Ајси и Сот, Људски одраз у океану
Међународни сусрети, посвећени Светој Гори Атонској, успешно се настављају ево већ трећу годину. Пројекат се развија: шири се круг тема које се разматрају, продубљује ниво разматрања и, правећи планове за овај сусрет у Београду, одлучили смо да поставимо као једну од централних тема савремену еколошку проблематику у њеној повезаности с принципима православне духовности и аскезе, а такође и непосредно с атонском традицијом. Данас актуелност и заоштреност еколошке теме не треба посебно доказивати. Равнотежа и хармонија у односима човека са светом природе изгубљене су, како то многи сматрају, бесповратно. Еколошке кризе и конфликти, претње и ризици еколошке ситуације већ су одавно прешли из реда локалних и појединачних догађаја у круг перманентних глобалних фактора који одређују развој и судбину планетарне цивилизације. Због тога се тражење и разматрање путева оздрављења ситуације, прекидања погубних процеса, спроводи интензивно и на свим нивоима, од глобалног до посве локалног, и у свим формама, од научних пројеката до чланака у популарним медијима. Разматрају се најразличитије стратегије које у центар пажње постављају разне димензије и аспекте проблема – економске, научно-технолошке, социјално-политичке, итд. Али, при свему томе, лако је уочити да је религиозној и духовној страни еколошке проблематике до сада поклањано изузетно мало пажње.
Међутим, у свакој од светских религија од искона су полагани одређени принципи и норме односа човека према природи, према животној средини – полагано је, другим речима, сопствено поимање екологије и сопствени приступ решавању њених проблема. У хришћанству се такво поимање изражавало у многим облицима – у богословљу, литургици, омилитици, практично се отеловљавало у животу Цркве. У православном свету језгром и стожером духовног живота сматра се исихастичка аскеза – и овде, на њеном тлу, хришћанске поставке о односу према природи и човековом окружењу су налазиле, можда, своје најнепосредније и најизразитије оваплоћење. Зато у данашњој ситуацији оштре еколошке кризе теме „аскеза и екологија“, или пак „исихазам и екологија“ задобијају велики значај и актуелност.
Треба разоткрити какви су се односи човека са светом природе неговали у православном подвижништву – и врло је могуће да ћемо у тим односима, када их појмимо, моћи да нађемо нови драгоцени ресурс за излаз из настале кризе. Видан доказ те драгоцености је опит Атона: овде имамо јединствен пример људске заједнице која је знала и умела да постигне хармоничну равнотежу са својом природном средином и да током миленијума опстаје на једној истој невеликој територији без икакве експанзије и без икаквих симптома еколошке кризе.
У ранијим временима, монашка и аскетска традиција често су оптуживане за својеврсни егоизам – замерано им је на искључивој усредсређености на унутрашњи свет човека и лично човеково спасење, уз потпуну равнодушност за друштвено окружење и, утолико пре, за природнo окружење. Али, такве оптужбе су се заснивале на предрасудама и незнању. У ствари, у аскетској духовности исконски су присутни управо супротни мотиви и поставке о односима са светом природе и посебно са свом живом твари, свим облицима живота. Њих у јарким бојама изражава један текст ране исихастске литературе, који је био у Русији необично широко познат, необично јако утицајан и омиљен.
Слово 48. Преп. Исака Сирина тесно везује еколошку тему с главним елементима све исихастске праксе. Оно се назива „О савршенству свега попришта“, тј. свега хришћанскога пута, и тврди да се ово савршенство састоји „у три ствари: у покајању, у чистоти и у усавршавању себе“. И ево како се раскрива централна од тих ствари, чистота: „Шта је то чистота? Кратко речено, срце, милостиво према свој тварној природи (…) А шта је то срце милостиво? (…) То је срце човека са топлином за све створено, за људе, за птице, за животиње, за демоне и за сваку твар. Кад их се човек сети и кад их узре, очи му изливају сузе, од великог и силног сажаљења, које испуњава срце. И од великог састрадања умилошћује се срце његово, и он не може ни да поднесе, ни да слуша, ни да гледа какву год штету или макар мали бол, који твар трпи. И зато и за бесловесне (…) сваког трена са сузама приноси молитву (…) а такође и за род гмизаваца моли се са великом жалошћу“.[1] Не може се не признати да овај задивљујући и тако емотивни текст заиста садржи у себи једну читаву установу и одређење односа човека са својом животном средином и са читавом природом, а то је однос безмерне бриге и љубави, безграничне самилости, која молитвом обухвата читав круг свега створеног, све до демона и гмизаваца. „Срце милостиво“, описано као „топлина срца у човека за све створено“, иступа овде као посебно важан појам и ми видимо да се на томе појму даље може изградити еколошка етика. Посебна молитва за гмизавце такође је моменат од важности, нипошто чисто реторички: за Византију и Блиски исток гмизавци, змије – аналогон су наших вукова, најштетнијх животиња, и молитва за њих – то је однос који одговара не антропоцентризму, који подразумева продор у окружење и његово потчињавање, него баш екологизму, са усрдном бригом за његово очување.
По своме садржају и тону овај текст уопште није изолован, него је баш типичан за исихастичку литературу. У древним патерицима, причама из опита отаца пустињака, наћи ћемо те исте еколошке мотиве, наћи ћемо историје о авама што су оплакивали смрт птица и живели у свету у блискости са дивљим зверима. Обиље је таквих историја и у руској монашкој, житијској литератури. Може се са увереношћу тврдити да нам оне преносе не толико неке стилизоване древне легенде, колико живу реалност исихазма, каква му је својствена од искона и увек. Извешћа о руском подвижништву XV века укључују не само „историју“ него целовити Уклад Доситеја, зборник животних правила за Талабце, житеље Талабског острва на Псковском језеру. У том зборнику, који је саставио, по предању, Преп. Доситеј Верхнеостровски (+ 8. 10. 1482. године) и кога су се не један век придржавали Талабци, постоје строга, подробна правила очувања природне средине, и Преп. Доситеј с правом је био назван у недавној публикацији о њему „екологом XV века“.
Сасвим недавном времену и световној, а не црквеној литератури припада прича о колоритном обичају који је настао међу руским подвижницима Печењешке обитељи Светог Трифуна на крајњем северу, у Мурманском заполарју. После дуге поларне ноћи, на дан првога изласка сунца, у дворишту обитељи на дочек светила скупљали су се не само монаси из манастира, него и читав чопор од осам медведа који су живели у близини. Овако описује тај догађај настојатељ отац Јонафан: „Медведи (…) шумске звери, слободне (…) као од брега одваљени! А залазе и овамо код нас (…) Та велика клупа, видите тамо, код зида (…) Седимо ми на клупи сви скупа (…) чека братија да после зиме и ноћи сунашце јарко благодатно први пут заигра на небу (…) А они, медведи, исто ту седе поред нас и на небо гледају (…) Само што сунце извири иза брда ми молитву појемо (…) А медведи исто почну да мумлају: и ми се ето, сунцу радујемо. Иако су и звери, али разумеју“.[2]
Све у свему, исихастички принцип чистоте пути, чистоте срца, у једном од својих важних аспеката постаје еколошким принципом; а у древном аскетском тексту неочекивано налазимо истински манифест православнога екологизма, који је објављен готово хиљаду и по година пре еколошког покрета у секуларизованоме свету.
Судбина манифеста тесно је повезана и са Атоном и са Русијом. Године 1389. у епохи исихастичког препорода, у Великој Лаври на Атону инок Гаврило, а он је будући митрополит Григорије Цамблак, духовни писац, поборник исихазма на Балкану, сачинио је српски рукопис Слова Исака Сирина. Тамо је тај рукопис и пребивао, док га у 19. веку није донео у Русију, у Оптинску пустињу, архимандрит Леонид (Кавелин). Овде, у Оптини, на његовом основу убрзо је уследило руско издање Слова – и тема „срца милостивог“, тема православног екологизма, постаје позната и почиње свој живот у руској култури, где је она особито блиска Достојевском и његовој Браћи Карамазовима, који су потпуно прожети оптинским и исихастичким духом. На Атону се пак тај живот никада није ни прекидао. Изражени у Преп. Исака однос према околини, према свој твари на Атону је од искона био познат и обичан, и на Светој Гори знају и досад инока који милују змије и никада нису лишили живота ни једну. Нове гране, нови и дубоки развој добија православни екологизам у нашега савременика светог старца Силуана Атонског. Особито у позним годинама живота старца, његов подвиг, његово молитвено служење ревносно је усредсређено на судбину све твари, свега света. У том периоду у старца настају особите форме молитве за читав свет. У таквој молитви, како пише његов ученик игуман Софроније (Сахаров), „срце живи састрадањем са светом (…) душа у Духу Светом ‘види’ васколик свет и обухвата га својом љубављу“.[3] Човек се овде уздиже до стања, које је сам старац назвао једном „срдачном болећивошћу за сву васиону“. Однос према природи и свету, који одговара сличној духовној стихији, ван сваке сумње, садржи у себи и еколошке поставке о пажљивом чувању околине – али је јасно да он превазилази те поставке, стављајући еколошке задатке у далеко шири контекст, космички и духовни: контекст спасења и преображења свега тварнога бића Христовом љубављу.
Тако видимо да у православно-аскетској духовности не само да постоји известан однос према проблемима животне средине, него и знатно више од тога: постоји сопствено целовито схватање тих проблема, самостална поставка читаве еколошке теме која је повезује са циљевима хришћанског живота, са усхођењем ка обожењу. Да се схвати та поставка, треба обратити, пре свега, пажњу на унутрашњу сродност самих концепата „аскеза“ и „екологија“, њихову блискост по смисаоном садржају. Заиста, екологија не изучава просто односе организама и њихових групација са средином која их окружује, она поставља циљеве и предлаже стратегије достизања хармоније у тим односима, достизања поретка и склада, уклањање штетних и опасних појава. Што се пак аскезе тиче, и она се обраћа унутрашњем свету човека и такође жели да достигне одређени поредак и склад, хармонизовано устројство, и ради тога тежи да искорени штетне појаве, страсти. На тај начин, две појаве показују се као сродне и сличне. Аскеза се може, рецимо, разматрати као екологија душе, екологија унутрашњег света, док се екологија, са своје стране, може разматрати као аскеза у односу према природи, према спољашњем свету. Принцип еколошке равнотеже у свету природе може се довести у везу са принципом усредсређеног тиховања, исихије у унутрашњем свету; и екологија, такође, тежи да спроведе у односу човека и природе још један аскетски принцип – уздржање.
Смисао и значење те дубоке блискости могуће је, ипак, у потпуности схватити само ако се узме у обзир различитост двеју појава. Она није ништа мање дубока. Задаци екологије у потпуности се односе на емпиријски, материјални свет, на његово очување и подршку његовог благодатног постојања, док аскеза поставља циљеве духовног усхођења – усхођења ка обожењу, на чијим се вишим ступњевима већ појављују зачеци „превазилажења природног“, измена самога начина бића човека. Тим самим, оне су различите по самој својој природи и суштини. Аскеза – није просто „унутрашња екологија“, него је она, што је важније, „онтолошка“ или „трансцендентна“ екологија и њени задаци нису просто спокојно-хармонично устрајање унутрашњег света и свега човековог бића, но и њихово узвођење ка иноме, божанском начину бића. И зато, како је и речено, истински однос аскезе и екологије – то није њихов прости паралелизам у коме оне, развијајући се у разним просторима, разним световима, само представљају узајамне аналогоне. Обожење као богословски и философски принцип је принцип глобални, оно говори не само о судбини и назначењу индивидуалнога човека, него и о судбини тварног бића у целини, макрокосмоса. И то значи да, мада се исихастичка аскеза у њеним историјским формама остварује као антрополошка пракса, ипак усход ка обожењу, услед онтолошке и глобалне природе овог последњег, укључује у себе и аспекте који се односе на свет, укључује неку космичку димензију.
Садржај те димензије је очигледан: преображење човекове суштине, које се достиже у аскези као антрополошкој пракси, треба да добије и продужење и свој завршетак у преображењу света и тварног бића у целини. Међутим, преображење човека остварује се по благодати, остварује се божанским енергијама, па се и преображење света може остварити само тим истим енергијама. Али да их стиче дато је само човеку, и због тога се преображење света остварује искључиво преко човека: он треба да стиче божанске енергије и, делујући у свету, да их свету предаје. Ми видимо да такав поредак преображења света није ништа друго него литургијски поредак: као што у Литургији јереј по датој му благодати обавља свештененодејства у којима се сабрању верних предају дарови благодати, тако за преображај света дејства човека у свету треба да буду свештенодејства, којима се у свет предају божанске енергије које га преображавају.
Таква дејства, у којима човек иступа као јереј у односу на тварно биће, и треба да чине космичку димензију аскезе. У њима аскеза добија космички продужетак и завршетак, што може бити осмишљено као космичка литургија. Сав тај ход мисли, који доводи до идеје космичке литургије, јасно је представљен већ код Преп. Максима Исповедника у чијој се богословској синтези, како је то тачно запазио Урс фон Балтазар, „постојање осмишљава као литургијско дејство“.[4]
Космичка литургија у себе укључује и одређени поредак односа са животном средином, одређену екологију. Њена је главна одлика нераскидива веза обичне, емпиријске екологије с екологијом духовном, с аскетском праксом и принципима. Овде се све позиције човека према животној средини одређују у перспективи аскезе, у матици исихастичке духовности. И ту, у тој матици, отварају се нове еколошке стратегије и нове могућности превазилажења еколошке кризе. Ситуација наших дана све нас више уверава да су извори и корени кризе управо у антрополошким и духовним димензијама. „То, што ми називамо кризом животне средине, у ствари је криза у човековом срцу“, пише митрополит Калистос (Вер). Те речи савременог православног богослова указују да пут изласка из кризе животне средине не може бити нађен на нивоу технолошких, економских или политичких мера, он води једино преко савладавања и превазилажења „кризе у срцу“ кроз повезивање екологије и аскезе.
На нашој прошлој конференцији о Атону ми смо већ започели разговор о једној од најдубљих и најважнијих страна исихастичке и атонске традиције: о њиховом исцељујућем потенцијалу. Сетили смо се речи атонског подвижника игумана Софронија (Сахарова): „Атон – то је велико лечилиште“, и уверили смо се у то да су и у наше дане те речи потпуно тачне и у погледу на савременог човека и на савремено друштво. Разјаснили смо да је атонска аскеза јединствена школа личности и стратегија социјализације. Сад се пак уверавамо да се исцељујући потенцијал Атона може усмерити и на друге горуће проблеме савременога света. Исихастичка духовност носи у себи начела сопственог особитог односа према природи, православног екологизма, и ослањајући се на та начела, савремени човек може да оствари исправке, оздрављења својих односа са животном средином, може да се учи како да избегава кризе и катастрофе у тим односима. Богати конкретни опит Атона, у коме је исихастички начин живота, ho bios hesychastos, реално обезбеђивао еколошку хармонију и равнотежу током многих векова, може нам овде бити истинским оријентиром. И када данас говоримо о изласку аскетске традиције у свет, можемо с правом сматрати да тај излазак садржи у себи и еколошку мисију: помоћ секуларизованом свету који је упао у ћорсокак у својим односима са својим окружењем.
Извор: Предавање на међународној конференцији „Атон – јединствено духовно и културно наслеђе човечанства“, 23–26. јун 2013, Београд.
Превод: Милена Д. Давидовић и Драгомир М. Давидовић
[1] Авва Исаак Сирин, Слова подвижнические, Москва, 1993, 205–206.
[2] Константин Коровин вспоминает…, сост. И. С. Зильберштейн, В. А. Самков, Москва, 1990, 289–290.
[3] Иером. Софроний, Старец Силуан: Жизнь и поучения. Москва, 1991, 47, 93.
[4] H. U. von Balthasar, Liturgie cosmique, Paris, 1947, 16.
