Vaše visokpreosveštenstvo Mitropolite Varšave i cele Poljske gospodine Savo, Vaše viskopreosveštenstvo Mitropolite Solunski gospodine Pantelejmone, Vaše Ekselencije, gospodo ministri, gospodo uvaženi profesori, draga braćo i sestre, Hristos vaskrse!
Dušâ ispunjenih radošću Vaskrsenja, kojom su preplavljeni i svi hrišćani, sabrali smo se danas u našem drugom po veličini gradu Solunu, blagočestivom i slavnom gradu Sv. Dimitrija, zajedno sa Njegovim visokopreosveštenstvom Mitropolitom Varšave i cele Poljske gospodinom Savom, koga imamo radost i blagoslov da ovih dana ugostimo u našoj domovini.
Nalazimo se među vama kao učesnici naučnog skupa čija tema je eutanazija. Ovaj problem, naveden u naslovu mog govora, nedavno se pojavio u čitavoj ikumeni, i to na veoma intenzivan način. Sa njim se mnogi u različitim državama uspešno hvataju u koštac, i pored toga što je poznato da je u nekim zemljama počeo da se razvija kao zvaničan državni koncept; imamo nedavnu odluku Holandije da aktivira zakon o eutanaziji, i sličnu odluku koju je nedavno donela i Belgijska vlada.
U crkvenoj himnografiji posledovanja opela smrt je okarakterisana kao tragičan događaj ljudskog života: „plačem i ridam kada pomislim na smrt, i vidim kako u grobovima leži po liku Božijem sazdana naša krasota, bez oblika, bez slave, nemajući vida…“ Pisac ove himne je, u nastavku službe, sam sebi dao odgovor na pitanje smrti, koji predstavlja i odgovor svakog hrišćanina: „Grob Tvoj Hriste izvor vaskrsenja našega, pokaza se kao živonosan, kao lepši od Raja, vaistinu svetliji od svake carske odaje…“ Apostol mnogobožaca, Pavle, osnivač Crkve u Solunu i Atini, i mnogih drugih Crkava širom vaseljene, u poslanici upućenoj Korinćanima objašnjava da je Gospod ukinuo smrt, nazivajući je „poslednji čovekov neprijatelj“ (1Kor. 15, 26), i, u nastavku ove poslanice i svog rasuđivanja o smrti, izgovara poznate reči: „Ako mrtvi ne ustaju da jedemo i pijemo, jer sutra ćemo umrijeti!“ (1Kor. 15, 32).
Zbog toga naša Crkva neprestano uznosi molitve za svoje vernike da im kraj života bude „hrišćanski, bez bola, nepostidan, miran“. Dakle, moli se za ono što mi hrišćani nazivamo „hrišćanski kraj“, kako je navedeno u prozbi gorepomenute jektenije, a čemu su stari Grci dali naziv eutanazija. Ova, laka za razumevanje, grčka reč koja je evoluirala u međunarodni termin eutanazija (ευθανασία), je složenica i sastoji se od prideva „ευ“ (ili epskog „εϋ“), sa značenjem „dobar, lep, hrabar, plemenit“, i reči θάνατος koja označava smrt. Antigona, u Sofoklovoj istoimenoj tragediji, je počinila „dobru smrt“ (καλώς θανείν) (Sofokle, Antigona, str. 97), izabrala je, dakle, da umre časno, ne obeščašćeno, sahranjujući svog brata Polinika. Istu stvar zahteva i Hektor od Ahila pred njihov dvoboj, dakle, da nemaju „lošu smrt“ (κακό θάνατο), kako se i doslovce navodi u originalnom tekstu Homerove Ilijade.
Kako je, u svojoj doktorskoj disertaciji Euthanasie in der Antike (Wilhelms Universitat Munster, 1982), naglasio T. Potof (Potthoff), pojam eutanazije u antičko vreme nije podrazumevao prevremeni kraj nesrećnog, očajnog i bolnog života, i nigde nije izjednačen sa danas aktuelnim konceptom „potpomognute smrti“ (vidi takođe i Αφρ. Αβαγιανού, „Ευθάνατος θάνατος. Το καλώς θανεϊν στην αρχαία Ελλάδα“).
Danas je opšteprihvaćeno mišljenje da eutanazija podrazumeva da lekar, ili neko drugi, donese odluku o okončanju pacijentovog života, direktno ili indirektno, iz razloga „samilosti“, „olakšanja od bola“, ili ispunjavanja pacijentove želje da ima, kako je nazivaju, navodno „dostojanstvenu smrt“.
Stanovište Crkve o eutanaziji
O problemu eutanazije pre izvesnog vremena govorio sam na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Krajovi, u Rumuniji, gde sam pokušao da objasnim da smo do toga da govorimo o dostojanstvenoj smrti, ili o pomoći za njenu realizaciju, došli iz saosećanja, jer su kod današnjeg čoveka ljubav i odanost prema Bogu i njegovim bližnjima degradirane i zamenjene utilitarizmom i logikom. Mi, kao hrišćani, ne možemo da prihvatimo, bilo direktni ili indirektni, prekid nečijeg života, jer smatramo da na to nemamo pravo. Život ne predstavlja nešto naše, nešto što nam pripada, niti smo ga mi stvorili da bismo njime upravljali onako kako mi to želimo.
Kada se, 28. novembra 2000. godine, holandski parlament (početkom aprila 2002. godine ovaj zakon je stupio na snagu) odlučio za legalizaciju eutanazije, u narednih nekoliko dana, tačnije 14. decembra iste godine, Sveti Sinod Grčke Crkve izdao je saopštenje čije su glavne tačke bile, dozvolite mi da na njih podsetim vašu ljubav:
- Život je najviši dar od Boga, i početak i kraj života su u Njegovim rukama (Jov 12, 10).
- Trenuci u čovekovom životu koji su povezani sa njegovim početkom i krajem, kao što su, na primer, slabost, bol i slična iskušenja, u sebi skrivaju jedinstvenu svetost i tvore misteriju koja zahteva naročito poštovanje od strane njegovih srodnika, lekara, medicinskog osoblja i društva.
- Isti trenuci pogodni su za građenje prisnijih odnosa među ljudima, razvijanje ljubavnih odnosa u zajednici, ispoljavanje saosećanja i milosrđa. Zahtev nekih pacijenata za eutanazijom u suštini predstavlja pitanje naše ljubavi prema njima i naše želje da ostanu sa nama.
- Postojanje bola u čovekovom životu, kao i bilo kog drugog iskušenja, predstavlja „saučesnika u spasenju“, i ponekad, prema Sv. Grigoriju Palami, i „unapređuje zdravlje“ (ΕΠΕ, Θεσσαλονίκη1985, τ. 9, str. 264). Ipak, Crkva priznajući bolest ljudske prirode, uvek čovekoljubivo od Boga zahteva izbavljenje „od svake nevolje, opasnosti i prinude“, ali se ponekad moli i za kraj života bolesnika (molitva pri ishođenju duše). Mi ljudi se molimo, a ne odlučujemo o životu i smrti.
- Eutanazija, koja se u ovom svetu opravdava kao „dostojanstvena smrt“, u stvarnosti predstavlja potpomognuto samoubistvo, dakle, kombinaciju ubistva i samoubistva.
- Takozvano „pravo na smrt“, što predstavlja pravno priznavanje eutanazije, moglo bi da evoluira u opasnost za život pacijenata koji nisu u stanju da ispune finansijske uslove lečenja i hospitalizacije.
U čemu svoje uporište nalaze stavovi za prihvatanje eutanazije, tvoreći na taj način različite probleme koji proizilaze iz njene primene?
Jedno od objašnjenja koje, ispitujući razloge (logiku) onih koji podržavaju eutanaziju, možemo dobiti jeste uticaj njihove percepcije života i verovanje da bi se čovekov život mogao procenjivati na osnovu snage i kapaciteta njegovog produktivnog rada. Ovakvo stanovište vodi ih do logičnog zaključka da je čovek dostojanstven samo onda kada je snažan i zdrav, i da bi društvo trebalo biti sastavljeno samo od takvih, „dostojanstvenih“ ljudi. Ovo predstavlja jedan isti koncept verovanja da je čovek skup ćelija koje skladno i zajedno funkcionišu kao jedna velika mašina, koja se neprestano kvari i popravlja, a kada završi svoj vek trajanja odbacuje. Još sam 1974. ukazao na činjenicu da se krećemo u pravcu okrutnog, nehumanog i nemilosrdnog društva. Tada je (jula 1974. godine, u magazinu Humanista), potpisan tzv. „Manifest za eutanaziju“, od strane mnogih naučnika, među kojima je bio i dobitnik Nobelove nagrade, francuski biohemičar Žak Mono, koji je nekoliko godina ranije formulisao teoriju da su univerzum i čovek proizvodi slučajnosti i nužnosti (naravno, nije mogao da objasni kako se dogodilo toliko „slučajnih podudarnosti“ i zbog čega bi ovo predstavljalo „nužnost“), i da je, po logičkom sledu stvari, čovek gospodar samoga sebe i može (slobodan je) da radi šta god poželi.
Želeo bih da vašoj ljubavi navedem kratak odlomak iz ovog „manifesta“, koji pokazuje način materijalističke anticipacije života. U njemu je, dakle, napisano da čovek „ima pravo da umre dostojanstveno, da ima slobodu da koristeći razum odluči o načinu svoje smrti, te da mu se moraju obezbediti sredstva da umre mirno i lako kada njegov život izgubi svako dostojanstvo, smisao i buduće perspektive.“
Ovde se, kako je manifest okarakterisala profesorka L. Melina (L. Melina Bioetica, Piemme, Casale Monferrato, 1998), radi o „retorici smrti“, takođe i o „besmislenom razlogu“ za nju, upravo zbog toga što se u navedenom manifestu smrt definiše kao pravo, a ne činjenica ili događaj iz čovekovog života. Jedino pravo koje čovek poseduje je da se zaštiti i da uradi sve što može da ostane u životu koji mu je darovao Bog. Ovakav stav o životu kao najvećem daru koga imamo od Boga, ali i dugu prema Njemu, nalazimo i kod Hipokrata, koji ne samo da apsolutno odbacuje eutanaziju nego čak i zahteva od lekara da se zakune da „neće nikada nikome davati smrtonosni lek, čak ni ukoliko bi ovaj to zahtevao, niti će mu savetovati da ga uzme.“ Prenoseći Hipokratovu zakletvu u današnje vreme, profesor A. Spanolo naglašava da je „smisao medicinskog delovanja da leči i daje život, a ne da širi smrt; smrt nikada ne može predstavljati medicinsku delatnost“ (A. Spagnolo, „Perche non condiviso l’ eutanasia“, u Le Scienze, br. 88 (1996), str. 52-53).
Mnogi lekari širom sveta imaju isti stav kao prof. Spanolo: njihovo prihvatanje eutanazije, dakle, značilo bi njihov poraz i njihovo ukidanje! Razlog ovakvog stava je što čak i sa medicinskog stanovišta avantura smrti nije neukrotiva, jer čovek može dati smisao i ovom svom iskustvu. Jedno istraživanje Univerzitetskog biomedicinskog kampa (Biomedical Campus) pokazalo je da nijedan pacijent koji je zahtevao eutanaziju, nije je želeo samo i jednostavno iz želje da umre. Ovu njegovu želju uslovljavaju tri razloga, koji su, takođe, pod indirektnom kontrolom modernog društva: fizički bol, frustracija zbog slabljenja njegovih prirodnih sila i strah da ne predstavlja teret srodnicima. Ukoliko bi se pacijent uverio da jedan, ili sva tri od navedenih problema biva tretiran sa ljubavlju i interesovanjem zdravstvenih radnika ili njegovih srodnika i prijatelja, to bi imalo pozitivan efekat na njegovu odluku da ne zahteva eutanaziju.
Drugo objašnjenje za pozitivan stav prema eutanaziji je verovanje određenih ljudi da u svetu ne postoji ništa osim materije, da život ne poseduje svetost i da je neraskidivo povezan samo sa spoljašnjom lepotom i fizičkim i finansijskim stanjem. Sa dominacijom, u nekim modernim društvima, ovakvog, materijalističkog odnosa prema misteriji našeg postojanja na ovoj našoj gostoljubivoj planeti, razvija se u njima tendencija „pojeftinjenja“ života; život u ovakvim društvima gubi svaku vrednost, čime se otvara mogućnost njegovog lakog uklanjanja ili postajanja predmetom torture i eksploatacije.
Na ovom mestu imam obavezu da kažem da su oni koji pokušavaju da unište hrišćanske društvene vrednosti i nametnu nehumana shvatanja (logike) kao što je eutanazija, istovremeno nametnuli (sebi) i ogromnu odgovornost prema istoriji, zato što uništavanjem ovih vrednosti, dokazanih vekovima i prihvaćenih u svesti ljudi kao najboljim za napredak i njihovu radost, ljude varvarizuju i pretvaraju ih u jednodimenzionalna bića kojima je „sve dozvoljeno“. Informacije koje nam dolaze iz različitih delova sveta su alarmantne, jer će ove „logike“ naići na plodno tlo.
U Australiji, na primer, prema Medical Journal of Australia, 30% smrtnih slučajeva u bolnicama dogodilo se nakon odluke lekara da prekinu terapiju kod pacijenata u terminalnoj fazi bolesti. Odgovarajuća cifra za Holandiju je 16%, Belgiju 18% i Sjedinjene Američke Države 11%. U Holandiji je 2000. godine bilo 2123 zvanično registrovanih slučajeva eutanazije, od kojih je 1893 sprovedeno kod pacijenata u terminalnoj fazi kancera.
Objašnjenje o razlogu prihvatanja eutanazije od strane holandskih državljana, koje je ponudio prof. Art Gkizolf glasi da je za to odgovorna njihova „kultura kalvinističkog korena“. U istim korenima nalaze se i razlozi za prihvatanje abortusa i braka između homoseksualaca (La Repubblica, 2. 4. 2002, str. 12). Ovo je neprijatno, ali je činjenica da smo, imajući početak u falsifikovanim hrišćanskim shvatanjima sekularizovanih Holanđana i onih koji sa njima dele ista životna stanovišta, dostigli do današnjeg formalnog usvajanja eutanazije, koja za nas ne predstavlja dostojanstveno rešenje, već uvredu i prezir prema svetinji čovekovog postojanja.
Ipak, moram da dodam da za budućnost čovečanstva postoji nada, sadržana u činjenici da većina društava i organizovanih država pokazuje reakcije na pravnu legalizaciju eutanazije. Ova činjenica je plod njihovog spoznanja da otvaranje ovog uskog prolaza za efikasno sprovođenje smrti, olakšava planove nekim bezakonim interesima i stvara noćne more društvu, u kojem će biti mesta samo za zdrave, bogate i uspešne ljude. Jer će, na kraju, društveno bavljenje bližnjima samo logikom i etikom, a bez ljubavi u Hristu, dovesti do njegove dehumanizacije.
Do danas, osim Holandije, države u kojima je dozvoljena uslovna eutanazija (koju, kao takvu, po mom mišljenju nije lako držati pod kontrolom), su: Australija, Japan, Nemačka, Danska, Švedska, Belgija i Kina, dok je u Sjediljenim Američkim Državama vrhovni sud omogućio svakoj od država da sama odluči da li će da dozvoli ili ne eutanaziju i potpomognuto samoubistvo. Država Oregon je, na primer, legalizovala samoubistvo uz pomoć farmaceutskih sredstava koja se mogu nabaviti u apotekama i na recept lekara. Kalifornija je, takođe, izvršila dekriminalizaciju eutanazije, dok je država Vašington donela odluku o njenoj legalizaciji, da bi posle referenduma iz 1991. godine ovaj zakon bio ukinut. Na ovom mestu bih napomenuo da je, u poslednjem slučaju, pitanje koje se nalazi u direktnom odnosu sa moralom društvene zajednice dobilo odgovor neposredno od njenih članova (naroda), koji su poništili odluku delegata. U Švajcarskoj je primena eutanazije dekriminalizovana u Ciriškom kantonu; u Velikoj Britaniji sudovi, na koje je prešla odluka o eutanaziji, teško daju takvo odobrenje, dok je u Francuskoj predlog zakona o eutanaziji, predat od strane člana francuskog parlamenta Bernara Kušnera, u parlamentu naišao na ozbiljnu opoziciju.
Većina zemalja je, dakle, odbila da prihvati zakon o primeni eutanazije. Posmatrajući iz ove pozicije, veoma sam zadovoljan rezolucijom Saveta Evrope od 26. marta prošle godine, u kojoj je upućen poziv svim državama članicama da „održavaju apsolutnu zabranu ulaska dobrovoljnog završetka života kod pacijenta sa neizlečivim, ili bolestima u terminalnoj fazi“. Takođe, samo nekoliko dana pre nego što je izabran, predsednik Francuske Žak Širak, je dao izjavu da ne vidi pozitivne strane eutanazije, ali da se zalaže za istraživanja o medicinskim metodama koje će olakšati poslednje dane pacijentima u terminalnom stadijumu (La Croix, 16. 4. 2002, str. 8).
Problem koji se nedavno pojavio uglavnom u Holandiji, gde se, rekli smo, već primenjuje zakon o eutanaziji, jeste ko će odrediti da je bol za pacijenta „nepodnošljiv i neizlečiv“. Upravo je predsednik Holandske kraljevske medicinske asocijacije Rud Hagenuv pre nekoliko dana priznao da je „definisanje granice (bola) i dalje teško i da se neprestano nalazimo u fazi istraživanja“ (La Croix, 3. 4. 2002, str. 4). Takođe je i nedavni slučaj pred holandskim pravosuđem pokazao upravo zbunjenost i nesposobnost holandskog društva da odredi granice koje će dozvoliti primenu eutanazije. U Amsterdamu je, dakle, Apelacioni sud doneo osuđujuću presudu lekaru koji je sproveo eutanaziju nad bivšim senatorom Entvarom Brongkesmanom, jer je ovaj, kako je lekar u svojoj odbrani naveo, „ostario“, bio „u bolu“ i bio „umoran od života“. Lekar je osuđen jer njegovi navodi nisu mogli biti dokazani. Takođe, pomenuti predsednik Holandske kraljevske medicinske asocijacije je priznao da čak i danas, kada se razvojem nauke neprestano poboljšava i lečenje bola, nije lako utvrditi kada je bol za pacijenta postao nepodnošljiv. Kada se ovo uzme u obzir, trebalo bi da pozdravimo i blagoslovimo napore onih lekara koji se trude da različitim terapijskim sredstvima pacijentima pomognu u oslobađanju od bola u terminalnom stadijumu njihovog života, i na taj način, onima koji podržavaju eutanaziju, ponude naučni i ljudski odgovor. Pri tom, ne bih želeo da zaboravim da spomenem ljubav i emocionalnu podršku medicinskog osoblja, porodice i prijatelja, koja predstavlja nezamenljiv element podrške pacijentima u lečenju bola.
Od trenutka primene zakona o eutanaziji u državama koje su je prihvatile, javili su se neželjeni efekti i problemi i u drugim državama (koje nisu dozvolile eutanaziju), od kojih je najupečatljiviju takozvani „marketing smrti“, odnosno organizovanje eutanazije kao uslužne delatnosti, gde su mušterije pacijenti koji žele eutanaziju, ili srodnici i staratelji u slučajevima njenog sprovođenja protiv pacijentove volje i saglasnosti. Italijansko pravosuđe je, u aprilu prošle godine, započelo istragu zbog pritužbi da postoji ilegalna mreža, koja se bavi pružanjem pomoći srodnicima i naslednicima bogatih pacijenata, koji imaju želju da ih se otarase, kako bi što pre dobili očekivano nasledstvo. Tako pacijente prenose u Holandiju ili Švajcarsku i „legalno“ nad njima sprovode eutanaziju. Prema istrazi koja je u toku, naknada za ovakvu ilegalnu akciju, koja se naziva „olakšavanje“, kreće se u rasponu od 3.600–5.100 evra.
Vaša visokopreosveštenstva, poštovane eminencije, uvažena gospodo profesori, braćo i sestre, zaista je izvanredna slučajnost da se ovaj naučni simposion održava u toku vaskršnjeg perioda, u kome slavimo „trodnevno Hristovo Vaskrsenje, koje nam je donelo život večni. Jer Bogorodica Marija, nevenčana Deva, nije okusila devičanske bolove, već je voljom Božijom i blagodaću Duha Svetoga rodila Stvoritelja vekova, od Boga Boga Slova; tako je i zemlja oslobođena od bolova smrti, iz svoje utrobe, kada je On to naredio, oslobodila Cara jevrejskoga, zato što nije mogla da zadrži u sebi telo koje donosi besmrtnost“ (Sv. Grigorije Niski, Εις την φωτοφόρον και Αγίαν Ανάστασιν του Κυρίου, ΒΕΠΕΣ, τ. 69, str. 252).
Za nas hrišćane ne postoji nikakva dilema u odnosu na obavezu da se uz dužno poštovanje odnosimo prema našem telu, od njegovog stvaranja do njegove prirodne smrti, jer je, kako nas uči apostol Pavle, „telo vaše hram Svetoga Duha koji je u vama, kojega imate od Boga“ (1Kor. 6, 19). I upravo zbog toga što telo predstavlja hram Božiji u kome se nalazi Duh Sveti, „ako neko razara hram Božiji, razoriće njega Bog“ (1Kor. 3, 17). I zbog toga što se još u ovom telu obezbeđuju slava i besmrtnost nakon njegovog vaskrsenja, po rečima koje nam je uputio apostol Pavle, „Onaj koji je podigao Hrista iz mrtvih oživeće i vaša smrtna tela Duhom svojim koji živi u vama“ (Rim. 8, 11).
Veliki otac Crkve Sv. Grigorije Niski uči nas upravo o oživotvoravanju naših tela u danu opšteg Vaskrsenja i o njihovoj beskonačnoj vrednosti. Tako je na postavljena pitanja da li će, na primer, preminuli mladi ljudi u večnosti živeti sa fizičkim nedostacima koje su imali tokom svog života, bilo urođenim ili stečenim, i da li će starci vaskrsnuti sa slabim i uvelim telima koja su imali u najslabijim godinama svog života, ili bolesnici sa neizlečivim bolestima u poslednjim i predsmrtnim stanjima, Sv. Grigorije iz Nise dao odgovor uveravajući nas da će svaki čovek, bez obzira na situaciju u kojoj je umro, biti nešto nalik pšeničnom klasu. Kada ga, dakle, sušimo plamenom greha i pretrpljenim iskušenjima na zemlji, i kada ga zemlja uzme i rastvori kroz smrt, u proleće našeg vaskrsenja, golo zrno našeg tela će ponovo postati klas, visok, bogat i uspravan, koji će se prostirati na nebeskim visinama i biti kitnjasto ukrašen, i imati druge bogodolične osobine, i svi ćemo biti sa prvorođenom lepotom Adama od pre pada.
Takođe, sveti otac nas uči i o svetosti našeg tela, učenjem koje mora ostaviti snažan utisak čak i na najsavremenijeg naučnika, specijalistu iz oblasti genetskog inženjeringa, da se duša u telu ne nalazi na jednom određenom mestu, već da je prisutna u svim njegovim delovima i na taj način se nalazi u svakom od njih, odnosno u svakoj ćeliji pojedinačno. Sa kojim, onda, pravom intervenišemo u životima naših bližnjih, stvorenih po ikoni i podobiju Božijem, uništavajući i rušeći hram koji je On izgradio?
I u drevnom spisu Didahi – učenje dvanaestorice apostola, nalazimo identičnu ideju o poštovanju ljudskog tela. U drugoj zapovesti pomenutog spisa je istaknuto da je zabranjeno da se čoveku oduzme život u bilo kom obliku i stanju: „Drugo pravilo uči: Ne ubij, ne čini preljube, ne razvraćuju decu, ne čini bluda, ne ukradi, ne vračaj, ne upotrebljavaj mađije, ne ubijaj dete kad se začne, niti ga pogubi kad se rodi.“ Takođe, nešto dalje u Didahiju se navodi da su put smrti i gubitka svojih duša izabrali oni koji su, pored svega drugog, „ubice dece ili ubice Božijih stvorenja“ (Βας. Μουστάκη, „Απ. Πατέρες“, izd. Οικ. Παπαδημητρίου, str. 10 i dalje). Stoga je očigledno da za nas hrišćane ubistvo, abortus, čedomorstvo, takođe i eutanazija, predstavljaju veoma težak greh.
Zaključak
Naziv mog današnjeg izlaganje je „Crkva i problem eutanazije“. Naravno, jedan hrišćanin sa ovim nema nikakvih problema, jer ne prihvata eutanaziju. Ovaj problem, međutim, ima društvo koje dopušta da se degradira, po prevashodstvu Božije stvorenje, posmatrajući ga kao sveukupnost njegovih ćelija, slučajno pronađenim na određenoj planeti i slučajno povezanim kako bi obavljale svoje funkcije. Ovakvo društvo se pretvara u nemilosrdnu vlast i zainteresovano je isključivo za zdrave i snažne jedinke, dok sve ostale vodi u pravcu, navodno, dostojanstvene smrti.
Mi hrišćani propovedamo ljubav i poštovanje prema svakom čoveku, bez obzira na njegov pol, rasu ili veru, od trenutka njegovog začeća pa sve do poslednjeg trenutka njegovog života. Za nas je fetus čovek, kao što je to i osuđenik na smrt. Želeo bih da posavetujem one koji podržavaju eutanaziju da ne zatvaraju oči. Od trenutka kada se rodi, čovek živi svoju smrt: kada izgubi dragu osobu, kada je bolestan, kada mu se promeni telo zbog napredovanja starosti. I samo čovek koji u Hristu pobeđuje greh prevazilazi smrt. Ovo je realnost. U svetu bez Hrista smrt predstavlja potresnu i transcendentnu realnost. Bez Hrista se čovek, iako teorijski podržava, u praksi nehumano unižava. Degradirana je, takođe, i zajednica bilo kakve regulacije da donosi o ljudskim pravima i građanskim slobodama. Nadam se da će ovo biti uzeto u obzir prilikom izrade Ustava Evropske unije 21. veka.
Mi hrišćani, uvek i svima propovedamo Hrista, raspetog i vaskrslog za spasenje svakog čoveka, propovedamo da su naši životi u Njegovim rukama, da smo zainteresovani za sve što nam se događa, ali da nemamo pravo da ispravljamo Božiji plan. Za nas, dakle, eutanazija predstavlja dekadentni društveni fenomen, povredu, a nikako podršku čovekovom dostojanstvu. I, zajedno sa blaženopočivšim starcem Justinom Popovićem, ispovedamo da je Vaskrsli Gospod sve u svemu: On je ono što je Lepo, Dobro, Istinito, Nežno, Radosno, Božansko, Mudro, Večno. On je sva naša Ljubav, sva naša Istina, sva naša Radost, svo naše Dobro, čitav naš Život, večni život u svoj božanskoj beskonačnosti i bezvremenosti. Pa stoga, uvek iznova i neprestano i bezbroj puta kličemo: Hristos Vaskrse! (Ιουστίνου Πόποβιτς, Ανθρωπος και Θεάνθρωπος, izd. Παπαδημητρίου, str. 48-49).
Hvala vam što ste me saslušali!
I još jednom: ΧΡΙΣΤΟΣ ΑΝΕΣΤΗ! HRISTOS VASKRSE!
Bog neka je uvek sa vama!
Izvor: „Εκκλησία και το πρόβλημα της ευθανασίας“, Μακαριωτάτου Αρχιεπισκόπου Αθηνών και πάσης Ελλάδος κ. κ. Χριστοδούλου, Το πρόβλημα της Ευθανασίας, Αποστολική Διακονία, Αθήνα 2003; srpski prevod: Eutanazija iz pravoslavne perspektive, prir. Dragan Popović, Kragujevac: Kalenić, 2017, str. 85–95.
Prevod: Dragan Popović