Autografi

Dovitljivi praotac Jakov

Mark Šagal, Jakovljevo rvanje s anđelom, 1967

Pripovѣsti o praocima Avraamu, Isaku i Jakovu nisu tek istorijski izvѣštaji koji su prevashodno imali za cilj da istorijski tačno prenesu događaje iz njihovog života. Upitno je kakvog bi značaja imali ‘suvi istorijski podaci’ za kasnije naraštaje. Stari Izrailci, kao i ostali antički narodi, nisu imali istorijografske težnje osobene za naše doba. U religijskom smislu upitno je kakav bi značaj uopšte imali tekstovi čisto istorijske sadržine. Temeljnija egzegetska istraživanja pokazuju da je cilj bio je drugačiji. Osnovni cilj ovih pripovѣsti bila je pouka. U likovima praotaca biblijski pisci su oslikali modele ponašanja i vѣre. Primѣri iz opisa praotaca trebali su da posluže kao pouke za svakodnevni život. 

Pripovѣsti o Jakovu nalaze se u Knjizi postanja (25–35; 45–50). Radi boljeg razumevanja lika praoca, ukratko ćemo izložiti najvažnije momente iz biblijskih pripovѣsti. Jakov je sin Isaka i Reveke, a Avramov i Sarin unuk. Reveka je kao i Sara dugo bila nerotkinja da bi nakon dvadeset godina začela blizance (25, 21-22). Prema biblijskom tekstu, još u majčinoj utrobi borio se sa bratom Isavom (Post 25, 22). Prilikom porođaja držao je za petu brata prvenca (25, 24-26). Kada su odrasli, Isav je postao lovac i ratar – miljenik oca Isaka, dok je Jakov više boravio oko šatora sa majkom Revekom (25, 27-28). 

Za razliku od brata Isava, koji je bio fizički superiorniji, ali lakomisleniji, Jakov je bio dovitljiv i mudar. Još u je mladosti pokazao da je i te kako promišljen. Tako od brata Isava za činiju leća kupuje prvenaštvo (25, 29-34); uz pomoć majke prevario je oca i brata, tako da je dobio očev blagoslov (Post 27). Taj čin ga je doveo u životnu opasnost pa je, po nagovoru majke, morao da bѣži kod ujaka Lavana u Haran (Post 28). Ujak ga je prihvatio, i Jakov je kod njega počeo da služi. Služio je da bi dobio njegovu ćerku Rahilju za ženu. Međutim, tu nastaju komlikacije za Isakovog mlađeg sina. Ujak mu prvo na prevaru daje stariju kći Liju (Post 29, 21-26). Stoga je morao da služi još sedam godina za Rahilju (29, 28-30), a dodatno je služio i za stoku (30, 31-43). U međuvremenu su se, zbog ljubomore Lavanovih sinova, pojavile napetosti između Jakova i Lavana. Ubrzo je pobѣgao sa ženama i dѣcom u Hanaan (Post 31). Na putu je imao čudestan susret sa Bogom kod Fanuila, poslѣ rvanja sa Bogom dobija ime Izrail (32, 22-30). 

Prvog koga je sreo u Hananu bio je brat Isav, s kojim se pomirio (33, 1-11). Međutim, na Isavov predlog da idu zajedno, Jakov je našao izgovor i otišao svojim putem (33, 12-17). U Hananu prolazi kroz teška iskušenja. Sinovi Simeon i Levije, bez njegovog znanja čine pokolj u Sihemu (Post 34), što ga je sa čitavom porodicom dovelo u opasnost. Međutim, nove nedaće su dolazile. Na putu mu prilikom porođaja umire mu voljena Rahilja (35, 16-20). Najstariji sin Ruvim mu je „stao na postelju“ (35, 22). Stariji sinovi, iz ljubomore, krišom prodaju Josifa, lažući oca Jakova da ga je „zvѣr rastrgla“ (37, 18-36). Sve se to duboko odrazilo na Jakova, tako da i sam na jednom mѣstu kaže faraonu: „malo je dana života mojega i zli su bili“ (47, 9). U dubokoj starosti blagosilja sinove (49). Poslѣ toga umire u Egiptu, gde su ga odranije sinovi odveli kod Josifa (Post 49, 33). Josif ga je sa braćom sahranio u Mamriji u „pećini na njivi Makpelskoj“ (Post 50, 13). To bѣše životni put jedne od najvećih biblijskih ličnosti – patrijarha Jakova, znamenitog praoca Izraila.

Jakov je, kao što je rečeno, bio paradigma i lik u kojem je na poseban način sabran čitavi Izrail. Jakov i potonji Izrailcu su ista stvarnost, što znači da je pripovѣst o Jakovu istovremeno pripovѣst o Izrailcima. Neki naučnici su taj fenomen nazivali „saborna ličnost“. Upodljivo je da je Jakov u odnosu na neke aktere pripovѣsti fizički bio u podređenom položaju, što se pogotovo odnosi na Isava i Lavana. Stogao je morao da se dovija da bi izišao kao pobѣdnik. U svim tim događajima on se pokazao kao oličenje razboritosti i borbenosti, što je pokazao već prilikom rađanja, kada se rodio držeći „za petu Isava“. Upravo je i Izrail bio u politički sličnoj situaciji, okružen jačim susѣdima. Samo mudrost i hrabrost su ga održavale da opstane. Lavan i Isav su iz kasnije perspektive bili Aramejci i Edomci, sa kojima su Izrailci često bili u sukobu. 

Jakov je prikazan kao domaćin i čovѣk koji vodi računa o sopstvenom interesu, u odnosu na dobroćudnog ali raspojasanog i nepredvidivog Isava. Priča o preuzimanju prvenaštva i blagoslova nije samo zgoda iz života nego se iz nje pokazuje da je nasleđe na onima koji ga zaslužuju. Isav ženi Hananke i time žalosti roditelje (26, 34-35; up. 27, 46), prodaje prvenaštvo, živi kao lovac i razbojnik. Isaku je drag, međutim, Reveka je na strani Jakova. Prema shvatanju pisca, takvi kao Isav ne treba da dobiju nasledstvo, nego razboriti i hrabri kao što je bio Jakov. Reveka je u pripovѣsti pokazana kao mudra i dominantna žena – stub porodice. Ona svojom ženskom pameću savladava Isakove tipično muške fascinacije i tako suštinski utiče na živote praotaca i budućih naraštaja. Danas bi se to moglo nazvati biblijskim feminizmom.

Međutim, iznad svega plѣni realizam ovih biblijskih pripovѣsti. U tom realizmu vidljiva je jedna životna zakonitost, kojoj pisac implicitno daje teološki karakter. Naime, sva Jakovljeva dovitljivost i to što je neke stvari radio na prevaru, vraćale su mu se u istoj mѣri. To što je prevario oca i brata vraćalo mu se na drugim mѣstima. Tako ga je Lavan zlostavljao i varao, umire mu mlada i voljena Rahilja, Ruvim mu „staje na postelju“, dobija vѣst o smrti sina Josifa. Jakov je osѣtio svu okrutnost života. Naravno, Jakov je prikazan kao pošten i obazriv čovѣk koji se, kada je god mogao, klonio zla. Biblijski pisac niukom pogledu ga nije idealizovao. 

U odnosu na ostale antičke junake, Jakov je predstavljen krajnje realistično. U prikazu nema nikakvog heroizma jelinskog tipa (Heraklo, Persej, Ahil) ili bajkovitih prikazivanja drugih bliskoistočnih heroja (Gilgameš). Jakov je običan verujući čovѣk, koji prolazi kroz raznovrsna iskušenja. Kao takav on nije bio uzor samo istaknutih pojedinaca nego svakog čoveka. On i jeste bio praotac i izor Izrailu – razborit i hrabar, čovѣk koji se „junački rvao sa Bogom i ljudima, i odolѣo“ (Post 32, 28). Pripovѣst, naravno, prevazilazi bilo koje vremenske okvire, u smislu da je mogla da važi samo za potonje Izrailce u nekoj fazi njihove istorije. To je svevremena i stalno aktuelna pripovѣst.

Zadivljujuća je moralna snaga i duhovna zrelost zajednice u kojoj su nastale i prihvaćene takve pripovѣsti, a u kojima se na takav način predstavlja jedan od najvećih praotaca. Trezveni biblijski pisci su upravo na taj način predstavili Jakova, uzora potonjih Izrailaca, kao i svih vѣrujućih naslѣdnika biblijskog predanja. Jakov se kao običan, vѣrujući čovѣk snalazio u datim uslovima. Kao takvog Bog ga je nagradio velikim potomstvom i time da se po njemu čitav narod nazove Izrail.

Čitajući biblijsku pripovѣst teško se oteti utisku koliko bi i mi Srbi trebalo da pratimo sopstvene praoce, pogotovo Svetog Savu – čoveka mira, razboritosti i hrabrosti. Kao što je Jakov izražavao životni kontekst potonjeg Izraila, tako i Sveti Sava izražava naš. Sava je dobro shvatao situaciju u kojoj smo se nalazili i u tom skladu je dѣlovao: išao i na Istok i Zapad, mirio braću i susѣde, uvodio zakon… Danas se u tom pogledu nije ništa suštinski promenilo, sem što mi ne znamo da li ćemo na Istok ili Zapad, što smo se posvađali sa braćom i susѣdima, što ne poštujemo zakon. A u svemu tome se silno zaklinjemo u Svetog Savu.