Autografi

Čuđenje kao početak vere i mudrosti (Divljenje, pogled i kinesko hrišćanstvo)

Vl. Maksim, Dama iz Nandžinga, 2019.

Slikar Karavađo je apostola Mateja, u momentu kada ga je Hristos pozvao da ga prati u službi apostola, naslikao (negde oko 1600. godine) sa izrazom zapanjenosti na licu ovog do tada carinika dok je sedeo u društvu četvorice ljudi. Hristos na svoj neuporedivi, božanski način poziva, i taj momenat nadahnjuje Mateja da pođe za Njim (up. Mt. 9, 9). Taj poziv i pogled izazivaju čuđenje. Nesumnjivo, sva četiri Jevanđelja pokazuju da po takvom pozivu i obraćenju život čoveka zadobija novu dimenziju. To ne znači da ćete Hrista koji vas je obratio ili iscelio prisvojiti samo za sebe: krvotočivoj ženi iz Jevanđelja je bio dovoljan samo jedan dodir da joj sva dugogodišnja patnja postane blagoslov novog života, života kao trajnog čuda.

Mnoge jevanđelske scene se okončavaju rečima „čuđahu se“ ili „divljahu se“ (up. Mt. 7, 28; 9, 33; 12, 23; 13, 54) ili kod Marka: „i začudiše se čudom velikim“ (5, 41). Istinsko znanje, i ljubav prema ipostasnoj mudrosti, počinje uvek čuđenjem. Sokrat u Platonovom Teetetu, kaže da je čuđenje (θαυμάζειν) strast filosofa i da filosofija počinje divljenjem (eho ovog pasusa nalazi se u Aristotelovoj Metafizici: „Njihovo čuđenje, zadivljenost, bilo je ono što je isprva vodilo ljude da filosofiraju, i još uvek ih vodi“). 

Kažu da današnje generacije odlikuje jedna doza ravnodušnosti prema životu. Da li je to postala odlika i crkvenih sredina? U vreme Simeona Novog Bogoslova slično se dešavalo: kada je u tom periodu vizantijskog carstva sve cvetalo na političkom, kulturnom i drugim poljima, zadivljujuća struja žive vere nekako je zašla u rukavce formalizma. I Simeon je reagovao, te je svoje savremenike podsećao da je stvarnost „nove tvari“ u Hristu (2Kor. 5, 17) stvar sadašnjosti, a ne prošlosti. Ona se „svakodnevno savršava i zbiva u istinski vernima koji delimično postaju zajedničari svega toga, spoznajno, još dok su u telu“ (Peta etička beseda). Ovaj Bogoslov – koga su najpre protivnici ironično nazivali „novi bogoslov“ – vaspostavio je u Predanju hristocentrični i duhonadahnuti etos bogoopštenja i bogopoznanja i uveo dimenziju zadivljenosti i viđenja.

Dok koračam ulicama Nanđinga, grada na istoku Narodne Republike Kine, i u čudu posmatram hiljade lica, sramežljivo pitam Gospoda kada će narodu od preko milijardu žitelja poslati čudo u vidu Kirila i Metodija. Pri tom pazim kako gledam, jer u azijskim zemljama nije prikladno zuriti direktno u ljude. Ilustracije radi, kada pravoslavni Koreanci slikaju ikone, oni pogled svetitelja ne usmeravaju neposredno ka posmatraču. Takva je azijska kultura, stara oko 5000 godina, na koju tradiciju su konfučijanstvo, taoizam i budizam ostavili kolektivni i trajni pečat. Oči posmatrača, taj glavni estetski organ poznanja, ovde ne smeju da iz-stupaju suviše smelo. Tradicionalne kineske vrline, poput harmonije, dobročinstva, pravednosti, ljubaznosti, poštenja, lojalnosti i prijateljske privrženosti utkane su u njihovu kulturu, diplomatiju… Taj aretološki spoj je reflektovan u očima Kineza i Kineskinja koje odaju unutarnje pulsiranje duše, dok i ostali anatomski izrazi lica spontano oslikavaju pomenute narodne vrline. Kod jednog Kineza korelacija i saradnja očiju sa njegovom spoljašnjošću (individualnom i kolektivnom osećajnošću) jeste neraskidiva i gotovo apsolutna. Mislim da suženo-kose azijatske oči, iako su samo jedan od anatomskih elemenata lica (pored usta, nosa, čela, brade i obraza), emituju sasvim drugačiju energiju. Lice zaista izražava ne samo jedno društvo nego, i više od toga – kosmos. Za Evropljanina, azijsko lice je prima facie bezizražajno, ali uz malo truda, dok sa njima pije čaj, na njemu će otkriti izuzetan psihološki, egzistencijalni izraz.

Za razumevanje (i evangelizaciju) Kine, smatram da je važno proučavanje fizionomije, posebno lica koje nas dovodi do „čoveka srca“. „Ospoljašnjenje“ unutrašnjih stanja, koje pokazuje erupciju unutrašnjih osećanja. To je jedno duboko egzistencijalno stanje koje lice prenosi, te uzvodi misionara na drugo polje, jedan drugi nivo. Fenomen kineskog pogleda se razlikuje od hinduskog. Iako je to naizgled stilizovano lice, ono prema vama odaje vrlo snažan izraz, tako dinamičan da ga nijedna holivudska šminka ne može dočarati. Kinski osmeh je diskretan, isihastičan, i zbog toga donosi ozarenje. Fizionomija i psihologija ovde lice otkrivaju kao dar Božiji, i to je najzanimljiviji moment kineske socijalne psihologije. Apstraktno i nedodirljivo, lice je najdelikatniji „standard“ kojim se, neko bi rekao, regulišu društveni odnosi ove države.

I tako sam u Nanđingu posmatrao ljude u želji da proniknem u neobjašnjivu tajnu tog naroda, skupljajući svojim okom mnoštvo uvida o ovoj drevnoj civilizaciji. (Naravno, i kineska omladina zuri u telefone dok hoda ulicom). U tim trenucima razmišljanja o evangelizaciji ovog naroda verovatno sam bio nesvestan da svojim pogledom lica i ja kao stranac izražavam svoj unutrašnji svet. Ponekad o „inkulturaciji“ Jevanđelja (a i brizi za hrišćansko jedinstvo) govorimo kao misaonom konceptu – ali za kineske hrišćane je evangelizacija bila pitanje opstanka kao ljudskih bića (što je pokazala antikolonijalna bokserska revolucija, 1899-1901). 

Mali ekskurs: nedavno su se na jugoistoku Kine našli sveštenici i laici iz različitih pomesnih pravoslavnih Crkava. Pošto u Kini nema aktivnih pravoslavnih hramova, bogosluženje su vršili u privatnom ambijentu. Da li su sasluživali, neka ćutanje o tome, kao argumentum ex silentio, bude odgovor. Spominjanje „prepreka“ bi bilo neobično u ovoj nepreglednoj zemlji Himalaja i pustinje Gobi, reke Huangce i „puta svile“, sa nizijama i planinskom oblastima (one čine oko dve trećina ukupne teritorije Kine), Žutim morem, Velikim zidom… Inače, klasični primer pomenutog argumenta je putnički dnevnik Marka Pola koji, zanimljivo, prećutkuje Veliki kineski zid, na osnovu čega pojedini (uprkos istorijskom konsenzusu) veruju da je to evidencija da Marko nikad nije posetio ovu zemlju, dok drugi smatraju da je to primer njegovog diplomatskog dara i obzira (mindfulness).

U 7. veku na ovom prostoru su bili asirski hrišćani koje su u Kini zvali „svetlosna religija“, dok to asirsko hrišćanstvo nije nestalo pod gonjenjem u potonjim vekovima. Franjevci su takođe misionarili, pa jezuiti, a onda i pravoslavni misionari, od kojih su neki proglašeni za mučenike. Prvi protestantski misionari s početka 19. veka su nastojali da Sveto Pismo prevedu na kineski (Biblija je u potpunosti prevedena tek pre sto godina), iako je njihovo prisustvo bilo povezano sa zapadnim kolonijalizmom, tragedijom opijumske zavisnosti, traganjem za autonomnim kineskim hrišćanstvom, i mnogim stradanjem – što sve izaziva poštovanje, pre negoli brzu osudu.

O. Georgije Florovski je, pišući u Russian Missions: An Historical Sketch o Kini kao „vrlo teškoj zemlji i neugodnoj za misionarski rad“, isticao da tu svaki misionar mora imati veliki filološki dar i senzibilitet, dražesni i živi osećaj za jezik, žudnju i snagu da prodre u stranu dušu i razume je; to će reći da mu je potreban izvestan osećaj ili „sposobnost simpatetičke reinkarnacije“. Dok mi preslatka kineska devojčica u beležnicu olovkom ispisuje svoje ime (i pred mamom se žali što joj baš to ime dala), shvatam da kineski alfabet nije pismo nego… slikarska kaligrafija. Inače, kada je u 18. veku krenula pravoslavna misija u Pekingu, vršili su je poglavito ruski ratni zatvorenici koji su se tu i nastanili, koji su uz to i „prikupljali informacije“. Taj misionarski poduhvat nije bio od šireg značaja: iako je dosta učinjeno na polju prevođenja, misija nikad nije dostigla upadljiv rast. Očigledno da do istinskog susreta nije došlo.

Susret je pokušao da ostvari američki jeromonah Serafim Rouz tražeći vezu između „Tao“ i „Hrista“. Samo to njegovo nastojanje govori o tome da Crkva, kao relaciona stvarnost, u istoriji iznalazi nove metode. Ona nije okamenjeni entitet koji se prenosi sa jednog naraštaja na drugi kao arheološko blago. Tako je, Rouzov naslednik, iguman manastira Sv. Germana Aljaskog u Platini (Kalifornija), pokušao da drevnu knjigu kineske filosofije Tao Te Ching (autora Lao Cea) sagleda u svetlu hrišćanskog otkrivenja, posmatrajući Ceovog Tao kao preteču dolazećeg Hrista a mudrog Lao Cea kao proroka. Damaskinova knjiga, Hristos kao večni Tao (o njoj više ovde), predstavlja antidot zapadnjačkoj opsesiji prema istočnjačkim religijama – još jedan simptom moderne praznine srca.

Prvi među grčkim filosofima, Tales, živeo je oko 6. veka pre Hrista, što je isto vreme kada je Konfučije bio u Kini a Buda u Indiji. Heraklit je rođen sredinom takođe 6. veka pre Hrista i poznat po učenju o logosu kao univerzalnom principu filosofije i postojanja (jedinstva sveta: logos u svakom trenutku čuva ravnotežu univerzuma). No u isto vreme kad i Heraklit, u Kini je živeo filosof Lao Ce. Lao je takođe pisao o istom univerzalnom principu poretka. Govorio je, „Ne znam njegovo ime, ali okarakterišite ga kao Put, ili Tao“. Takođe je napominjao: „Iskoristi svoju svetlost da se vratiš u svetlost uvida“. Tako je Tao postao simbol bazičan za kinesku misao koliko je to logos za grčku. I dok je prvi važio kao transpersonalna realnost, a drugi kao princip, pet vekova kasnije pojaviće se Logos kao ličnosna Istina. 

A šest vekova posle Heraklita i Lao Cea, na grčkom ostrvu Patmosu živeo je sveti apostol i jevanđelist Jovan Bogoslov. Tu, u progonstvu, u jednoj ostrvskoj pećini, sin Groma je svom učeniku Prohoru diktirao ono što je direktnim otkrivenjem, začuđen, primio od Boga. „U početku beše Logos, i Logos beše u Boga, i Logos beše Bog“. I tako Tao postaje telo što, možda u budućnosti, kinesku religiju može da oslobodi od misticizma i učini je ovaploćenskom (iako Kinezi veruju u reinkarnaciju, ipak se strašno boje smrti). Odstupanje od Tao (skretanje s Puta) jeste promašaj cilja, amartija. Kineski Put, oslobođen protološke introvertnosti, može da posluži kao zadivljujući most ka hrišćanstvu.

Odlazeći iz ove tajanstvene zemlje, uznosim molitvu da Gospod umnoži služitelje Svoje širom šara zemnoga! A u daljini se čuje eho prologa Jovanovog Jevanđelja u duhu kineskog idioma kako ga je prepevao bogotražitelj Serafim Rouz: „U početku beše Tao (Put), i Tao beše u Boga i Tao beše Bog… U njemu beše život, i život beše svetlost ljudima“…