Crkva i kultura

Onome ko je navikao da se misleći ophodi prema stvarnosti koja ga okružuje, da osluškuje izvorni glas života, potajni i intimni njegov šapat, šapat koji za neistančan sluh obično ostaje zaglušen bukom i vrevom trga, jedva da će smatrati neočekivanim i spornim tvrđenje da u duhovnoj svakidašnjici savremenog čovečanstva odavno vlada izvestan nesklad u kojem se nazire neka vrsta krize, a možda i nagoveštaj budućeg sloma. Tu krizu je pripremala čitava novija istorija. Počevši od kraja srednjeg veka, duhovni život čovečanstva koje je stvorilo neviđena čuda tehnike i materijalne kulture uopšte, koje je do neslućenih razmera razvilo naučno znanje, ispoljilo neuporediv zamah socijalnog stvaralaštva, koje je filosofsku misao dovelo do izvanredne oštrine i finoće i stvorilo veliku umetnost u raznim njenim granama – sav taj duhovni život razvijao se u znaku svetskog, vanreligijskog i, štaviše, antireligijskog životnog načela, utvrđivao je jednostrano ljudski, antibožanski princip, kultivisao je zavete jednostranog ili apstraktnog humanizma.

U tom smislu, ceo takozvani novi vek bi trebalo da nosi ime kojim je nazvana samo jedna od njegovih početnih epoha – razdoblje humanizma, u čisto naturalističkom, neznabožačkom smislu, u smislu bunta čovečanstva, koje je postalo svesno svojih moći, protiv srednjovekovnog asketskog pogleda na svet (pogrešno poistovećenim s istinskim, tj. univerzalnim hrišćanstvom), protiv srednjovekovnog inkvizitorskog klerikalizma, koje se pogrešno shvata kao Hristova crkva. (Za našu otadžbinu [Rusiju] epoha humanizma nastupila je tek u XIX veku, naročito u njegovoj drugoj polovini, delimično kao prirodni odraz zapadnog humanizma, a delom i kao neizbežni protest protiv filaretovskog katihizisa, koji je smatran punim i tačnim izloženjem hrišćanskog učenja, pa i protiv policijskog pobjedonoscevskog klerikalizma, pomešanog sa istinskom crkvenošću). Čovečanstvo je zauvek raskinulo s patrijarhalnim starateljstvom i zauvek napustilo veličanstvene svodove srednjovekovne gotike koji su ga pritiskali. Sin je uzeo svoje nasledstvo i ostavio očev dom, otišavši u „daleku zemlju“ da živi slobodno.

I eto: sloboda je ispitana, opitno zadobijena duhovna zrelost je dostignuta, ali nasledstvo poneseno iz očevog doma nestaje. Nastupa vreme kušanja gorkih roščića, vreme duhovne gladi, u kojem se sin u nevolji seća i napuštenog očevog doma. Savremeni bludni sin tek počinje krišom, u dubini duše, da uzdiše za izgubljenom otadžbinom, i možda još nije blizu čas kada će izvršiti podvig duhovnog samoodricanja, pobediti svoje nadmeno samoutvrđivanje i reći: Oče, sagrešio sam nebu i tebi.

Danas je, međutim, već izvesno da se savremeno čovečanstvo duhovno ne hrani priželjkivanim raskošnim jelima, nego teškim i gorkim roščićima, koji samo obmanjuju, ne umirujući glad. „Uninije naroda i zbunjenost“ – to je konačni ishod savremene kulture, koji se nevidljivo odražava u intimnom životu, u dubini dubina opšteljudskog saznanja. Razmislite samo o višim i poslednjim vrednostima na čiju se ponovnu procenu sprema prepotentni i zluradi vek. Impotentnost savremene filosofske misli koja se vratila sholastičkom formalnom postupku, ili besplodna umna i moralna neurastenija njenih ambicioznijih predstavnika, poput Ničea, sa njegovim skeptičkim adogmatizmom uzdignutim na nivo dogme i amoralizmom preobraćenim u sistem morala, ili, najzad, razigrani, raspojasani Renanov skepticizam, s asketskim religioznim primesama i s bulevarskim romanom umesto Jevanđelja – zar sve to nisu gorki roščići? I savremena nauka je neobično izoštrila duhovni vid čovečanstva u svemu što se tiče spoljašnje skrame pojava, ali nimalo nije podigla Izidin veo, koji skriva prirodu pojavnog. Sadašnja tehnika napravila je od čoveka čudnog zanatliju, izbrusila i istančala njegova sredstva za rad, ali je čovek koji u tom zanatliji živi ostao, kao i pre, ispružene ruke. Savremena umetnost, i pored sveg bogatstva i raskoši novih oblika umetničke tehnike, zapada u mrtvi formalizma ili samoubilačku tendencioznost; budući po svojoj suštini mistična, ona više od svega pati zbog religiozne neukorenjenosti epohe. Sva savremena kultura, koja se razrasla u divno, velelepno drvo počinje da se suši i vene usled nedostatka religiozno-mistične hrane. Najveću gorčinu čovek je osetio u uzajamnim odnosima. Vek humanizma usvojio je velike hrišćanske zavete, staro očevo nasleđe – ideale slobode, jednakosti i bratstva, ali ih je proglasio za svoju tvorevinu i svoje vlasništvo, otkinuvši prekrasni cvet sa njegovog vlastitog stabla. Kako bi ostvario taj obrazac, pokrenuo je najveće socijalne snage, stvorivši čitavu međunarodnu socijalističku vojsku koja vodi uspešan rat za ove ideale. Stvaraju se nove, sve savršenije forme opštenja i spoljašnjeg ujedinjavanja ljudi, zidovi zgrade socijalizma uzdižu se do krova i neće proći još mnogo vremena a principijelna pobeda socijalizma će postati (i već postaje) svršena stvar, kapitalistički svet će se srušiti, ustupivši mesto socijalističkom. I postavlja se sudbonosno i strašno pitanje: Zar se plodovi i ove pobede ne pokazuju samo kao gorki roščići? Da li će spoljašnja pobeda socijalizma uroditi istinskom ljudskom solidarnošću?

Hoće li ljudi postati bliži jedni drugima, da li će među njima biti ustanovljena ne samo jednakost, već i bratstvo, hoće li biti više ljubavi na zemlji, da li će se ljudi koji pripadaju jednom savezu, jednoj partiji, oni koji su sebi postavili zadatak da pomoću spoljašnjih reformi učine čovečanstvo boljim, bliže sjediniti unutrašnjom vezom? Po našem mišljenju, iskren i savestan odgovor na ovo pitanje ne može biti potvrdan. Za našu epohu nije karakteristično zbližavanje, makar i spoljašnje sjedinjenih, nego razjedinjenje i usamljeništvo; nekakav stakleni, prozračni, ali opazivi zid razdvaja ljudska srca. I pored sve spoljašnje solidarnosti, duhovno usamljeništvo nije bratstvo, nego ubistveni, bezizlazni individualizam; nije jednakost, zasnovana na unutrašnjem smirenju pojedinih ličnosti, nego samouverenost i žudnja (za) moći (Wille zur Macht!) – takvo je pravo duhovno stanje čovečanstva.

Pročitajte genijalnu priču jednoga od najtananijih psihologa novijeg vremena, Mopasana, pod naslovom „Solitude“ („Samoća“). To je ispovest savremene duše. I kada usamljeni (po izrazu Dostojevskoj) naklonjeni svetoj (a uporedo s tim i nesvetoj) mržnji, izgubivši predstavu o tome šta je sveta ljubav, govore o budućem „raju na zemlji“, koji će sam po sebi nastupiti nakon uništenja kapitalizma, onda čovek ne zna čemu pre da se čudi – njihovoj naivnosti ili duhovnom slepilu. Mora se izvršiti najveća duhovna revolucija, ljudi moraju uspostaviti izgubljenu tajnu sjedinjenja ne samo spoljašnjeg, mehaničkoga, nego i unutrašnjeg, mističnog, ne samo u zajedničkoj mržnji ili interesu, nego i u zajedničkoj ljubavi, da bi zaista mogao zavladati mir na zemlji i dobra volja među ljudima. U suprotnom, i pored svih nastojanja da se ujedine, ljudi će se (prema izrazu istoga Mopasana) samo sudarati glavama, izradiće samo dobro uređeni mravinjak u kojem će zbog odsustva socijalne borbe početi da caruje još veća pustoš i pometnja (uporedo s samozadovoljnim malograđanštinom), ali neće biti savladano uninije i trenutni demonski ili neurastenični individualizam.

Spoljašnje ujedinjenje oko određenog cilja lako je ostvariti prinudnom ili štaviše dobrovoljnom disciplinom, svojevrsnom socijalnom vežbom, ali ona nipošto neće otkloniti užase usamljeništva i razjedinjenja ni u carstvu socijalističkog i ekonomskog kolektivizma. Stvarno ujedinjenje ljudi može biti samo mistično, religiozno; ukoliko težimo njegovom dostizanju izvan religije, ono je potpuno nedostižan cilj. Ne treba odricati vrednost i značaj blagorodnih napora savremenih humanista da unište spoljašne uzroke zla i neprijateljstva; oni su pak u velikoj zabludi ako misle da se uklanjanjem spoljašnjih prepreka rešava i pitanje slobode i jednakosti. Ekonomski savez, socijalistička država, može odstraniti spoljašnje pregradice, koje postoje među ljudima i grubo narušavaju pravednost, ali on je lišen stvaralačke sile sjedinjenja, kakvu ima samo religiozno-mistični savez vere i ljubavi, koji se zasniva na realnom mističnom jedinstvu, tj. na Crkvi. Samo je Crkva sposobna da razreši zadatak, koji socijalizam na sebe preuzima, zadatak sjedinjenja i organizacije čovečanstva na osnovu blagodatnih darova, danih od Spasitelja, na osnovu ljubavi prema Njemu, i lične i zajedničke u isti mah. Oni koji apriorno odriču religio, tj. jedinu realnu unutarnju vezu među ljudima, ustanovljenu njihovom zajedničkom vezom sa Hristom, zidaju svoju kuću na pesku, ne shvatajući stvarnu prirodu ljudske zajednice.

Vaseljensko-istorijski odlazak bludnog sina iz očevog doma, epoha humanizma u toku koje čovečanstvo ispituje svoje sile i čini očajan pokušaj da se uredi i da živi bez Boga, ima svoj smisao i svoju nužnost. U izgradnji Carstva Božijeg, koje predstavlja bogočovečanski proces zasnovan na tome da čovečanstvo samodelatno usvaja božanski sadržaj života, neophodan je slobodan razvoj čisto ljudske stihije, okušavanje snaga u tuđini; zato je humanistički, vanreligijski, pa čak i antireligiozni period istorijskog stvaralaštva neophodan za bogočovečansko delo. Pokazujući očiglednu jednostranost i ispoljavajući svoju krajnju nemoć, on u sebi istovremeno ostvaruje dijalektički momenat razvoja, religioznu antitezu, koja vodi višoj sintezi.

Nije, međutim, čitavo čovečanstvo otišlo iz očevog doma; tamo je ostao stariji brat, koji je sve vreme bio uz oca i sa onako revnosnom nedobronamernošću sreo brata koji se vratio. Šta je bilo sa njim, šta je bilo sa ljudima u ovom necrkvenom i anticrkvenom humanističkom veku? Ne treba odricati da su oni, u ovo vreme, primili neke odlike starijeg brata, kako je on predstavljen u jevanđelskoj priči. I pored svekolike vernosti i strogosti svog suđenja, oni su usvojili i gordo neprijateljski i farisejski odnos prema mlađem bratu, koji je, uprkos tome što je tokom svojih stranstvovanja, „sagrešio pred nebom i pred ocem“ ipak sačuvao otvorenu živu dušu.

Hoće li se braća pomiriti i razumeti jedan drugoga? To je veliko i sudbinsko pitanje, koji se sada postavlja pred istoriju.

Podela života na „svetovni“ i crkveni, – necrkvenost i nereligioznost savreme kulture i vankulturni (delimično i antikulturni) karakter savremene crkve unose veliku zabrinutost i strah u duše onih koji su svesni koliko je taj raskol istorijski važan i intimno neprirodan. Stvoriti originalno hrišćansku, crkvenu kulturu i pobuditi život u crkvenoj porti, iznutra pobediti tu suprotstavljenost crkvenog i svetovnog – u tome je istorijski zadatak duhovnog stvaralaštva savremene crkve i savremenog čovečanstva.

Upravo izrečena misao će verovatno ožalostiti mnoge crkvene ljude starog kova. Oni Crkvu zamišljaju kao savršenu punoću blagodatnih darova, koju samo treba čuvati saglasno predanju, i zato će govor o novom stvaralaštvu, po njihovom mišljenju, biti neumesan. Takvom shvatanju Crkve, po kojem se njoj pripisuju samo funkcije čuvanja, samo konzervativizam predanja, mi protivstavljamo ideal Crkve koja stvara, raste i razvija se. Kao bogočovečanska ustanova ona ima nepokretnu osnovu u liku svoje Božanstvene Glave i sadrži/održava [soderžatь] istinito dogmatsko učenje o Njemu, dok drugom stranom svog bića pretpostavlja ljudsku stihiju, koja se istorijski razvija u granicama prostora i vremena. Uzajamnim dejstvom mistične osnove i ljudske stihije i uslovljava se istorijski proces Crkve, prizvane da uvodi istorijsko čovečanstvo u sferu Carstva Božijeg. Stoga bi bilo pogrešno ograničiti i oblast uticaja Crkve, a sledstveno, i crkvenog života ili, tačnije, života u Crkvi, na bilo koju usku sferu, npr. na samo bogosluženje ili na hramovnu pobožnost. Zahvaljujući ovakom sužavanju pojma crkve u uobičajenom upotrebi jezika, ona se obično poima samo kao crkva – hram, ali ne i kao Crkva – čovečanstvo, Crkva – kultura, Crkva – društvo, – i to sužavanje sfera uticaja i života Crkve i jeste glavni uzrok, a samim tim i simptom njene istorijske slabosti u datom momentu. Religija, pa sledstveno tome i crkva, kao oblast religioznog života, po svojoj ideji mora biti sve, mora obuhvatati sve oblasti života vernih. Ne treba da postoji ništa što je principijelno „svetovno“, nikakva neutralna zona, koja bi bila religiozno indiferentna, i ne bi imala ovaj ili onaj religiozni koeficijent.

Duhovna aktivnost istorijskog čovečanstva, tj. kultura, koja se ostvaruje i u spoljašnim, materijalnim objektima i u plodovima duhovnoga stvaralaštva, treba da izrasta iz crkvene duhovne osnove, da raste u crkvenom vrtu; njome se moraju osveštavati i u intimnoj zajednici s njom prebivati sve strane života. Do izvesne mere, ta duhovna potreba je ostvarivana u srednjem veku, ali po cenu duhovnog despotizma, čije je vreme zauvek prošlo. Zbog svog odricanja od prava na slobodno stvaralaštvo, srednjovekovna Crkva je kažnjena, s jedne strane, time što je humanizam od nje otcepio njen najaktivniji deo, dok je s druge strane platila svojim sopstvenim duhovnim siromaštvom. Zbog gašenja duha i neprijateljskog suprotstavljanja svetovne i crkvene stihije je i došlo do izvitoperenja crkvenog života i delatnosti izvan okvira hrama. Crkvena organizacija nije postala stvaralačka, nego konzervativna, pa čak i reakcionarna sila u istoriji, našavši se u prirodnom i žalosnom savezu sa tamnim istorijskim silama, unižavajući se pri tom do uloge koja uopšte ne dolikuje njenom dostojanstvu. Ali, ako crkvena organizacija nije dužna da zauvek ostane tvrđava opskurantizma i reakcije i da bude više utočište umornih i zastalih, nego radnika i aktivnih muževa, u Crkvi nužno mora započeti, uporedo sa zajedničkom molitvom, i zajednički saborni život, život pun duhovnih darova, u takvom razmahu i dijapazonu, kojeg savremeni čovek ne treba i ne može da se odrekne, čak i kad bi hteo; treba otpočeti kulturno stvaranje.

Crkveni vrt u sebe treba da smesti ne samo domove za hendikepirane i sirotišta, za koje u njemu i do danas ima mesta, nego i radničku radionicu, i naučni kabinet, i umetnički studio. Ponovo se mora roditi crkveni život, ali ne na osnovu inkvizitorskog režima, već na osnovu slobodne zajednice i sabornog stvaralaštva, tako da se radi učešća u kulturnom stvaranju ne treba udaljavati u „daleki kraj“, van saborne oblasti života i crkvene zajednice.

Dakle, hrišćanska kultura, crkveno stvaralaštvo, upravljeno je ad extra, – takav je svesvetsko-istorijski zadatak koji se postavlja našem veku. Nije naše da pitamo u kojoj meri je ostvariv ovaj zadatak, – to će umesto nas rešiti višnja volja, a mi smo samo dužni odrediti postoji li taj zadatak doista, i ako postoji, dužni smo da radimo koliko je u našoj moći na njegovom razrešenju.

Teško je i zamisliti koliko bi se promenio čitav naš život, u kakvim bi se šarenim bojama rascvetao, kako bi postao lak, kada bi se razgoreo istinski plamen hrišćanskog stvaralaštva i nadahnuća, kad bi se u Crkvi uspostavila ona punoća života koju savremeni čovek žedno iščekuje. Nauka bi iznutra oživela, prestala bi da se muči mrtvom i bezidejnom „specijalnošću“, otrgnutom od celine; prestala bi da muči faustovske muke zbog prazne pretenzije da umesto celine ustoliči deo, da nauka zameni i filosofiju i religiju. Koliko bi praznih pitanja i s njima povezanih praznih teorija, koje apsorbuju tolike umne moći, otpalo kada bi se nauka oslobodila stega pozitivizma i materijalizma, i uspostavila veza sa religioznim korenima. Filosofija, oplođena religijom, dobila bi snagu da izađe iz ponora impotentnog skepticizma i jalovosti u kojoj se sada nalazi. Tačno je jedno: ili je evropska filosofija već okončala svoj poredak razvoja i rekla svoju poslednju reč (kao što je pred kraj života mislio Vl. Solovjov), ili se njen preporod može izvršiti samo na osnovu novog poniranja u religiozno-mistične dubine. Samo pod tim uslovom se može ponovo iskusiti radost metafizičkog stvaralaštva, delo velikih mislilaca može naći nove nastavljače, a stvaralački um, logos, pobediti apstraktne principe savremene filosofije i nad njima izreći sud.

Još veću važnost mora imati hrišćanska umetnost. Možda baš u orijentaciji umetnosti i leže nova otkrića, jer istinita je izreka da će „lepota spasti svet“, da „savršena umetnost u svom konačnom zadatku mora da ovaploti apsolutni ideal ne samo u mašti, već i stvarno – mora da oduhovi, preobrazi naš stvarni život“. Naravno, za umetnost današnjice ovaj zadatak ne samo da je nedostižan, već sa njom nema nikakve veze, ukoliko u njoj gospodari prizemni naturalizam, utilitarna tendencioznost ili slabašni estetizam. Nove sfere aktivnosti i novi zadaci umetnosti mogući su samo u novoj religioznoj umetnosti, u misteriji budućnosti. Kada bi, najzad, bilo ostvareno hrišćansko, crkveno društvo, i socijalizam bi izgubio svoj mrtvi karakter, kakav ima sada; postao bi živo ovaploćenje vaseljenske jevanđeljske ljubavi i ne bi se izjednačavao s duhovnim opustošenjem, koje svojom uskom propovedi sada unosi u srca svojih pristalica. Sav politički i socijalni život izgubio bi svoju prinudnu, prozaičnu nijansu koja se oseća danas, i dobio bi nadahnuti i proročki karakter. I sva kultura, osvetljena unutrašnjom svetlošću, postala bi puna svetlosti i života.

Ovaj zadatak prevazilazi ne samo moći, nego i shvatanje jednog pokoljenja, to je ideal, a ne praktični program. No, ovaj ideal pruža sasvim određene putokaze, izaziva odgovarajuće raspoloženje i osećanja, nagoneći nas da se borimo sa raspoloženjima, osećanjima i mišljenjima koja su mu protivna. A njemu protivreči ovaj duh odvojenosti, čvrsto ustaljen u savremenoj crkvenoj svesti, koja se hrani samozadovoljnim ali neosnovanim mišljenjem da u „kulturi“ caruje tamni satanski princip. U njoj, međutim, vri život, koji u crkvenom vrtu nije našao svoje mesto, pribira se vaseljensko-istorijsko i opštečovečansko iskustvo, koje je neophodno i crkvenoj svesti, jer je i sa strogo dogmatske tačke gledišta dopušteno takozvano „prirodno“ otkrivenje – i ko mu može postaviti granice, ko može reći da za njega u sadašnjoj „svetovnoj“ kulturi nema mesta? Stoga je potrebno s ljubavlju, bez arogancije, s hrišćanskim smirenjem otvoriti svoje srce za „svetovni“ svet, te će tada možda i stariji brat, zajedno sa Ocem, dočekati radosni dan u kom će videti da je bludni sin bio umro i oživeo, da se izgubio pa iznova pronašao sebe. I jedna i druga strana treba da priznaju uzajamnu krivicu i prinesu duhovnu žrtvu; tada će se, po prirodi stvari, javiti međusobna privrženost, i biće sazdana živa, stvaralačka, istinska „vojujuća“ Crkva [Ecclesia Militans]. „Evo, stojim na vratima i kucam…“ [Otk. 3, 20].

Proširenje crkvene samosvesti neophodno je i radi okončanja vaseljensko-istorijske tragedije, radi konačne projave sila dobra i zla i rušenja granice koja ih razdvaja. Sve dok postoji prostrana religiozno-neutralna zona „svetovne“ kulture, poslednji odlučujući sudar dobra i zla nije sazreo za poslednju žetvu, jer ne može biti shvatljiv u svoj svojoj širini i nepomirljivosti. „Ništa u vaseljeni ne treba da ostane dvosmisleno“ (Šeling). Samo unošenjem svetlosti u do sada neosvećene oblasti ispoljavaju se tačke koje svetlošću prodiru u svet. Dok se god žena obučena u sunce skriva u pustinji, još uvek nije raskrivena sva suprotnost između Neveste Hristove, koja u bračnom ruhu čeka ženika, i žene što sedi na porfirnom odru, obučena u porfiru i purpur, s imenom na čelu: Tajna, Vavilon veliki, majka bludnicama i gadostima zemaljskim (Otkr. 17, 5).

Neka bi se što pre rasplamsao ovaj plamen religioznog nadahnuća, koji će obasjati i svet i kulturu; čovečanstvo će se tada uzdići na najviši, poslednji stupanj vaseljensko-istorijskog i religioznog saznanja. Da, dođi, Gospode Isuse!

 

Izvor: Sergeй N. Bulgakov, „Cerkovь i kulьtura“, Voprosы religii, vыp. I (1906); preštampano u: S. N. Bulgakov, Dva grada. Issledovanie o prirode obщestvennыh idealov, SPb.: RHGI, 1997, 347–348.
Prevod: X. i B. P.