Cilj i izvor nauke: poziv na dijalog [Predavanje]

Preosvećeni vladiko, časni oci, poštovani profesori, draga braćo i sestre,

od sveg srca blagodarim na časti da učestvujem u ovako lepom okupljanju koje me neodoljivo podseća na Njegoševu pesmu Filozof, astronom i poeta (Njegoš 1953, str. 166-168). Meni bi možda mogla pripasti uloga „astronoma“; profesor je filosof; a vladika kao teolog je poeta. I mi bi, kao i Njegoš u toj pesmi, mogli konstatovati da smo čudnovato društvo. No, postoji jedna suptilna razlika. U pesmi, astronom, filosof i poeta su ujedinjeni u jednoj ličnosti, u samome Njegošu. Večeras, ovde, obraćaju vam se tri, odnosno četiri ličnosti. Mislim da u toj razlici jeste grm u kome leži zec. Mi smo imali naučnike koji su bili ujedno astronomi, filosofi i poete. Na primer: Ruđer Bošković, Milutin Milanković, Mihailo Pupin, Ivan Đaja, Jovan Cvijić, Đorđe Kostić i naravno Tesla. U sabornom hramu u Trebinju neki od njih su prikazana na freskama. Verujem da bi bilo podsticajno kada bi i kod nas bili oslikani, recimo u hramu Svetog Save, jer su nam spomenuti naučnici uzori velikog služenja i posvećenosti drugima i istini, Bogu. Čini mi se da sada osećamo krizu, nedostatak tako svestranih ličnosti. 

Ove oblasti kojima se bavimo, teologija, filosofija i nauka kod nas i u svetu funkcionišu odvojeno (sekularno); i tu ima nečeg dobrog: pre svega, jer mogu da imaju nezavisnost i slobodu istraživanja (Abbot 2018). Međutim, u poslednje vreme primetan je porast religioznog nacionalizma i religioznog sajentizma koje prati poprilična konfliktnost. Ako se tome pridruži i zahuktali tehnološki progres pesimistične najave o nestanku ljudskog identiteta, čovečanstva, živog sveta i čitave planete nisu bez osnova. U tom smislu, čini mi se da se pokazuju vrlo opravdane reči pokojnog o. Radovana Bigovića da će budućnost sveta zavisiti od ekumenskog dijaloga (Bigović 1995). Tome možemo pridodati i ovo što smo nazvali međunaučni dijalog jer je izvesno urgentno potrebna saradnja i udruživanje više oblasti radi konstruktivnog pristupanja društvenim i globalnim problemima (na prvom mestu, aktuelne ekološke krize). 

Dakle, nauka se podosta udaljila od svojih izvora: filosofije i bogoslovlja. A šta je nauka bez njih, bez poetskog osećaja i metafizike? Sredstvo ili sluškinja bezličnog tehnološkog progresa, ne u beskraj, već, kako se ispostavlja, ka opštem uništavanju. Ako se tako nešto i desi, pitanje je da li možemo kriviti nauku. Zapravo, bila bi kriva zloupotreba nauke. Jer pravo naznačenje nauke zasigurno nije da bude sredstvo uništenja. Uprkos svemu, čini mi se da se i u našem vremenu, može prepoznati šta je zaista nauka.

Po mom mišljenju, nauka je pokret – individualni, društveni, civilizacijski… Verovatno od samog stvaranja, u čoveku postoji težnja ka saznavanju stvarnosti oko i unutar sebe, odakle sledi da je istraživačka pobuda arhetipska. Čovek je, dakle, i homo scientificus. Nauka, prema tome, predstavlja specifično ljudski pokret usmeren ka otkrivanju opštih istina, tj. univerzalno važećih povezanosti koje konstituišu materijalno postojanje i stvarnost, a koje se mogu objektivno formulisati, u vidu matematičkih ili logičkih iskaza. 

Naučno istraživanje je složen proces. Na samom početku, podrazumeva postavljanje hipoteza (Vernadski 2012, str. 52-56, 379). U pitanju su pretpostavke, skoro pa nagađanja o nečemu nepoznatom, neobjašnjenom. U tom smislu, za nauku je fundamentalna zapitanost, radoznalost. Bez istinske zapitanosti i znatiželje pravo naučno istraživanje ne može ni da počne. Osećaji začuđenosti i zadivljenosti nad tajnama postojanja su uzvišene pobude radi kojih se ljudi bave naukom. Ubeđen sam da ove pobude i ideali služenja i istinoljubivosti sačinjavaju duh prave nauke koji omogućava mnogo snažnije stvaralačke impulse nego što je to bavljenje naukom radi novca, slave i moći. Pravi izvor nauke nije sujetni interes, već intuicija koja se oformljuje u našem detinjstvu, prilikom igranja i otkrivanja novog (Đaja 2019, str. 14). Prošli petak na jednoj konferenciji akademik Aleksandar Kostić spomenuo je kako svo njegovo istraživanje ukazuje na to da mi, kao ljudska bića, posedujemo osećaj ili čulo za verovatnoću (Kostić 2019). Odmah mi je sinulo da taj intrigantni osećaj za verovatnoću može biti u osnovi intuitivnog naziranja naučne istine. Dakle, mi nekad iz vrlo oskudnih informacija možemo da uspostavimo naučnu hipotezu koja je, u tom smislu, tvrdnja da je nešto verovatno, ipak ne potpuno izvesno. Ta doza neizvesnosti, prema rečima našeg velikog fiziologa i zvezdobrojca Ivana Đaje jeste najveća draž naučnog istraživanja (Ninković Tašić 2019, str. 9).

Da bi dokazala ili opovrgla hipoteze nauka se služi logičkim i matematičkim rezonovanjem, posmatranjem, eksperimentisanjem, raznim tehničkim merenjima i naročito statistikom. Na kraju istraživanja nalaze se prikazi i interpretacije rezultata, uopštavanja, zaključci, sinteze saznajnih uvida. Zasnivanje naučnog pristupa na logici, posmatranju, ispitivanju i retoričkom (argumentacionom) demonstriranju potiče od Aristotela, te možemo konstatovati da je upravo Aristotel izumeo nauku. A uzimajući u obzir njegova zapažanja o razvoju prirode i životinja, Aristotela bi mogli nazvati i pretečom Čarlsa Darvina (Lo Presti, 2014). Druga najvažnija ličnost u istoriji nauke je zasigurno Galileo Galilej koji je zaslužan za uspostavljanje naučno-istraživačkih metoda: matematičko-logičkog rezonovanja (matematička fizika), tehnički unapređenog posmatranja (pomoću teleskopa koji je lično konstruisao) i eksperimentalnog proveravanja fizičkih zakonitosti. Njega, s pravom, smatramo „ocem savremene nauke“ (Volas 2012, str. 126).

Mnogo bi nam bilo poučno da se osvrnemo na jezuitske sporove iz Galilejevog vremena. Tada su se sudarile naučne paradigme geocentrizma i heliocentrizma. Šta je radio Galilej? Ukazivao je na dijalog. Jedan njegov traktat upravo nosi naziv Dijalog (isto, 125); jedan drugi je nazvao Dijalozi o dve nove nauke (isto, str. 120). Suprotnost Galilejevom pristupu bila je isključivost, nešto što je Nikolaj Rerih nazvao „okamenjenost mozgova da ne priznaju nova dostignuća“ i naučna saznanja (Rerih 2019, str. 219). Ono sa čim se Galilej sukobio nije bila nauka ili filosofija, već ideologija. Za razliku od istinske nauke, ideologija ne podnosi dijalektiku. Ne priznajući nikakav dijalog, ideologija teži da uspostavi monolog, diktat i diktaturu. Ukoliko se u društvenoj zajednici ne prevazilazi, ideologija neminovno postaje „ideokratija“, odnosno inkvizicija(Višeslavcev 2014, str. 18). Istinska nauka treba da bude neustrašiva pred zabranama, pretnjama, anatemisanjima, progonima od strane intelekta zahvaćenog duhom ikvizicije. Jer, istorija nauke je puna svedočanstava da su se naučne jeresi nekog vremena u kasnijim vremenima ispostavljale kao nove istine o Univerzumu i čoveku, novi vidici (Vernadski, str, 248). 

Šta treba da afirmišemo u ovom našem dijalogu? Kulturu iskrenosti, intelektualnog poštenja i personalnog poštovanja. Ona, ukratko, podrazumeva: slobodu misli, slobodu razmene saznajnih uvida, slobodno međusobno sporenje (isto, str. 19), slobodno dogovaranje, ali nikako po cenu međusobnog omalovažavanja. Dijalog nam je najpotrebniji upravo onda kada se jave sudari stavova, naučnih pogleda… na primer, između kreacionizma i teorije evolucije. Jer, za nauku je i sam dijalog konstitutivan. Verner Hajzenberg u knjizi Fizika i Metafizikasvedoči kako je kvantna teorija nastala upravo iz višegodišnjih dijaloga između tadašnjih fizičara (Hajzenberg 1972). Jedno od glavnih oruđa tih dijaloga bilo je načelo komplementarnosti Nilsa Bora koje se, uprošćeno rečeno, odnosi na prihvatanje sa-postojanja suprotstavljenih principa: nužnosti i slučajnosti, talasnog i čestičnog ponašanja (Encyclopededia britannica, Qian et al 2018, Poper 1991, str. 177). 

Takav pristup je u velikoj meri naučno potvrđen kao i da je u Univerzumu na raznim skalama opšte prisutna težnja ka sprezanju [eng. coupling] koju je prvi otkrio Kristijan Hajgens 1665. g. na primeru časovnika sa klatnima. Naime, kada se časovnici nalaze na istom zidu, nakon kraćeg vremena dolazi do usaglašavanja oscilovanja njihovih klatana. Ravno tri i po veka bilo je potrebno da prođe da bi se odgonetnula tajna usaglašavanja časovnika sa klatnima. Godine 2015-te portugalski fizičari ustanovili su da se ovo sprezanje uspostavlja posredstvom zvučnih oscilacija (Oliveira & Melo, 2015). U međuvremenu, utvrđeno je da se sprezanje dešava i između galaksija, zvezda, crnih rupa, planeta i satelita, fizičkih polja, bioloških oscilacija, od kojih je ponajinteresantnije sprezanje ritmova disanja i srca, mozga i srca. U svetlu ovih naučnih uvida deluje nam nezamislivo fizičko postojanje odvojeno od relacionog principa. Više se ne može održati isticanje primarnosti postojanja nad odnosom ili tvrdnja da nešto najpre postoji, a da zatim stupa u odnose. Zapravo, nešto postoji zahvaljujući tome što se nalazi u odnosu/relaciji/interakciji. Ista analogija se može utvrditi i za ljudsko (ontološko) postojanje (u vezi sa ovim videti izvrsna zapažanja Hrista Janarasa u tekstu predavanja koje je održao u Oksfordu, 2013. g., Yannaras 2013).

Mislim da pravu nauku možemo prepoznati po tome što je kooperativna, afirmativna, inkluzivna, a ne ekskluzivna. To znači da je otvorena za istraživačku diskusiju, za saslušavanje različitih stavova, za saradnju i za samopreispitivanje. Jer, i nauka kao i filosofija i teologija treba da bude saborna, a to znači da okuplja ljude i ujedinjuje ih, da priziva na uzvišeniju dimenziju postojanja nego što je to puka borba za preživljavanje.

* Tekst izlagaanja sa Okruglog stola „Izvor i cilj nauke“, održanog 5. novembara 2019. g. u Biblioteci grada Beograda u organizaciji Aktiva za naučni podmladak Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Bibliografija

1. Abbot A, Lost Galileo letter reveals he tried to dodge Incquisition, Nature, Vol. 561, 441-442, 2018; među prvim manifestima sekularnog naučnog pristupa jeste navedeno Galilejevo pismo – pobuđeno upravo željom za slobodnim istraživanjem.
2. Aleksandar Kostić, „Language structures are solution close to optimum for a given cognitive constraints“, Speech and language 2019, 7th International Conference on Fundamental an Applied Aspects of Speech and Language, Belgrade, November 1-2, 2019. 
3. Christos Yannaras, Christos Yannaras’ paper, OTRF Conference – Oxford 2013.
4. Ecyclopedia Britannica, Complementarity principle.
5. Oliveira HM & Melo LV, „Huygens Synchronization of Two Clocks“, Scientific Reviews, 5, 11548: 1-12, 2015.
6. Qian X.-F., Vamivakas, A.N. and Eberly J. H. “Bohr’s complementarity completed with entanglement”, arXiv:1803.04611v1 [quant-ph] 13 Mar, 2018.
7. Roberto Lo Presti, „The first scientist“, Nature, vol. 512, 250-251, 2014.
8. Vilijam A. Volas, „Galilejeve veze s jezuitima i njihov uticaj na njegovu nauku“, u: Jezuitska nauka i zajednica učenih rane moderne Evrope, prir. Mordekaj Fajngold, Službeni Glasnik, 109-134, 2012.
9. Wendy Greenhouse, „Daniel Huntington and the Ideal of Christian Art“, Winterthur Portfolio, Vol. 31, No. 2/3. pp. 103-140. pp. 115, 118, 1996; fotografija slike Phylosophy and Christian art visoke rezolucije može se naći ovde. 
10. Aleksandra Ninković Tašić, Predgovor, Zvezdobrojci 2, Agape knjiga, Beograd, str. 7-9, 2019.
11. Verner Hajzenberg, Fizika i metafizika, Nolit, Beograd, 1972.
12. Vladimir Vernadski, Biosfera i noosfera, Logos, Beograd, 2012, str. 52-56, 379: Vernadski u ovom odeljku pozdravlja tadašnji trend sve većeg empirijski usmerenog istraživanja (~1926-1929. g) koji podrazumeva zanemarivanje (rasterećenost od) hipoteza; ipak, u savremenoj nauci preovladala je hipotetička usmerenost istraživanja; čak postoje ozbiljne incijative da se pre istraživanja vrši zvanična registracija istraživanja (studija), uključujući i hipoteze… da bi se izbeglo menjanje hipoteza u toku istraživanja, u zavisnosti od dobijenih rezultata. To je jedan od razloga zašto recezenti u naučnim časopisima insistiraju na strogo definisanim hipotezama na samom početku naučnog rada; str. 248: „Istina se neretko u većem obimu otkriva ovim naučnim jereticima, nego ortodoksnim predstavnicima naučne misli.“
13. Ivan Đaja, Otkriće sveta, u: Zvezdobrojci 2, prir. Aleksandra Ninković Tašić, Agape knjiga, Beograd, 30-124, 2019.
14. Karl Poper, Traganje bez kraja, Nolit, Beograd, 1991; Poper je ovde dokumentovao vrlo značajne utiske o tadašnjim teškoćama razumevanja načela komplementarnosti. Na osnovu razgovora sa drugim fizičarima izražavao je sumnju da ga iko uopšte i razume osim Nilsa Bora, te i podozrenje u istinitost načela komplementarnosti. Savremeni eksperimenti nikako ne idu u prilog Poperovih sumnji i podozrenja. Kada sam 2009. g. bio u Beču na Simpozijumu savremene fizike, većina fizičara su bili kopenhagenovci (pristalice Kopenhagenske interpretacije kvantne mehanike, tj. načela komplementarnosti). Deset godina kasnije javljaju se iznova težnje ka drugačijoj interpretaciji. Ovoga puta, ne samo da je nova interpretacija pozajmica iz filosofije, već je i naučno-fantastična. U pitanju je teorija mnogih svetova, koju je izvorno postulirao fizičar Hju Everet krajem 1950-tih (Robert Crease, “The allure of many worlds”, Nature, vol. 573, 30-32, 2019).
15. Nikolaj Rerih, Nerazrušivo, Logos, Beograd, 2019. 
16. Petar II Petrović Njegoš, Cjelokupna djela, knjiga 2, Prosveta, 1953; videti i tekst: V. Kadić, „Sveti dusi, al’ vjetreni vrazi“, Večernje novosti, 16. avgust 2004.
17. Radovan Bigović, „Čovek – biće dijaloga“, Teološki pogledi, godina XXVIII, br. 1-4, str. 211-213, 1995.