Autografi

David – čovѣk i car

Mark Šagal, David i njegova harfa, 1956.

Kada je Samuilo – po Božijem nalogu, a krišom od Saula – došao da pomaže Jesejevog sina za novog izrailskog cara, Jesej mu je izveo po redu sedmoricu sinova. Međutim, nijedog od njih Bog ne bѣše odredio da vodi narod Izraila. Samuilo se tada obrati Jeseju: „jesu li ti to svi sinovi“, na šta mu Jesej odgovori: „ostao je još najmlađi, eno ga pase ovce“. Samuilo mu na to reče: „pošalji, te ga dovedi, jer nećemo sѣdati za sto dokle on ne dođe“. Ubrzo dovedoše Davida, za koga pisac kaže da „bѣše smeđ, lѣpih očiju i lѣpa stasa“. Bog tada nalaže Samuilu: „ustani i pomaži ga“, što ovaj i učini. U produžetku teksta se dalje pripovѣda: „i siđe duh Gospodnji na Davida i osta na njemu od toga dana… A duh Gospodnji otide od Saula i uznemiravaše ga zli duh Božiji“. Na ovaj način, biblijski pisac uvodi u pripovѣst lik novoga cara, koji je ovim činom bio tek naznačen da vlada narodom Izraila. Period od pomazanja do stupanja na vlast obelѣžiće mnoge scene, u kojima je iscrtan lik budućeg velikog cara.

Od toga trenutka život Davidov se mѣnja, njegovi put se ukršta sa putem Saula. Pošto je Saula „uznemiravao zli duh Božiji“, te je sve češće je zapadao u teška neraspoloženja (depresiju), preporučiše mu Davida, da mu svira i tako odagna teške misli. Odѣljak koji govori o Davidom dolasku kod Saula, naročito o borbi sa Golijatom, razlikuje se u septuagintinom i masoretskom tekstu. U masoretskom tekstu se pojavljuju dubleti, po kojima je David dvaput predstavljen Saulu (1Car 16, 17-23 = 17, 55-58), dva puta preuzima vođenje vojske (1Car 18, 5 = 18, 13) i dva puta dobija ruku Saulovih kćeri (1Car 18, 17-19 = 18, 20-27). Takođe, nelogično je i da Saul ni poslѣ Davidove borbe sa Golijatom ne zna ko je on (up. 1Car 19, 56-58). To je jedan od starosaveznih odѣljaka u kojem se značajno razlikuju Septuaginta i masoretski tekst (Daničićev prevod prati masoretsku tradiciju). Septuagintin tekst nema takvih dubleta, a u literarnom pogledu je koherentniji. Postoji doslѣdan pripovѣdni niz, gdѣ David poslѣ dolaska i izvѣsnog boravka kod Saula izlazi na megdan Golijatu. David se u borbi sa Golijatom pokazuje kao hrabar i odlučan čovѣk, pun pouzdanja u Boga. Poslѣ legendarno opisane bitke u kojoj praćkom ubija filistejskog diva, David stiče veliku popularnost. Popularnost mu ubrzo donosi nedaće – omrznuo ga je ljubomorni car.

Ispunjen ljubomorom, Saul počinje da progoni Davida. Prvo pukušava na lukav način da ga se otarasi, davši mu kći Mihalu. David se ženi sa Mihalom i postaje carev zet, ali to ga još više izlaže opasnosti. Međutim, harizmatični David zadobija ljubav i povѣrenje Saulu bliskih ljudi, naročito sina Jonatana i kćeri Mihale. Saula sve više obuzimaju ljubomora i paranoja. Počinje otvoreno da progoni Davida. Shvatajući da mu je život ugrožen, David bѣži od Saula skrivajući se po pustinji, a u kritičnim situacijama bѣži i kod Filistejaca. Narativi koji govore o tim događajima su dosta plastični. U svemu tome najupečatljiviji momenat je Davidov odnos prema caru. Naime, u dva navrata David je mogao da ubije Saula, ali nije to učinio (1Car 24; 26). U tom sukobu sa carem, David pokazuje duboku pobožnost. Ne želi da digne ruku na pomazanika Božijeg. Na nagovor Avisajov da ubije Saula na spavanju, David odgovara: „nemoj ga ubiti, jer ko će podignuti ruku svoju na pomazanika Gospodnjeg i ostati pravedan“ (26, 9). David sve vrѣme uzmiče pred zlom, vѣrujući da je Saul istinski pomazanik koji treba da štiti narod Božiji.

To je faza Davidovih iskušenja, gdѣ se on pokazuje kao dobronamѣran, razborit i pobožan čovѣk. Nalazeći se u nevolji, David svoj život predaje Božijem vođenju. Tako se na jednom mѣstu obraća moavskom caru: „dopusti da se otac moj i mati moja sklone kod vas dokle vidim šta će Bog učiniti sa mnom“ (1Car 22, 3). Iako je prolazio kroz teške situacije, ostao je čvrst u vѣri da ne smѣ da digne ruku na pomazanika Božijeg i da nije on taj zbog kojeg treba i ostali da stradaju. Dizanje ruke na cara značilo je udar na Izrail.

Humanost i viteštvo David je pokazao i u zgodi sa Navalom, ali i ljudsku spremnost da se obračuna. Na Navalovu drskost, David je bio spreman da brutalno odgovori (1Car 25). Uvreda ga je žestoko ražestila, te je krenuo da se osveti Navalu „ako do zore od svega što ima ostavim i ono što mokri uza zid“. Međutim, Avigejin postupak kada je izišla sa darovima razotkriva duboko humanu dimenziju Davidove ličnosti. On se smilovao nemoćnoj i uplašenoj ženi, pri tome hvaleći Boga što ga je na taj način sprѣčio da nanese zlo: „Tada reče David Avigeji: da je blagosloven Gospod Bog Izraila, koji te danas posla meni na susret. I da su blagoslovene rѣči tvoje, i ti da si blagoslovena, koja me odvrati danas da ne idem na krv i osvetim se svojom rukom“. U času ponižavanja i razjarenosti David pokazuje da je čovѣk vѣre, koji se kloni zla. Kada se u ovom kontekstu uporedi sa demonizovanim Saulom, postaje jasno zašto je Bog odabrao njega, a odbacio Saula. On je potpuna suprotnost razjarenom i osvetoljubivom Saulu, koji su u jednoj situaciji surovo sveti svešteniku Ahimelehu koji je pomogao Davidu (1Car 21, 1-9). Avimeleh čak nije ni znao za njihov sukob, što je i rekao caru – ali ovaj je bio neumoljiv (1Car 11-19).

Saulov demonizam vidi se u njegovoj ostrašćenosti i spremnosti da zgazi sve što mu stoji na putu, samo da bi ostvario sopstvenu ambiciju. Saul se prikazuje kao duhovno i duševno bolestan čovѣk, čija je ponašanje iracionalno, a čija se zloća ispoljava kroz mržnju i zavist prema drugom. Koliko je David slika viteza i pravičnog čovѣka, čiji model treba slѣditi, toliko je Saul prikaza onoga čega se treba klonuti. Mračni i duboko neraspoloženi Saul, koji i samoga sebe prezire, nanoseći drugima zlo, pokušava na pogrešan način da se oslobodi sopstvene bolesti. Saul je tipičan psihopata i sociopata. Takvi ljudi suštinski odbacuju Boga, pa čak iako ih je Bog ranije bio pomazao, to jest i ako su ušli u nekakav sakralni obzor. Blagodat Božija napušta nemoralne, tako da se pomazanje briše. Pomazanje Božije nije magiski čin, koji je jednom urađen i ima trajnu vrѣdnost, naprotiv (Slično je i sveti Simeon Novi Bogoslov govorio o blagodati i službi). Pripovѣst o Saulu i Davidu to nedvosmisleno svѣdoči.

Poslѣ silnih nevolja i peripetija, bѣžanja pred Saulom i ratovanja sa Filistejcima i protiv njih, David postaje car. Postaje tako što Saul gine (vrši samoubistvo) u bici na Gelvujskoj gori. David i u tom trenutku pokazuje žalost i poštovanje prema Saulu i Jonatanu. Tako naručući žali za junacima: „Gore Gelvujske ne padala rosa ni dažd na vas, i ne rodilo polje za prinos, jer tu bi bačen štit s junaka, štit Saulov, kao da nije pomazan uljem… Kćeri Izrailove plačite za Saulom, koji vas je u skelet oblačio… Kako padiše junaci, i propade oružje ubojito“. Poslѣ nekog vremena provedenog u Hevronu, David osvaja Jerusalim i tu počinje da caruje. Mnogo čime ga je Bog obdario. Bio je uspѣšan u ratovima i proširio teritoriju svoje države, imao mnogo dѣce i žena, stekao je opšti ugled u Izrailu i van njega. Postao je jedan od najvećih sinova Božijeg naroda – čovѣk koji se držao Zakona Božijeg. Kasnija tradicija pripisuje mu veliki broj psalama, čime se dodatno ističe njegova pobožnost.

David nije samo bio najveći sin starosaveznog Izraila, nego je njegovo ime postalo opštepoznato. To mu je već najavio prorok Natan. Kada se David utvrdio na prѣstolu, naumio je da podigne Hram. Tada mu se obraća prorok Natan, prenoseći rѣč Božiju: „Kada se navrše dani tvoji, i počineš kod otaca svojih, podignuću sѣme tvoje nakon tebe, koje će izići iz tebe i utvrdiću carstvo njegovo. On će sazdati Dom imenu mojemu, i utvrdiće prѣsto carstva njegova dovѣka“. Ovim činom Bog je sklopio Savez sa Davidom, to jest naslѣdnicima njegovim na vѣčna vremena. U periodu izrailske monarhije, tekst je tumačen tako da je Bog sklopio Savez sa Davidom i njegovim potomcima na prestolu Jerusalimskom. Svaki car u dinastijskom nizu koji je stupao na prѣsto trebalo je da bude mesija, koji će biti nosilac Saveza sa Bogom. Propašću dinastije, nakon razaranja Jerusalima i odvođenja u ropstvo u Vavilon, ideja mesijanizma se preoblikovala u smislu da mesija ne mora da bude dinastijski car, nego neka posebna ličnost koju će Bog podići iz potomstva Davidova. Novosavezni pisci su tu ličnost vidѣli u Isusu Hristu, kojeg na više mѣsta oslovljavaju „sine Davidov“. Time se David uključio u vѣčni mesijanski niz, i kao Hristov predak postao duhovni praotac hrišćanske vaseljene.

U mnogo čemu David je ispunio ideal cara. Junački se nosio sa izazovima prѣ nego je stupio na prѣsto. Nije sebe stavljao u središte svѣta. Osѣćao je ljudsku nedostatnost i nemoć da se izbori sa izazovima života. Izbѣgavao je da uzima Zakon u svoje ruke, i sudi po sopstvenom nahođenju. A to jeste najbolja mѣra pobožnosti. Osluškivanje Božije volje uvѣk je bilo povezano sa njegovim odnosom prema drugima. Međutim, treba imati na umu da je David bio čovѣk na vlasti – car. Često je bivao okružen neprijateljima i prevrtljivcima, kao i drugim ljudima čiju volju nije bilo lako krotiti. Mnogi njegovi postupci koji se mogu iz ove perspektive okarakterisati kao problematični, treba razumѣvati – koliko je to moguće – iz njegove perspektive. Davida treba razumѣvati kao čovѣka, koji se trudio da živi po volji Božijoj.

Svaki čovѣk treba da se zagleda u sebe i oko sebe pa da shvati kako je to teško. U tom smislu valja sagledati cara Davida; razumѣti ga kao realnog čovѣka ograničenog sopstvenom prirodom i okolnim svѣtom. Biblijski pisac upravo iznosi sliku realnog čovѣka, čiji postupci nisu uvѣk bili po Božijoj volji. Tako David nije mogao da izgradi Hram, jer je „vodio ratove“. To još eksplicitnije pojašnjava pisac Knjige dnevnika: „Ali mi [Davidu] dođe rѣč Gospodnja govoreći: Mnogo si krvi prolio i velike si ratove vodio; nećeš ti sazdati hram imenu mojemu, jer si mnogo krvi prolio na zemlju preda mnom“ (1Dn 22, 8). Hram je tek mogao da podigne Solomon. U proroštvu o Savezu Boga sa Davidom se kaže „on [Solomon] će sazdati Dom imenu mojemu“ (2Car 7, 13). Ista misao se ponavlja na još jednom mѣstu: „sin tvoj kojeg ću postaviti umѣsto tebe na prѣsto tvoj, on će sagraditi Hram imenu mojemu“ (1Car 5, 3). I pored sve veličine i darova koje je imao, David je bio samo čovѣk koje je dodirnuo granicu koju čovѣk kao takav teško može preći, vladar u svakom slučaju.