Autografi

Edenski vrt

Eden, Rio de Žaneiro

I zasadi Gospod Bog vrt u Edenu na istoku, i ondѣ smѣsti čovѣka, kojeg stvori.

Odmah poslѣ opisa stvaranja čovѣka, biblijski pisac govori kako je Bog za njega stvorio vrt u Edenu (Edem u Septuaginti) na istoku, koji je trebao da čuva i radi (Post 2, 8–15). Vrt je opisan kao mѣsto u kojem rastu svakojake biljke, a u njemu je bio izvor vode odakle su se napajale četiri velike rѣke – Fison, Geon, Hidekel i Eufrat. Pominjanje Edena na istoku je kod kasnijih čitalaca budilo potrebu da se mѣsto geografski locira. Međutim, iz čitavog opisa samo dvѣ rѣke koje se pominju mogu se pouzdano odrediti. To su Tigris i Eufrat. Ostale dvѣ su vѣrovatno Nil i možda Gang, Ind ili Dunav. Sve ostalo, u geografskom smislu, ostaje nepoznato. Pogotovo je upadljivo to što se voda iz vrta dѣli u četiri pomenute rѣke. Geografski to je netačno. Istraživači i teolozi su nudili različite odgovore na pitanje: gdѣ je vrt mogao biti smѣšten? Ipak, do pouzdanog odgovora još niko nije došao, i vѣrovatno neće ni doći. Ustvari do takvog odgovora nije ni moguće dosegnuti, jer pisac nije imao namѣru da govori u kategorijama prirodne geografije, to jest da pominjana mѣsta tačno geografski odredi. Vrt u Edenu i sve što se pominje u tom kontekstu više je u domenu sakralne geografije. Za pisca je vrt sakralni pojam. To su prostor i stanje dodѣljeni prvom čovѣku, za koje on kaže da je na istoku. Istok je takođe sakralna kategorija i znači ishodište života. Pravac koji služi kao orijentir – Orijent. Voda što napaja četiri rѣke jeste takođe teološki obojen pojam. Time se hoće reći da izvor života na zemlji potiče iz Raja. Poznato je da su u antičkom svѣtu civilizacije bujale na obalama rѣka, kao npr. Nila, Tigrisa i Eufrata, što znači da sve to potiče iz vrta kojeg je stvorio Bog za čovѣka.

Pisac je, izbѣgavajući da vrt bliže prostorno odredi, namѣravao da kaže da je to posebno mѣsto u kojem nema gladi, rata i stradanja, što je bila svakodnevica ljudi na tadašnjem Bliskom istoku (nažalost i sada). Inače, u doslovnom prevodu Eden može da znači milina, zadovoljstvo, užitak, što bi značilo da je to bio vrt užitka i zadovoljstva. Vrt je prestavljen kao mѣsto u kojem čovѣk može da živi mirno i bezbrižno. U njemu ima „svakojakih biljki, lepih na oko i dobrih za jelo“. Naravno, ovdѣ se postavlja važno pitanje: Odakle to da pisac na taj način predstavlja mѣsto boravka prvog čovѣka, kada on očito nije geografska realnost? Upravo iz toga razloga naša promišljanja se moraju usmѣri na istraživanje prvobitnog konteksta u kojem je nastao ovaj tekst. To se, prѣ svega, odnosi na pisca i njegove prvobitne čitaoce/slušaoce (recipijente). Dakle, da bismo razumѣli jednu od najmoćnijih teoloških metafora u Starom Savezu, nužno je zaći u ‘svѣt iza teksta’ u kojem je nastala pripovѣst o vrtu u Edenu.

Već na početku odlomka koji govori o stvaranju, primѣtno je da pisac sušu i pustinju doživljava kao negativne elemente u svѣtu i prirodi. Pisac počinje izveštaj nizom negativnih rečenica „još ne bѣše“ (Post 2, 5), da bi odsustvo života objasnio rѣčima: „jer Gospod Bog još ne pusti kišu na zemlju“ (2, 5). Uslovi za stvaranje nastaju kada se pojavljuje voda, što se govori u 6. stihu: „Ali voda poteče iz zemlje i natopi sve tlo“ (ova dva stiha – 5. i 6. – u Daničićevom prevodu su netačno prevedena). Za pisca su suša i pustinja negativni kosmički principi. Životni kontekst u kojem je nastala ove pripovѣsti definitivno je bila Palestina, oblast u kojoj nakon dugih i suvih lѣtnjih mѣseci okolna pustinja pruža strašan i beživotan izgled. Poznato je da su stari Izrailci zadugo bili nomadi i polunomadi koji su sa stokom prolazili kroz bezvodne pustinje. Takvi uslovi života bili su iznimno teški. Vrelo sunce, pustinjaski vѣtrovi i suša su ugrožavali svakodnevnu egzistenciju. Kada se ovo ima u vidu, postaje razumljivo zašto pisac Raj predstavlja kao mѣsto u kojem ima vode u izobilju i raste svakojako drveće. Raj je predstavljen kao pustinjska oaza, izvor života i mira. Za nomada, čovѣka koji živi u takvim uslovima rajsko stanje se najbolje može predstaviti jednom takvom teološkom slikom. Edenski vrt je mѣsto i stanje kojem, pre svega, teži čovѣk koji živi u uslovima surove pustinje. To je ustvari katafatički momenat u teologiji, gdѣ se na osnovu pojmova i slika iz zemaljske perspektive govori o Božanskoj stvarnosti.

Starozavetnom Izrailcu ideja božanske stvarnosti se najučinkovitije mogla predstaviti slikom oaze ili carskih vrtova, kao mѣstom u kojem bi on trebalo da boravi. Kroz te slike on je uviđao svoje trenutno stanje i svoje naznačenje. Pogotovo što se u produžetku teksta govori o čovѣkovom grѣhopadu. Dakle, s jedne strane, jeste pustinja – beživotna oblast u kojoj caruje zloduh Azazel, a s druge, Rajski vrt (oaza) – oblast Božijeg prisustva i izobilja života. Možda na prvi pogled ovakvo sagledavanje pripovѣsti o Edenu može da izgleda čudno, ipak mu treba pristupiti na odgovarajući način. Naime, cilj biblijskih tekstova bio je da kod čitalaca izazove potrebu da se okrenu i usmѣre ka Bogu. Takvu funkciju je imao i ovaj tekst. Čovѣk je kroz njega shvatao šta mu je dao Bog na početku, a šta je on učinio pa sada mora „sa znojem lica svojeg jede hleb“. Tekst je dakle dočaravao Božansku stvarnost, koja je prevazilazila čovѣkovu svakodnevicu. Ključna uloga mu je bila da probudi i razvije vѣru u Boga, koji ljubi čovѣka i čini za njega Raj. Slika vrta pored oaze može se uporediti i sa vladarskim vrtovima na tadašnjem Bliskom istoku. Takvo mѣsto je bilo razervisano za vladare i njihovu porodicu da u njemu uživaju. Biblijski pisac govori da je to izvorno mѣsto čovѣka kao takvog, čovѣka kao vladara na zemlji.

Naravno, slika Raja će u kasnijem periodu, pogotovo kroz prizmu Hristove ličnosti i Novog Saveza dobiti naglašeno duhovnu dimenziju, što i jeste dublji smisao ove pripovѣsti. U daljoj interpretaciji ovog teksta uviđa se takvo teološko usmѣrenje, s tim što je rajsko stanje jezički predstavljeno tako što se koriste pojmovi i slika iz svakodnevne stvarnosti. To je jedna od hermeneutički najvažnijih poenti ovog teksta. U tom smislu pripovѣst o Edenu može biti paradigmatičan tekst za savremenu teologiju, jer se na osnovu njega vidi egzistencijalni i aplikativni zadatak teologije. Teološki jezik i slike moraju da budu izraz razumljivih simvola iz čovѣkove svakodnevice. Čovѣk ih jedino na taj način može adekvatno razumѣti. Toga su itekako bili svѣsni biblijski pisci, te su u prepoznatljive i egzistencijalno smislene oblike zaodѣvali svoje bogoslovske iskaze. Savremena teologija hronično pati od nesposobnosti da u današnjem svѣtu, u prepoznatljivoj formi, izloži hrišćanske istine. Međutim, da bi se do toga došlo, potrebno je neke stvari promѣniti u bazičnom razumѣvanju vѣre.