Аутографи

Давид – човѣк и цар

Марк Шагал, Давид и његова харфа, 1956.

Када је Самуило – по Божијем налогу, а кришом од Саула – дошао да помаже Јесејевог сина за новог израилског цара, Јесеј му је извео по реду седморицу синова. Међутим, ниједог од њих Бог не бѣше одредио да води народ Израила. Самуило се тада обрати Јесеју: „јесу ли ти то сви синови“, на шта му Јесеј одговори: „остао је још најмлађи, ено га пасе овце“. Самуило му на то рече: „пошаљи, те га доведи, јер нећемо сѣдати за сто докле он не дође“. Убрзо доведоше Давида, за кога писац каже да „бѣше смеђ, лѣпих очију и лѣпа стаса“. Бог тада налаже Самуилу: „устани и помажи га“, што овај и учини. У продужетку текста се даље приповѣда: „и сиђе дух Господњи на Давида и оста на њему од тога дана… А дух Господњи отиде од Саула и узнемираваше га зли дух Божији“. На овај начин, библијски писац уводи у приповѣст лик новога цара, који је овим чином био тек назначен да влада народом Израила. Период од помазања до ступања на власт обелѣжиће многе сцене, у којима је исцртан лик будућег великог цара.

Од тога тренутка живот Давидов се мѣња, његови пут се укршта са путем Саула. Пошто је Саула „узнемираваo зли дух Божији“, те је све чешће је западао у тешка нерасположења (депресију), препоручише му Давида, да му свира и тако одагна тешке мисли. Одѣљак који говори о Давидом доласку код Саула, нарочито о борби са Голијатом, разликује се у септуагинтином и масоретском тексту. У масоретском тексту се појављују дублети, по којима је Давид двапут представљен Саулу (1Цар 16, 17-23 = 17, 55-58), два пута преузима вођење војске (1Цар 18, 5 = 18, 13) и два пута добија руку Саулових кћери (1Цар 18, 17-19 = 18, 20-27). Такође, нелогично је и да Саул ни послѣ Давидове борбе са Голијатом не зна ко је он (уп. 1Цар 19, 56-58). То је један од старосавезних одѣљака у којем се значајно разликују Септуагинта и масоретски текст (Даничићев превод прати масоретску традицију). Септуагинтин текст нема таквих дублета, а у литерарном погледу је кохерентнији. Постоји дослѣдан приповѣдни низ, гдѣ Давид послѣ доласка и извѣсног боравка код Саула излази на мегдан Голијату. Давид се у борби са Голијатом показује као храбар и одлучан човѣк, пун поуздања у Бога. Послѣ легендарно описане битке у којој праћком убија филистејског дива, Давид стиче велику популарност. Популарност му убрзо доноси недаће – омрзнуо га је љубоморни цар.

Испуњен љубомором, Саул почиње да прогони Давида. Прво пукушава на лукав начин да га се отараси, давши му кћи Михалу. Давид се жени са Михалом и постаје царев зет, али то га још више излаже опасности. Међутим, харизматични Давид задобија љубав и повѣрење Саулу блиских људи, нарочито сина Јонатана и кћери Михале. Саула све више обузимају љубомора и параноја. Почиње отворено да прогони Давида. Схватајући да му је живот угрожен, Давид бѣжи од Саула скривајући се по пустињи, а у критичним ситуацијама бѣжи и код Филистејаца. Наративи који говоре о тим догађајима су доста пластични. У свему томе најупечатљивији моменат је Давидов однос према цару. Наиме, у два наврата Давид је могао да убије Саула, али није то учинио (1Цар 24; 26). У том сукобу са царем, Давид показује дубоку побожност. Не жели да дигне руку на помазаника Божијег. На наговор Ависајов да убије Саула на спавању, Давид одговара: „немој га убити, јер ко ће подигнути руку своју на помазаника Господњег и остати праведан“ (26, 9). Давид све врѣме узмиче пред злом, вѣрујући да је Саул истински помазаник који треба да штити народ Божији.

То је фаза Давидових искушења, гдѣ се он показује као добронамѣран, разборит и побожан човѣк. Налазећи се у невољи, Давид свој живот предаје Божијем вођењу. Тако се на једном мѣсту обраћа моавском цару: „допусти да се отац мој и мати моја склоне код вас докле видим шта ће Бог учинити са мном“ (1Цар 22, 3). Иако је пролазио кроз тешке ситуације, остао је чврст у вѣри да не смѣ да дигне руку на помазаника Божијег и да није он тај због којег треба и остали да страдају. Дизање руке на цара значило је удар на Израил.

Хуманост и витештво Давид је показао и у згоди са Навалом, али и људску спремност да се обрачуна. На Навалову дрскост, Давид је био спреман да брутално одговори (1Цар 25). Увреда га је жестоко ражестила, те је кренуо да се освети Навалу „ако до зоре од свега што има оставим и оно што мокри уза зид“. Међутим, Авигејин поступак када је изишла са даровима разоткрива дубоко хуману димензију Давидове личности. Он се смиловао немоћној и уплашеној жени, при томе хвалећи Бога што га је на тај начин спрѣчио да нанесе зло: „Тада рече Давид Авигеји: да је благословен Господ Бог Израила, који те данас посла мени на сусрет. И да су благословене рѣчи твоје, и ти да си благословена, која ме одврати данас да не идем на крв и осветим се својом руком“. У часу понижавања и разјарености Давид показује да је човѣк вѣре, који се клони зла. Када се у овом контексту упореди са демонизованим Саулом, постаје јасно зашто је Бог одабрао њега, а одбацио Саула. Он је потпуна супротност разјареном и осветољубивом Саулу, који су у једној ситуацији сурово свети свештенику Ахимелеху који је помогао Давиду (1Цар 21, 1-9). Авимелех чак није ни знао за њихов сукоб, што је и рекао цару – али овај је био неумољив (1Цар 11-19).

Саулов демонизам види се у његовој острашћености и спремности да згази све што му стоји на путу, само да би остварио сопствену амбицију. Саул се приказује као духовно и душевно болестан човѣк, чија је понашање ирационално, а чија се злоћа испољава кроз мржњу и завист према другом. Колико је Давид слика витеза и правичног човѣка, чији модел треба слѣдити, толико је Саул приказа онога чега се треба клонути. Мрачни и дубоко нерасположени Саул, који и самога себе презире, наносећи другима зло, покушава на погрешан начин да се ослободи сопствене болести. Саул је типичан психопата и социопата. Такви људи суштински одбацују Бога, па чак иако их је Бог раније био помазао, то јест и ако су ушли у некакав сакрални обзор. Благодат Божија напушта неморалне, тако да се помазање брише. Помазање Божије није магиски чин, који је једном урађен и има трајну врѣдност, напротив (Слично је и свети Симеон Нови Богослов говорио о благодати и служби). Приповѣст о Саулу и Давиду то недвосмислено свѣдочи.

Послѣ силних невоља и перипетија, бѣжања пред Саулом и ратовања са Филистејцима и против њих, Давид постаје цар. Постаје тако што Саул гине (врши самоубиство) у бици на Гелвујској гори. Давид и у том тренутку показује жалост и поштовање према Саулу и Јонатану. Тако наручући жали за јунацима: „Горе Гелвујске не падала роса ни дажд на вас, и не родило поље за принос, јер ту би бачен штит с јунака, штит Саулов, као да није помазан уљем… Кћери Израилове плачите за Саулом, који вас је у скелет облачио… Како падише јунаци, и пропаде оружје убојито“. Послѣ неког времена проведеног у Хеврону, Давид осваја Јерусалим и ту почиње да царује. Много чиме га је Бог обдарио. Био је успѣшан у ратовима и проширио територију своје државе, имао много дѣце и жена, стекао је општи углед у Израилу и ван њега. Постао је један од највећих синова Божијег народа – човѣк који се држао Закона Божијег. Каснија традиција приписује му велики број псалама, чиме се додатно истиче његова побожност.

Давид није само био највећи син старосавезног Израила, него је његово име постало општепознато. То му је већ најавио пророк Натан. Када се Давид утврдио на прѣстолу, наумио је да подигне Храм. Тада му се обраћа пророк Натан, преносећи рѣч Божију: „Када се наврше дани твоји, и починеш код отаца својих, подигнућу сѣме твоје након тебе, које ће изићи из тебе и утврдићу царство његово. Он ће саздати Дом имену мојему, и утврдиће прѣсто царства његова довѣка“. Овим чином Бог је склопио Савез са Давидом, то јест наслѣдницима његовим на вѣчна времена. У периоду израилске монархије, текст је тумачен тако да је Бог склопио Савез са Давидом и његовим потомцима на престолу Јерусалимском. Сваки цар у динaстијском низу који је ступао на прѣсто требало је да буде месија, који ће бити носилац Савеза са Богом. Пропашћу династије, након разарања Јерусалима и одвођења у ропство у Вавилон, идеја месијанизма се преобликовала у смислу да месија не мора да буде династијски цар, него нека посебна личност коју ће Бог подићи из потомства Давидова. Новосавезни писци су ту личност видѣли у Исусу Христу, којег на више мѣста ословљавају „сине Давидов“. Тиме се Давид укључио у вѣчни месијански низ, и као Христов предак постао духовни праотац хришћанске васељене.

У много чему Давид је испунио идеал цара. Јуначки се носио са изазовима прѣ него је ступио на прѣсто. Није себе стављао у средиште свѣта. Осѣћао је људску недостатност и немоћ да се избори са изазовима живота. Избѣгавао је да узима Закон у своје руке, и суди по сопственом нахођењу. А то јесте најбоља мѣра побожности. Ослушкивање Божије воље увѣк је било повезано са његовим односом према другима. Међутим, треба имати на уму да је Давид био човѣк на власти – цар. Често је бивао окружен непријатељима и превртљивцима, као и другим људима чију вољу није било лако кротити. Многи његови поступци који се могу из ове перспективе окарактерисати као проблематични, треба разумѣвати – колико је то могуће – из његове перспективе. Давида треба разумѣвати као човѣка, који се трудио да живи по вољи Божијој.

Сваки човѣк треба да се загледа у себе и око себе па да схвати како је то тешко. У том смислу ваља сагледати цара Давида; разумѣти га као реалног човѣка ограниченог сопственом природом и околним свѣтом. Библијски писац управо износи слику реалног човѣка, чији поступци нису увѣк били по Божијој вољи. Тако Давид није могао да изгради Храм, јер је „водио ратове“. То још експлицитније појашњава писац Књиге дневника: „Али ми [Давиду] дође рѣч Господња говорећи: Много си крви пролио и велике си ратове водио; нећеш ти саздати храм имену мојему, јер си много крви пролио на земљу преда мном“ (1Дн 22, 8). Храм је тек могао да подигне Соломон. У пророштву о Савезу Бога са Давидом се каже „он [Соломон] ће саздати Дом имену мојему“ (2Цар 7, 13). Иста мисао се понавља на још једном мѣсту: „син твој којег ћу поставити умѣсто тебе на прѣсто твој, он ће саградити Храм имену мојему“ (1Цар 5, 3). И поред све величине и дарова које је имао, Давид је био само човѣк које је додирнуо границу коју човѣк као такав тешко може прећи, владар у сваком случају.