosofskim mišljenjima koji osporavaju mogućnost da se teologija filosofski izražava, odnosno, mogućnost same hrišćanske filosfije.

Grci i teologija

 Da si se nakon propovedi Apostola Pavla na Areopagu slučajno zadesio u blizini hrama nepoznatom Bogu i razgovarao sa jednim od jelinskih filosofa koji nisu prihvatili veru koja im je upravo propovedana, jer sam pojam „Bogo-čovek“ smatraju logičkom greškom – mešanje rodova, kako bi taj razgovor tekao?

– Uzmimo, da bih bio jedan od „ostalih“, koji su se preobratili zajedno sa Dionisijem Areopagitom. U simboličkom smislu zapravo to i jesam (pre sam čitao Hegela nego jevanđelje; bio sam kršten kao odrastao čovek, sa 19 godina). Dakle, počeo bih, naravno, da ubeđujem jelinske filozofe da nisu u pravu. Da je ono što oni razumevaju kao logičku grešku zapravo Svetlost Života, koja me je upravo obasjala i koja može obasjati i njih, samo ako se za nju otvore, Svetlost, koja nema nikakve veze s logikom i cepidlačenjem, spermatologijom, za koju su optužili Apostola Pavla. Da je vera u Isusa – ovaploćenoga Boga – put, koji nas vodi u živi kontakt, u zajednicu s apsolutnom Realnošću. Neiskazivom i nemislivom. A ipak s apsolutnim Smislom, Logosom, koji je kriterijum celokupne i svake logike. Da otvara vodopad blagodati Duha Svetoga. Da nam na Isusovom licu sjaji otaštvo Oca. Da nas oslobađa greha, smrti, ništavila i đavola. Verovatno u svom ubeđivanju ne bih bio baš uspešan, kao što nije bio uspešan Pavle i kao što na prvi pogled nismo veoma uspešni svi koji se danas trudimo da pokažemo „razlog (logos) za nadu, koja je u nama“ (upor. 1. Pet. 3, 15) i da svedočimo za Hrista kao „put, istinu i život.“ Ali verujem da je to samo privid. Treba istrajati. I ne odustati ni od najneprijatnijih razgovora. Iz neuspele propovedi apostola Pavla nikla je divna civilizacija Vizantije i celokupna Slavia orthodoxa; cela Grčka se, uprkos svoj svojoj visokoj kulturi, koja se činila sasvim autarhičnom, na kraju obratila Hristu. Treba se nadati da se i Evropi to može dogoditi ponovo.

Hajdeger i teologija

 U pismu Bultmanu upućenom 27.03.1927, nedugo nakon predavanja „Fenomenologija i teologija“ (14.02.) koje je održao u Marburgu, Hajdeger je, govoreći o podeli posla između njih dvojice, dakle, govoreći o odnosu filosofije i teologije, u svom prepoznatljivom maniru napravio radikalnu razliku između onoga što treba da se tiče filosofije, odn. teologije. U pismu, Bultman od Hajdegera dobija sledeću ponudu: „Stvari ćemo pokrenuti samo ako budemo radikalno radili polazeći sa najekstremnijih pozicija. Vi, sa teološke strane, pozitivno-ontički, pri čemu ono što je ontološko, doduše, ne iščezava, ali biva raspravljeno netematski i uvek samo sa znakom pitanja – ja sa filosofske strane, ontološko-kritički, pri čemu ono što je ontičko u smislu pozitiviteta onoga što je hrišćansko ostaje netematsko i ima svoj znak pitanja.“ Da je Hajdeger to pismo uputio tebi, kako bi mu odgovorio?

– „Dragi Martine, uozbilji se, nemoj više da mi pišeš takve gluposti.“ Šalu na stranu, u toj ponudi, koja je zapravo zahtev i diktat, već se krije sva problematika Hajdegerove tematizacije hrišćanstva, nešto mračno, skoro demonsko, što se desilo u duši tog velikog mislioca između predavanja o Fenomenologiji religioznog života i godine publikovanja Bivstva i vremena. Naravno, to nije samo Hajdegerova lična avantura, nego se u toj poziciji izražava nešto mnogo univerzalnije, nešto što karakteriše moderni Zapad. Misao koja uobražava da je baš ona ta koja postavlja temeljni (ontološki) okvir za sve, pa i Božije otkrivenje, i sve razume samo kao nekakav primer koji se može i mora smestiti u taj okvir, a zapravo je jedna strašna hybris-a, kako bi rekli stari Jelini, ili plani, prelest, kako bi rekli crkveni oci. Verujući čovek, naime, zna i dubinski oseća da je Bog sâm jedini okvir, da baš njegovo apo-kalyptein, od-krivanje, otkrivenje, predstavlja temeljnu ontološku konfiguraciju sveta i svih bića. Niko nije to lepše formulisao od velikoga teologa i Bultmanovog kritičara Karla Barta: „Nije Biblija – dakle istorija našega spasenja – u istoriji, nego je istorija u Bibliji. Nije Biblija u svetu, nego je svet u Bibliji.“ Kako god paradoksalno to danas zvučalo za savremenu sekularnu, naturalističku, scijentističku i ateističku pamet – u tim rečima se krije duboka istina.

Žižek i teologija

Prevodiš Novi Zavet u svojoj radnoj sobi i u jednom trenutku čuješ zvono na vratima. Otvara tvoja supruga i nakon par trenutaka te zove da dođeš do vrata jer „trgovački putnik“ prodaje neke knjige koje ćete možda zanimati. Ustaješ i ispred vrata zatičeš Slavoja Žižeka koji u rukama drži nekoliko primeraka svoje knjige The Monstrosity of Christ i odmah te, logoreično kako samo on ume, ubeđuje da je kupiš. Da li bi je kupio?

– Najpre bih se predstavio i pozvao bih ga na kafu, jer bi to bilo veliko iznenađenje. Naime, iako živimo u istom gradu i premda sam napisao nekoliko veoma kritičkih tekstova o ljubljanskom lakanovstvu (na koje nikada nisam dobio nikakvog odgovora), nikad se još sa Žižekom nisam lično sreo. Očigledno ni on ni ja nemamo za to nekakve prave potrebe. Onda bih mu objasnio da sam knjigu već kupio – i čak napisao o njoj raspravu „Dionisije u fusnotama“, koja je objavljena u zborniku radova sa simposiona o Dionisiju Areopagitu, koji sam organizovao godine 2012. Ako bi me pitao kakvo je moje mišljenje o knjizi, učtivo bih mu objasnio da je po mom mišljenju najpre veliki problem u tome da u poslednje vreme mnogo piše o hrišćanstvu, da se čak smatra za pravog tumača hrišćanske teologije, a da zapravo nema pojma o istoriji hrišćanske misli. Ako bi insistirao da dokažem svoje tvrdnje, pokazao bih mu da u knjizi, na primer, tvrdi da je Božije ime „Jahve“, po njemu, plural (verovatno je mislio na „Elohim“), da je iz vica u napomeni 112 očevidno da mu nije baš prezentna novozavetna perikopa o preljubnici, gde Jevreji nisu hteli da kamenuju Isusa, nego preljubnicu, da iza njegove površne hegelijanske karakteristike triju hrišćanskih veroispovesti ne stoji praktično ništa. Što se tiče hrišćanskog Istoka, simptomatično je npr. njegovo paušalno povezivanje pravoslavlja jedino sa Slovenima (str. 28); za hrišćanski Istok po pitanju filioque navodno je karakteristična „perspektiva monarhije Oca kao jedinog istočnika triju božanskih ipostasi (Oca, Sina, Svetoga Duha)“ (čitaoc se pita gde je u patrističkoj književnosti Otac opredeljen kao istočnik samog sebe…). I drugo, što je zapravo mnogo važnije, prigovorio bih mu da se iz te njegove knjige – i drugih tekstova, naravno – ne vidi bilo kakvo razumevanje dvomilenijumskog hrišćanskog iskustva. Njegove cerebralne, konceptualne hegelijansko-ateističke (i to je već contradictio in adiecto, Hegel nikako nije bio ateista, nego je pre, kao njegov Spinoza, „pijan od Boga“) konstrukcije mu, naime, zamagljuju pogled na ono što je u hrišćanstvu bitno: sferu spasenja, atmosferu blagodati, novog iskustvenog odnosa sa Bogom – „gle, sve je postalo novo“ (idoù, gégonen kainá, 2. Kor. 5, 17) – i naravno na životnu, asketsku, liturgijsku i molitvenu praksu, koja ima za hrišćane eminentno ontološki smisao.

Ne znam šta bi Žižek na to odgovorio. Verovatno bi odgovor bio dug, u njemu bi bilo mnogo priča, viceva i duhovitih obrta. Ni ja, a ni on ne bismo na kraju tačno znali gde je počeo. Nadam se, da bi se razgovor ipak završio prijatno i da bi se oprostili bez ljutnje.

I u mišljenju treba naučiti ljubazno živeti sa drugima koji su nam stranci. Mi hrišćani nemamo čega da se plašimo. Čak i savremeni pokušaji ateističke kolonizacije hrišćanstva (Badiju, Agamben, Nansi, Žižek, itd.) rade samo za nas: „Jedni, doduše, iz zavisti i svađe, a jedni od dobre volje Hrista propovedaju. Tako jedni, iz prkosa, Hrista objavljuju s nečistom namerom… Šta dakle? Bilo kako mu drago, pritvorno ili istinski, Hristos se propoveda; i zato se radujem, a i radovaću se.“ (Filip. 1, 15–18)