Deobe

Reče mu pak neko iz naroda: Učitelju, reci bratu mojemu da podijeli sa mnom naslijeđe. A on mu reče: Čovječe, ko mene postavi sudijom ili djeliteljem nad vama? (Lk. 12, 13)

Sve što diše pod ovim nebom caruje nemirovanjem. Čak i u najsitnijim detaljima možemo da vidimo trenja. U onim očiglednim – borba za opstanak više ne krije svoje zube. Celo psihofizičko ustrojstvo čoveka do najzabačenijih nijansi, između pomisli i kostiju, promoljuje svoje dualizme i deobe. „Jer hteti (dobro) imam u sebi, ali učiniti dobro ne nalazim.  Jer dobro, što hoću, ne činim, nego zlo, što neću, ono činim. A kad činim ono što neću, već ne činim to ja, nego greh koji živi u meni.“ (Rim. 7, 17)

Danas ćemo se zadržati na ovim Hristovim rečima proisteklim kao odjek na nečiju upadicu. Zanimljivo je primetiti da u rečima ovog anonimnog glasa možemo da nazremo narav, karakterne oscilacije, tadašnjeg veka. Ljudi su onda, kao i nesumnjivo danas, brinuli za svoje interese. Ovde vidimo da jedan brat projavljuje svoje osobine u granicama imovinskog nasleđa. Ne samo kome će pripasti, nego da li će uopšte biti podeljeno kako dolikuje. Slična paralela postoji i u veku današnjice. Ovim ne iscrpljujemo samo trenutni vek bitisanja. Sigurno je da vekovima postoji slična korelacija. Uvek isti stres i gramzivost, a nadasve strah, neće li ko biti okrnjen u udelu koji mu zakonom bioloških odnosa pripada. Sigurno je bilo i fatalnijih ishoda. Osim lažiranja testamenata, ili obaranja na sudovima (kako danas zatičemo u pravnim okvirima), raznih frustracija, intriga i kidisanja u starom duhu ogorčenosti, sigurno je u nekim slučajevima bilo i krvi. Ipak, spoljašnji faktori samo otkrivaju onu nevidljivu sliku: kakav je pokazatelj unutrašnjih odnosnosti. I da tu korelacije, osim korelacije istrebljenja nema. Ovde, uopšte nije akcenat na imovinskom pravu koliko je akcenat na poremećenim odnosima. U svetu sadašnjice ako se ljudi oko nečega najviše glođu onda su to upravo ove deobe. A kada deobe preuzmu vlast onda se istiska i najmanja prisnost. Nalik onom životinjskom da je svaka osetljiva kada joj neko ugrožava teritoriju. Familijarni odnosi najbolje odslikavaju takav rezon. I nije Hristos tako olako rekao neizmenjivo da nijedan prorok nije dobrodošao u postojbini svojoj, jer se „među svojima“ dostojanstvo i čast prvo poništava (Mk. 6, 4). Ovo je rečeno za one koji su izabrali da žive Hrista među svojima, ali se problem može pomeriti i na drugi kontekst.

Pa ipak, to nije sve. Čovek koji se usudio da uskoči Hristu u reč, potcenio je ono suštinsko. U celoj toj farsi zasnivanja egzistencije pod ovim nebom, gde su interesi dakle najpreči, slušalac nije obratio pažnju na centralnom – propovedanom. Hristos ovde, kao i pre i posle na drugim mestu, propoveda Carstvo Nebesko, propoveda Sebe, propoveda Oca i Duha. Dok se Crkva ne ustanovi, odnosno uspostavi u Događaju Pedesetnice, sve je ovo još u zagonetkama. Narod, inače i kada pokazuje pažnju, uglavnom ne razume iskazano. A opet, ni narodu Hristos ne tumači sve Svoje priče osim Svojim učenicima (kasnije apostolima): „Vama je dano da znate tajne Carstva Božijega, a onima napolju sve u pričama biva“ (Mk. 4, 11). Ne jer brine o nekim autorskim pravima, ili se pravi naivan da ni Sam ne zna značenje, nego jer ne ubrzava stvari. Pušta ih da teku postepeno, premda otkriva izvesno nestrpljenje kako bi voleo da se oganj već zapalio (Lk. 12,49) aludirajući na rasplamsanost Duha Svetog u celom svetu. Slušalac koji kaže: „Učitelju, reci bratu mojemu da podijeli sa mnom naslijeđe“ čini ono što čini većina. Ne pokazujući želju da svoj identitet veže za Drugačiju Stvarnost ili Veću Smislenost postojanja, pokušava da umeša druge u svoje probleme. Da ih drugi reši. Da drugi obrate pažnju na nepravdu ili problem koji sam ne može da reši. Najpre, da i pored svedočanstva Veće Realnosti ipak opstane u granicama nižih prohteva želeći da osinjak tu savije svoje gnezdo. U današnjem svetlu, pored drugih specijalnih ustanova u državi, ali i haritativne delatnosti Crkve, ovakve stvari mogu da se imenuju „socijalnim slučajem“ ili nekim drugim imenom koje konkretno društvo ili zajednica može i ne mora da rešava. Negde su to igre zakona, negde izgovori da zakoni ne zažive, a negde problem dobre volje koja ne gleda na zakon nego da drugi određeno dobro zadobije. Ovde se pak poruka spasenja u totalnosti marginalizuje (kao i Sam Bog!) da bi niži prohtev ostao na snazi oko čega će se parnica dalje voditi.

Zanimljiva je Hristova reakcija. On ne obraća pažnju na upadicu. On se ne zadržava na nižim stvarima koje odjekuju ne nužno besmislom ali prolaznošću svakako. Odgovara čoveku konkretno ali ukazuje na Veći Smisao. Nastavlja Svoju propoved. Ne želi da bude umešan. I danas imamo slične korelacije. Ljudi kako po ličnom nastrojenju, tako i u svojim molitvama, žele da Boga umešaju u određeni problem misleći da On ima ingerencije da interveniše. Ali, malo ko se pita da li Bog želi da se umeša na takav način i kakve bi implikacije Njegova umešanost donela. Kao da već nije dovoljno što Njegovo Prisustvo unosi dovoljno razdora „postavši znak protiv kojeg će se govoriti“ (Lk. 2, 34). Narod smatra da je Bog dužan da se umeša jer ima takvo pravo sile i vlasti. Ali Bog se ne meša. Naprotiv, još više se distancira. Jer, to nije smisao na koji On poziva. Zato Bogočovek, Isus Hristos dodaje neutralnom oštricom: „Čovječe, ko mene postavi sudijom ili djeliteljem nad vama?“. Osim što su ove reči Njegova dobra linija odbrane pred onima koji su od početka Njegove misije tražili Njegovu krv, Hristos se ovde distancira čak i od svoje vlasti i sile na koju ima legitimno pravo. Ne želi da bude sudija u međuljudskim odnosima, ni delitelj među njihovim problemima. Ukazuje na suštinu onoga što propoveda. Pokušava da animira ljude da okrenu svoja srca na Drugu Stranu. I mnogo puta u tome ne uspeva, ne jer nema sile nego jer drugi ne pokazuju prijemčivost da modifikuju svoja naličija. Tako je i danas.

Istina, Hristos jeste Sudija. Ali Ga to ne determiniše. Želi Svoj Autoritet da postavi na drugačijim osnovama u kojima bi sloboda čoveka došla do svoje maksimale ničim izazvano. I Hristos jeste Delitelj ali se Njegov Sud još nije pokazao jer se sveopšte vaskrsenje još nije dogodilo. I danas ljudi opterećuju druge ljude svojim problemima, i neretko se pozivaju na Boga kao dežurnog svedoka koji treba da uzvrati osvetom, ali se malo ko pita da li u svemu tome uopšte ima Božije volje. Jer, ako je Božija volja fokusirana u granicama spasenja, onda je evidentno da Boga ova niža nagrizanja uopšte ne zanimaju. Bog se ne svedoči u granicama deoba. Na tom ispitu i Crkva i crkveni bi danas trebali sebe da testiraju. Sa čime bismo to mogli bliže uporediti? Sa čovekom koji ti je došao u goste. On je došao sa darovima i osmehom ali umesto tvog gostoprimstva nabasao je na potcenjivanje darova i pljuvanje drugih ljudi. Takav gost pokušava da urazumi domaćina, pozove na veći povod za slavlje, ali ostaje usamljen u tome, jer drugi ne želi da obustavi svoju ogorčenost. Slavlje je propalo, gost se oseća suvišnim. Zato brzo napušta posećeni dom a prezrene darove daje drugom na kojeg prvo naiđe na ulici slaveći njegovu zahvalnost. Moramo da pazimo. Hristos je među nama. Direktno – kroz Svoju Liturgiju, indirektno – kroz lica drugih. Ako takve darove potcenimo da bismo Boga umešali u smislove koji ne odgovaraju Njegovom načinu postojanja, ulazimo u rizik da ostanemo samo u granicama nižeg sveta brinući samo za interese i želje ovoga veka. Tako opterećenja deobama ne prestaju jer smo u njih uložili celo svoje biće sa energijom i očekivanjima a šta god sadržaj deoba bio. Da se ne oglušimo o vapijući glas Boga iz Eshatona. To je ono što se dogodilo nepažljivom slušaocu. To je ono što se može dogoditi nama…

Ako li jedan drugoga ujedate i proždirete, gledajte da se međusobno ne istrebite. (Gal. 5, 15)