Једна од најзанимљивијих и најкраћих прича које затичемо у Јеванђељу је прича о посленицима у винограду на релацији господара и радника. Типичан трговачки однос какав налазимо између данашњих директора разних предузећа и запослених службеника у њој. Мада у данашње време има више диктатуре док у овој причи видимо споразум. Ипак, Христос овде Себе поистовећује са газдом/шефом а следбенике који ће кренути за Њим са радницима који ће наставити Његов посао. Није нужно, дакле, тај посао везан само за клирике већ све у Њега верујуће. Можда је само мало незахвално и рогобатно саму животност вере поредити са нивоом професије, односно, посла у овом контексту. Христос пророчки открива домене докле и са каквим мотивима ће људи кретати на пут вере. Говори се о хришћанима кроз све епохе. Нажалост, најамнички мотиви ће предњачити. Уместо да слобода и љубав буду императив, већина ће попут добро истренираног пса за награду извршавати своје дужности а награда се неће остваривати у границама нестворене већ створене реалности.
У овој причи видимо Божији призив. Радници се одазивају сукцесивно, етапично, не сви одједном. Имамо, дакле, примера ради, један животни век у којем се различите генерације у различитом временском интервалу одазивају на Божији глас. Трговачки речено, Бог се са сваким понаособ договара око плате. Плата је овде синоним благодати, врлина, Царства, итд. Само оштро око разазнаје да је сама награда/плата заправо Сам Христос, однос са Њим, али то се у овој причи нити помиње, нити открива. Контекст као да је намерно ућуткан да би промашај више дошао до изражаја.
Занимљиво је да неки савремени експерименти са мајмунима и људима показују завист, горчину и незадовољство ако други добије исту награду (или бољу награду) за исти урађени посао (или посао који је краће урађен) а да они сами буду ускраћени (или пак другачије награђени). Слично се дешава и овде. Радници последњег часа добијају исту плату као они први. Ово је централни фокус приче. Хипотетички, то би наликовало као када би Бог исту благодат дао ономе ко је дошао на почетак и ономе ко је дошао на крај Литургије. Или, још провокативније, ономе ко се Богу посветио од ране младости даје исту плату Духа као ономе ко је кроз разне турболенције и сагрешења пронашао веру у дубокој старости.
Сада настаје расуло. Радници се буне. Приговарају. Дају себи овлашћења која не поседују. Јер нису на месту Другог. Немају ингеренције господара, газде, шефа. Јер нико од дотичних није Бог. А више су се трудили од других радника. Ту се открива сва тарифна стварност мотивације са каквим интересима је неко крочио на пут спасења. Да није бестидно било би манијакално. Слично је и данас, када се оголи сфера Духовности, добија се иста побуна, представа оличена у разним видовима штрајкова или страначког запошљавања. Ипак, овде то није тема. Али, подударности постоје.
Занимљива је свакако Христова реакција. Христос одговара према њиховим параметрима. Ово је можда и слика есхатолошког суда. Као да хоће рећи: „Зашто негодујете? Ви сте желели такав однос а не Ја. Погодили сте посао за динар!“. (Наравно, сигурно је да динар није био у оптицају као курсна финансијска вредност код старих Јевреја али у преводу СПЦ се указује на динар вероватно ради лакшег поимања и са свешћу да динар као појам није главни акценат приче. Ипак на другом месту превод се држи издаје Христа за тридесет сребрњака па мало наилазимо на антиномију). Плус Исус додаје: „Зар је твоје око зло што сам Ја добар?“, указујући да Он нема потребу да се правда, полаже рачуне, препире и објашњава, али ипак указује на пропуст другог. У овој причи не видимо да су радници који негодују неисплаћени. Јесу, исплаћени су. Дакле, нису искључени из спасења. Спасени су. Али су добили укор Божији. Њихов поступак није на месту. Сличну паралелу затичемо у причи о блудном сину где завидни брат не може да прихвати повратак у достојанство брата поред себе јер се први више трудио да буде уз оца. Ово је слика између Бога и хришћана. Бог критикује таквог хришћанина указујући да је он увек имао удела у Његовој благодати, те зашто да је нема и други. Наравно, ово такође не значи да је завидни брат остао без удела наслеђа, то јест, спасења. Прича је незавршена. Не мора се нужно поставити у угао есхатолошког суда. Више као опомена онима који би Бога и Божије да конфискују само за себе.
Вратимо се динару и виноградарима. Неко ће рећи да овај вид трансакције од стране Бога није коректан. И није. Не само што није коректан, него није ни моралан. И још више – понајмање је логичан. Али, баш зато што је контрадикторан, баш зато је показатељ Божије воље. Наши судови и параметри нису и Његови судови и параметри. То никако да научимо. Овај његов нимало етичан акт нама може послужити као образац да заборавимо на неко хришћанско стажирање (јер и најбољи могу пасти) и да уместо стандардно – симптоматичних и робовласничких вероосмишљавања, смелије и одговорније приступамо престолу благодати сваки пут као да је први пут и са поштовањем других који тек полазе на пут вере.
Прича је опомена да се уласком у динамизам вере не може неговати трговачки однос са Богом. Нема механизације. Вера нема валуту. Не треба да постоји вештачка послушност. Надасве, треба уклонити псећу истренираност да се све ради за награду и да место за завист нема. Не треба заборавити да и онај ко напредује може да отпадне. Сетимо се како је велики Саул изгубио благодат која је после припала Давиду и да Бог исто може учинити данас ако види наше отпадање. То је оно Христово: “ Јер ко има, даће му се, и претећи ће му; а ко нема, узеће му се и оно што има.“ Само на тај начин ћемо формирати једну здраву црквеност која неће бити базирана на фарисејском одмеравању, али најпре на најамничкој интригантности која у свему види (управо због поређења са другима) своје оштећење а тражи (управо због поређења са другима) – своје обештећење.
