Autografi

Filon Aleksandrijski – tumač Pisma

Filon je rođen u Aleksandriji oko 20. pH, i živѣo negdѣ do polovine prvog vѣka. Poticao je iz ugledne jevrejske porodice, koja je imala značajan društveni uticaj. Budući da je živѣo u intelektualno i kulturno razvijenoj Aleksandriji, još je u mladosti stekao visoko obrazovanje. Za njega se može reći da je pripadao krugu jelinizovanih Jevreja. Doduše, jelinska misao i kultura su prѣ Filona postale sastavni dѣo paideje jednog dѣla egipatskih Jevreja. Treba se samo sѣtiti egzegete Dimitrija, Aristovula, Ezekila Tragediografa i Psevdo-Aristeja. Svi su oni bili uveliko zašli u jelinske kulturne vode. Filon je, inače, vodio miran i povučen život, posvetivši se čitanju i kontemplaciji. Jednom prilikom je putovao u diplomatsku misiju kod imperatora Klaudija u Rim, gdѣ je predvodio jevrejsku delegaciju. Povod je bio progon Jevreja u Aleksandriji, za vrѣme uprave namѣsnika Flaka. Taj podatak posredno govori o njegovom društvenom ugledu. 

Filon je predstavljao specifičan profil jevrejskog intelektualca duboko ukorѣnjenog u jelinsku kulturu. Posebno se zanimao za Platona, slično većini intelektualnih ljudi toga doba. Filonova zaokupljenost platonizmom prepoznata je još u drevnosti. Od antičkih davnina je ostala izreka „ili Platon filonizuje, ili Filon platonizuje“. Na njega su ostavili izvѣstan uticaj i stoici, pogotovo po pitanju askeze i morala. Izvѣsno je da je čitao i pitagorejske spise. Uticaj Platona se naročito vidi u tumačenju Postanja, gdѣ se na specifičan način oslanja na Timaja i pitagorejska učenja o brojevima. U spisu Život Mojsijev, Filon predstavlja Mojsija kao antičkog mudraca. Čak se u pogledu literarnih manira i žanra držao tadašnjih jelinskih standarda.

Istovremeno, Filon je temeljno poznavao Pismo i biblijska predanja. Poznato je da je bio subotnji propovednik u sinagogi. Jedan broj njegovih tumačenja vѣrovatno je nastao u tom kontekstu. Po svemu sudeći, nije znao jevrejski. Biblijske tekstove čitao je u septuagintinoj verziji. Veliki broj njegovih spisa je sačuvan. Raniji istraživači su prenaglašavali Filonov jelinizam, u smislu njegove velike zavisnosti od jelinske filosofije. Te ocѣne su pretѣrane. Filon nije bio sinkretistički nastrojen mislilac koji je vѣštački kombinovao biblijske ideje i jelinsku filosofiju, nego više tumač Pisma sa izrazitim osѣćajem za filosofiju. Osnovni temelj njegove misli je bio biblijski. Jelinsko se, prѣ svege, ogledalo u formi mišljenja, ali te forme nisu bile izdvojene spolja kao nekakve logičke alatke. Rѣč je o unutrašnjem, inherentnom principu koji se projavljivao zajedno sa osnovnim sadržajem Filonovog mišljenja. U dubini bića, Filon je bio vѣrujući Izrailac, koji je temeljno poznavao svoje Svete spise, i u njima nalazio inspiraciju za sopstveno mišljenje. 

U različitim kontekstima je tumačio Pismo, prѣ svega, Petoknjižje pokušavajući da ga protumači u kategorijama osobenim za jelinsku filosofsku misao. Osnovna odlika njegovog tumačenja Pisma bilo je to da se u tekstu nađe dublji smisao koji se iščitava ‘iza slova’. Takav pristup se, inače, naziva alegoreza ili alegorijsko tumačenje. Filon ga je preuzeo od svojih jelinskih savremenika. Poznato je da su kasniji jelinski mislioci homerovske epove i druge stare mitove tumačili alegorijski. Spѣvovi starih pѣsnika, u kojima se na antropomorfan način govorilo o bogovima, stoici i platonisti su tumačili u prenesenom značenju. Tako za neke od njih Hera nije božanstvo nego vazduh, Posejdon je voda, Apolon je vatra itd. Diomedovo ranjavanje Afrodite i Aresa je tumačeno kao pobѣda mudraca na iracionalnošću i razaranjem. Iza antropomorfnih prestava bogova i njihovih međusobnih relacija, jelinski mislioci su uviđali prirodne elemente, kosmički poredak ili etičke kategorije. Jedino na taj način je bilo moguće široko recipiranu i uticajnu tradiciju homerovskih epova prevesti u filosofko-racionalne kategorije.

Filon se našao u sličnoj situaciji. Naime, trebalo je starosavezne slikovite iskaze protumačiti u dubljem smislu. U protivnom, mnogi biblijski tekstovi bi tadašnjim obrazovanim ljudima ličili na mitske pripovѣsti u kojim se nedolično govori o Bogu. Filon je na više mѣsta obrazlagao takav svoj pristup. Iako preuzeta iz jelinske prakse, Filonova alegoreza bila je specifična u tom smislu što je imao drugačiji odnos prema istoriji. Biblijske opise je smatrao realnim istorijskim izvorima, koje treba shvatiti na produbljen način. S druge strane, jelinski tumači su zanemarivali istoričnost mitskih prikaza i u njima isključivo tražili dublje istine. Filonova alegoreza je posebno dolazila do izražaja, kada se osvrtao na tekstove u kojima se o Bogu govori na slikovit način – antropomorfno. Bog kao duhovno biće nije vidljiv tѣlesnim očima, tako da slikovite iskaze o Bogu treba shvatiti u prenesenom smislu. On je smatrao da Bog nije zasadio drveće u Edenskom vrtu u doslovnom smislu, nego vrline. Takođe i tekstove u kojima postoje izvѣsne nelogičnosti treba shvatiti alegorijski. Kain npr. nije osnovao grad kako doslovno stoji u Pismu nego novo učenje, jer kome i sa kime je on gradio grad. U mnogim drugim slučajevima, Filon je iznalazio dublje značenje. Tako su četiri rѣke iz Edena četiri vrline: razboritost, umѣrenost, hrabrost i pravičnost. U ovakvim tumačenjima, pokazivao je izrazitu egzegetsku lucidnost, jer što je voda za tѣlesni život, to je vrlina za duhovni.

Filon je u mnogo čemu preteča hrišćanske teologije i egzegeze. U osnovi bi se moglo reći da je on više pripada hrišćanskoj nego jevrejskoj tradiciji. To pokazuje i činjenica da su njegov lik i dѣlo očuvano u okviru hrišćanskog predanja. Još je blaženi Jeronim pisao da je Filon „uvršten među crkvene pisce“. Njegova tumačenja se u velikoj mѣri odrazila na kasniju hrišćansku egzegezu. Pogotovo su predstavnici aleksandrijske škole, kao što su Kliment Aleksandrijski, Origen i Didim Slѣpi bili skloni takvom tumačenju. Alegorijski metod su u manjoj ili većoj mѣri praktikovali i Ipolit Rimski, Tertulijan, Metodije Olimpski, Grigorije Niski, Avgustin, Maksim Ispovѣdnik i drugi. Cilj je bio iznalaženje dubljeg smisla. Iz hrišćanske perspektive gledano, alegorijsko tumačenje nekih starosaveznih realija zasnovalo se na ideji da se već u Starom Savezu vide jasni nagovѣštaji kasnije novosavezne stvarnosti. Doduše, hrišćanski tumači su više praktikovali tipologizovanu alegorezu, što kod Filona nije bio slučaj.

Filon je bio prvi veliki tumač, koji je biblijske spise tumačio u jednoj novoj sredini, koja je po mnogo čemu bila različita u odnosu na svѣt u kojem je nastalo Pismo. Bio je to veliki izazov, sa kojim se mogao uhvatiti u koštac samo pronicljiv teološki um. Izazov je bi u tome da se biblijske Istine vѣre izrazi u kategorijama jelinske filosofije i kulture. U teološko-egzegetskom smislu bio je to veliki iskorak. Njegovim stopa će kasnije krenuti veliki hrišćanski bogoslovi, čiji će teološki angažman dobrim dѣlom doprinѣti da biblijska poruka natkrili veliku jelinsku kulturu.