Autografi

Eva – stvorena od Adamovog rebra

Mark Šagal, Adam i Eva, 1911–1912.

Tvrd san Gospod Bog pusti na Adama, te zaspa, pa mu uze jedno rebro, a mѣsto popuni mesom. Od rebra, koje uze od Adama, stvori Gospod Bog ženu i dovede je k Adamu. (Post 2, 21-22)

Pošto se nije mogao „naći drug Adamu“ među stvorenim životinjama, Bog mu stvara ženu. Prema tekstu žena nastaje kao poslѣdnje Božije dѣlo, nastaje kao biće potrebno Adamu. Adam je imao poseban status među svim stvorenjima. Bio je nekako između Boga i stvorenog svѣta. I tamo i ovamo, između Boga i ostalih stvorenja – a sam. Razlozi zbog kojih je Bog stvorio ženu su očigledni: ona treba da bude Adamov sadrug. To, naravno, sa sobom povlači izvѣsna teološka pitanja, čije su se implikacije višestruko utkale u kasnije predanje. Čitav opis nastanka čovѣka i žene predstavlja vešto osmišljen teološki koncept. Prema ovom slikovitom narativu, Bog stupa u ‘blizak dodir’ sa Adamom, uzimajući mu rebro i od njega oblikuje ženu. Odmah je uočljivo da pisac naglašava čovѣkovu bliskost sa Bogom, koji ga, slično grnčaru, i samog ‘rukama svojim’ oblikuje. Božiji odnos prema čovѣku, pored toga što ga je stvorio, ogleda se i u tome što se Bog brine o Adamu. Stoga želi da mu načini druga spram njega. Adam je u Edenskom vrtu trebao da živi zadovoljan i ispunjen. Trebalo je da čuva vrt Božiji, i na taj način metaforički rečeno „sarađuje sa Bogom“. To nije mogao postići kao samac, što posredno govori o samoj prirodi ljudskog bića. Inače, u Starom Savezu samoća nije bila poželjna. Na više mѣsta se mogu naći razmišljanja da nije dobro da je čovѣk sam (up. 1Car 21, 1; Prop 4, 9-12; Ps 25, 16; 102, 6). Tek preko Eve, Adam je mogao da iziđe iz sebe i da se otvori drugom ljudskom biću. Otvaranje prema drugom i uspostavljanje međusobnog odnosa je trebalo čovѣku da donese radost i ispunjenost.

Iz navedenog koncepta razvija se čitav snop teoloških ideja. Prvo se postavlja pitanje: šta znači to što je Eva stvorena od Adamovog rebra? Na osnovu egzegetskih analiza, dolazi se do zaključka da to što se kaže da je žena stvorena od čovѣkovog rebra više govori o tome ko je žena, nego o tome od čega je žena. Ovdѣ se pod rebrom ne podrazumѣva samo rebro, već više deo čoveka; čak, njegova polovina. To znači da je žena, kao i muškarac, u potpunom smislu čovѣk – iste prirode i od istog Tvorca. Iako to iz savremene perspektive zvuči samorazumljivo, u doba kada je nastao tekst to se nije podrazumѣvalo, naprotiv. Tada i zadugo posle na ženu se gledalo kao na posed. Na čitavom Bliskom istoku, to je bilo opšte uvѣrenje, koje je po prirodi stvari bilo blisko i tadašnjim Izrailcima. Mnogi starosavezni tekstovi to posredno ili neposredno pokazuju. Treba se samo setiti Lotovog predloga Sodomljanima (Post 19, 8) ili jedne scene prilikom opisa zločina stanovnika Gavaje (Sud 19, 24). Čak i veliki broj zakona u Starom Savezu tretira ženu kao posed. Tako se npr. u Izl 22, 16-17 govori: „Ako neko zavede devojku koja nije zaručena i sa njom legne, neka za nju dade zalog i uzme je za ženu. Ako njezin otac odbije da mu je dade, zavodnik da odmeri srebra jednake vrednosti zaloga za devojku“ ili Izl 21, 7: „Ako neko proda kćer svoju da bude robinja, da ne odlazi kao robovi što odlaze“. Žena se ovde tretira kao posed, očev ili potom muževljev. Takve zakone treba posmatrati u drugačijem kontekstu, u odnosu na tekst Post 2-3. Staroizrailsko zakonodavstvo je izražavalo svakodnevnu stvranost onovremenog društva. Teško je zamislivo da je u Izrailu na društvenom planu žena imala radikalno drugačiji status u odnosu na ostatak tadašnjeg svѣta. 

U tom smislu, treba i posmatrati ovaj izveštaj. Naime, pripovѣst o stvaranju prvih ljudi je bila teološki ideal, kojem je trebalo težiti. Smisao ovakvih i sličnih tekstova bio je u tome da svoje recipijente teološki usmѣri, da im otvori misaonu i egzistencijalnu perspektivu, zasnovanu na veri u Boga otaca. S druge strane, iz mnogih drugih starosaveznih primѣra poznato je da su Izrailci često napustali religijske ideale vѣre u istinskog Boga. Čak i površno čitanje biblijskog štiva na to ukazuje. Sasvim je izvesno da pozicija žene u tadašnjem Izrailu bila ranjiva, pogotovo u smislu mogućih zloupotreba. Opis nastanka žene od rebra čovѣkovog je upravo bio i teološki apel protiv njene zloupotrebe. Tekst je nastao u vremenima dominacije muškaraca, patrijarhalnog društva. Na čitavom Bliskom istoku i kasnije antičkoj Grčkoj u društvenom pogledu žena je imala podređenu ulogu. Pisac u suštini govori protiv takvog shvatanja. Stoga se ova pripovѣst može shvatiti kao svojevrsni počeci biblijskog personalizma i, što bi se danas reklo, emancipacije žena.

Takvo razumѣvanje žene, podrazumeva i njen adekvatan odnos sa muškarcem. Sledeće pitanje glasi: da li je ona njegova sluškinja ili sadrug? I po ovom pitanju pisac je bio daleko ispred svoga vremena. Tekst jasno govori da je žena čovѣkov sadrug. Sadrug znači pomoćnica, ali ne robinja. Čak je i ideja rađanja i produženja roda u ovom kontekstu zanemarena. Žena nema nikakvu drugu funkciju, sem da bude sa čovѣkom. O rađanju se govori tek posle grѣhopada. Već na početku ljubav između muškarca i žene ima svoju naglašenu seksualnu dimenziju. Stih u kojem se kaže: „Zato će ostaviti čovѣk oca svoga i mater svoju, i prilѣpiće se k ženi svojoj, i biće dvoje jedno tѣlo“ (2, 24) upravo sugeriše na seksualni odnos – polno sjedinjavanje. Seksualni odnos se ovde razumeva kao izraz najveće bliskosti i povѣrenja koje postoji između muškarca i žene, kao način projavljivanja ljubavi i ostvarenje života. Jasno je naglašena da između muškarca i žene postoji privlačna sila, zasnovana na seksualnosti. Međusobna privlačnost je ‘pokretačka snaga’ koja pokreće na zajedništvo. Seksualnost nije cilj po sebi, nego se njome ostvaruje cilj. Ovim pisac posredno ističe monogamni ideal: jedna žena. U prevodu to znači i jedan muž. Iako mnogi starosavezni tekstovi realistično govore o praksi mnogoženstva, što se vidi i u slučaju praotaca. Jakov je imao dvѣ žene i dvѣ naložnice. Samuilov otac, Elkana je imao dvѣ žene. Zatim, poligamija cara Davida i Solomona. Ipak, biblijski ideal je monogamija.

Istovremeno, pisac je realistično predstavio povodljivi i radoznali karakter žene, kao i njenu sposobnost da utiče na muškarca. Taj momenat je opisan u zgodi probanja ploda sa drveta poznanja. Mnogi teolozi su to kasnije iskoristili u namѣri da učvrste svoja mizogina nastrojenja. U tome se išlo predaleko, naročito u monaškim krugovima. Svѣsno ili nesvѣsno je zaboravljeno da je Bog, prѣ nego što je i stvorio ženu, zabranio Adamu plodove sa drveta poznanja (up. Post 2, 17). Najveća odgovornost je bila na Adamu. On je kao i Eva podlegao iskušenju, u čemu se takođe vidi njihova bazična srodnost „kost od mojih kostiju, i tѣlo od mojeg tѣla“ (2, 23). Tek posle grѣha Bog proriče ženi da će biti podređena mužu: „i volja će tvoja stajati pod vlašću muža tvoga, i on će ti biti gospodar“ (3, 16). Pad u grѣh je imao svoje konkretne posledice. Adam je ubuduće morao „sa znojem lica svoga jesti hleb“, dok je Eva postala podređena mužu „sa mukom ćeš dѣcu rađati, i volja će tvoja stajati pod vlašću muža tvoga“. Posle grѣhopada zavladala su neka nova pravila, ljudi su izgnani iz Edenskog vrta. Svet je postao ‘nesigurno mesto’. U novim životnim uslovima, kada se među ljude uvuklo međusobno nepovѣrenje i podozrivost, zavladao je zakon jačeg. Upravo je to ženu dovelo u podređen položaj. Uslovi u svѣtu su zbog grѣhopada postali grubi i surovi. Međutim, to nije ideal biblijskog pisca ili etos biblijskog predanja. On je upravo suprotan. Ideal je da Adam i Eva ili muškarac i žena ostvare zajedništvo koje je Bog na početku naznačio, stvorivši Evu od Adamovog rebra.