Аутографи

Циљ и извор науке: позив на дијалог [Предавање]

На слици Философија и хришћанска уметност Данијела Хантингтона приказан је секуларни философ природе (= научник) коме млада жена указује на икону поклоњење мудраца Христу Богомладенцу (осликана је 1868. техником уље на платну; чува се у Окружном музеју уметности Лос Анђелеса [Greenhouse 1996]; захвалност за указивање на слику иде г. Јовану Радуловићу).

Преосвећени владико, часни оци, поштовани професори, драга браћо и сестре,

од свег срца благодарим на части да учествујем у овако лепом окупљању које ме неодољиво подсећа на Његошеву песму Филозоф, астроном и поета (Његош 1953, стр. 166-168). Мени би можда могла припасти улога „астронома“; професор је философ; а владика као теолог је поета. И ми би, као и Његош у тој песми, могли констатовати да смо чудновато друштво. Но, постоји једна суптилна разлика. У песми, астроном, философ и поета су уједињени у једној личности, у самоме Његошу. Вечерас, овде, обраћају вам се три, односно четири личности. Мислим да у тој разлици јесте грм у коме лежи зец. Ми смо имали научнике који су били уједно астрономи, философи и поете. На пример: Руђер Бошковић, Милутин Миланковић, Михаило Пупин, Иван Ђаја, Јован Цвијић, Ђорђе Костић и наравно Тесла. У саборном храму у Требињу неки од њих су приказана на фрескама. Верујем да би било подстицајно када би и код нас били осликани, рецимо у храму Светог Саве, јер су нам споменути научници узори великог служења и посвећености другима и истини, Богу. Чини ми се да сада осећамо кризу, недостатак тако свестраних личности. 

Ове области којима се бавимо, теологија, философија и наука код нас и у свету функционишу одвојено (секуларно); и ту има нечег доброг: пре свега, јер могу да имају независност и слободу истраживања (Abbot 2018). Међутим, у последње време приметан је пораст религиозног национализма и религиозног сајентизма које прати поприлична конфликтност. Ако се томе придружи и захуктали технолошки прогрес песимистичне најаве о нестанку људског идентитета, човечанства, живог света и читаве планете нису без основа. У том смислу, чини ми се да се показују врло оправдане речи покојног о. Радована Биговића да ће будућност света зависити од екуменског дијалога (Биговић 1995). Томе можемо придодати и ово што смо назвали међунаучни дијалог јер је извесно ургентно потребна сарадња и удруживање више области ради конструктивног приступања друштвеним и глобалним проблемима (на првом месту, актуелне еколошке кризе). 

Дакле, наука се подоста удаљила од својих извора: философије и богословља. А шта је наука без њих, без поетског осећаја и метафизике? Средство или слушкиња безличног технолошког прогреса, не у бескрај, већ, како се испоставља, ка општем уништавању. Ако се тако нешто и деси, питање је да ли можемо кривити науку. Заправо, била би крива злоупотреба науке. Јер право назначење науке засигурно није да буде средство уништења. Упркос свему, чини ми се да се и у нашем времену, може препознати шта је заиста наука.

По мом мишљењу, наука је покрет – индивидуални, друштвени, цивилизацијски… Вероватно од самог стварања, у човеку постоји тежња ка сазнавању стварности око и унутар себе, одакле следи да је истраживачка побуда архетипска. Човек је, дакле, и homo scientificus. Наука, према томе, представља специфично људски покрет усмерен ка откривању општих истина, тј. универзално важећих повезаности које конституишу материјално постојање и стварност, а које се могу објективно формулисати, у виду математичких или логичких исказа. 

Научно истраживање је сложен процес. На самом почетку, подразумева постављање хипотеза (Вернадски 2012, стр. 52-56, 379). У питању су претпоставке, скоро па нагађања о нечему непознатом, необјашњеном. У том смислу, за науку је фундаментална запитаност, радозналост. Без истинске запитаности и знатижеље право научно истраживање не може ни да почне. Осећаји зачуђености и задивљености над тајнама постојања су узвишене побуде ради којих се људи баве науком. Убеђен сам да ове побуде и идеали служења и истинољубивости сачињавају дух праве науке који омогућава много снажније стваралачке импулсе него што је то бављење науком ради новца, славе и моћи. Прави извор науке није сујетни интерес, већ интуиција која се оформљује у нашем детињству, приликом играња и откривања новог (Ђаја 2019, стр. 14). Прошли петак на једној конференцији академик Александар Костић споменуо је како сво његово истраживање указује на то да ми, као људска бића, поседујемо осећај или чуло за вероватноћу (Kostić 2019). Одмах ми је синуло да тај интригантни осећај за вероватноћу може бити у основи интуитивног назирања научне истине. Дакле, ми некад из врло оскудних информација можемо да успоставимо научну хипотезу која је, у том смислу, тврдња да је нешто вероватно, ипак не потпуно извесно. Та доза неизвесности, према речима нашег великог физиолога и звездобројца Ивана Ђаје јесте највећа драж научног истраживања (Нинковић Ташић 2019, стр. 9).

Да би доказала или оповргла хипотезе наука се служи логичким и математичким резоновањем, посматрањем, експериментисањем, разним техничким мерењима и нарочито статистиком. На крају истраживања налазе се прикази и интерпретације резултата, уопштавања, закључци, синтезе сазнајних увида. Заснивање научног приступа на логици, посматрању, испитивању и реторичком (аргументационом) демонстрирању потиче од Аристотела, те можемо констатовати да је управо Аристотел изумео науку. А узимајући у обзир његова запажања о развоју природе и животиња, Аристотела би могли назвати и претечом Чарлса Дарвина (Lo Presti, 2014). Друга најважнија личност у историји науке је засигурно Галилео Галилеј који је заслужан за успостављање научно-истраживачких метода: математичко-логичког резоновања (математичка физика), технички унапређеног посматрања (помоћу телескопа који је лично конструисао) и експерименталног проверавања физичких законитости. Њега, с правом, сматрамо „оцем савремене науке“ (Volas 2012, стр. 126).

Много би нам било поучно да се осврнемо на језуитске спорове из Галилејевог времена. Тада су се судариле научне парадигме геоцентризма и хелиоцентризма. Шта је радио Галилеј? Указивао је на дијалог. Један његов трактат управо носи назив Дијалог (исто, 125); један други је назвао Дијалози о две нове науке (исто, стр. 120). Супротност Галилејевом приступу била је искључивост, нешто што је Николај Рерих назвао „окамењеност мозгова да не признају нова достигнућа“ и научна сазнања (Рерих 2019, стр. 219). Оно са чим се Галилеј сукобио није била наука или философија, већ идеологија. За разлику од истинске науке, идеологија не подноси дијалектику. Не признајући никакав дијалог, идеологија тежи да успостави монолог, диктат и диктатуру. Уколико се у друштвеној заједници не превазилази, идеологија неминовно постаје „идеократија“, односно инквизиција(Вишеславцев 2014, стр. 18). Истинска наука треба да буде неустрашива пред забранама, претњама, анатемисањима, прогонима од стране интелекта захваћеног духом иквизиције. Јер, историја науке је пуна сведочанстава да су се научне јереси неког времена у каснијим временима испостављале као нове истине о Универзуму и човеку, нови видици (Вернадски, стр, 248). 

Шта треба да афирмишемо у овом нашем дијалогу? Културу искрености, интелектуалног поштења и персоналног поштовања. Она, укратко, подразумева: слободу мисли, слободу размене сазнајних увида, слободно међусобно спорење (исто, стр. 19), слободно договарање, али никако по цену међусобног омаловажавања. Дијалог нам је најпотребнији управо онда када се јаве судари ставова, научних погледа… на пример, између креационизма и теорије еволуције. Јер, за науку је и сам дијалог конститутиван. Вернер Хајзенберг у књизи Физика и Метафизикасведочи како је квантна теорија настала управо из вишегодишњих дијалога између тадашњих физичара (Хајзенберг 1972). Једно од главних оруђа тих дијалога било је начело комплементарности Нилса Бора које се, упрошћено речено, односи на прихватање са-постојања супротстављених принципа: нужности и случајности, таласног и честичног понашања (Encyclopededia britannica, Qian et al 2018, Попер 1991, стр. 177). 

Такав приступ је у великој мери научно потврђен као и да је у Универзуму на разним скалама опште присутна тежња ка спрезању [енг. coupling] коју је први открио Кристијан Хајгенс 1665. г. на примеру часовника са клатнима. Наиме, када се часовници налазе на истом зиду, након краћег времена долази до усаглашавања осциловања њихових клатана. Равно три и по века било је потребно да прође да би се одгонетнула тајна усаглашавања часовника са клатнима. Године 2015-те португалски физичари установили су да се ово спрезање успоставља посредством звучних осцилација (Oliveira & Melo, 2015). У међувремену, утврђено је да се спрезање дешава и између галаксија, звезда, црних рупа, планета и сателита, физичких поља, биолошких осцилација, од којих је понајинтересантније спрезање ритмова дисања и срца, мозга и срца. У светлу ових научних увида делује нам незамисливо физичко постојање одвојено од релационог принципа. Више се не може одржати истицање примарности постојања над односом или тврдња да нешто најпре постоји, а да затим ступа у односе. Заправо, нешто постоји захваљујући томе што се налази у односу/релацији/интеракцији. Иста аналогија се може утврдити и за људско (онтолошко) постојање (у вези са овим видети изврсна запажања Христа Јанараса у тексту предавања које је одржао у Оксфорду, 2013. г., Yannaras 2013).

Мислим да праву науку можемо препознати по томе што је кооперативна, афирмативна, инклузивна, а не ексклузивна. То значи да је отворена за истраживачку дискусију, за саслушавање различитих ставова, за сарадњу и за самопреиспитивање. Јер, и наука као и философија и теологија треба да буде саборна, а то значи да окупља људе и уједињује их, да призива на узвишенију димензију постојања него што је то пука борба за преживљавање.

* Текст излагаања са Округлог стола „Извор и циљ науке“, одржаног 5. новембара 2019. г. у Библиотеци града Београда у организацији Актива за научни подмладак Православног богословског факултета Универзитета у Београду.

Библиографија

  1. Abbot A, Lost Galileo letter reveals he tried to dodge Incquisition, Nature, Vol. 561, 441-442, 2018; међу првим манифестима секуларног научног приступа јесте наведено Галилејево писмо – побуђено управо жељом за слободним истраживањем.
  2. Aleksandar Kostić, „Language structures are solution close to optimum for a given cognitive constraints“, Speech and language 2019, 7th International Conference on Fundamental an Applied Aspects of Speech and Language, Belgrade, November 1-2, 2019. 
  3. Christos Yannaras, Christos Yannaras’ paper, OTRF Conference – Oxford 2013.
  4. Ecyclopedia Britannica, Complementarity principle.
  5. Oliveira HM & Melo LV, „Huygens Synchronization of Two Clocks“, Scientific Reviews, 5, 11548: 1-12, 2015.
  6. Qian X.-F., Vamivakas, A.N. and Eberly J. H. “Bohr’s complementarity completed with entanglement”, arXiv:1803.04611v1 [quant-ph] 13 Mar, 2018.
  7. Roberto Lo Presti, „The first scientist“, Nature, vol. 512, 250-251, 2014.
  8. Vilijam A. Volas, „Galilejeve veze s jezuitima i njihov uticaj na njegovu nauku“, u: Jezuitska nauka i zajednica učenih rane moderne Evrope, prir. Mordekaj Fajngold, Službeni Glasnik, 109-134, 2012.
  9. Wendy Greenhouse, „Daniel Huntington and the Ideal of Christian Art“, Winterthur Portfolio, Vol. 31, No. 2/3. pp. 103-140. pp. 115, 118, 1996; фотографија слике Phylosоphy and Christian art високе резолуције може се наћи овде
  10. Александра Нинковић Ташић, Предговор, Звездобројци 2, Агапе књига, Београд, стр. 7-9, 2019.
  11. Вернер Хајзенберг, Физика и метафизика, Нолит, Београд, 1972.
  12. Владимир Вернадски, Биосфера и ноосфера, Логос, Београд, 2012, стр. 52-56, 379: Вернадски у овом одељку поздравља тадашњи тренд све већег емпиријски усмереног истраживања (~1926-1929. г) који подразумева занемаривање (растерећеност од) хипотеза; ипак, у савременој науци преовладала је хипотетичка усмереност истраживања; чак постоје озбиљне инцијативе да се пре истраживања врши званична регистрација истраживања (студија), укључујући и хипотезе… да би се избегло мењање хипотеза у току истраживања, у зависности од добијених резултата. То је један од разлога зашто рецезенти у научним часописима инсистирају на строго дефинисаним хипотезама на самом почетку научног рада; стр. 248: „Истина се неретко у већем обиму открива овим научним јеретицима, него ортодоксним представницима научне мисли.“
  13. Иван Ђаја, Откриће света, у: Звездобројци 2, прир. Александра Нинковић Ташић, Агапе књига, Београд, 30-124, 2019.
  14. Карл Попер, Трагање без краја, Нолит, Београд, 1991; Попер је овде документовао врло значајне утиске о тадашњим тешкоћама разумевања начела комплементарности. На основу разговора са другим физичарима изражавао је сумњу да га ико уопште и разуме осим Нилса Бора, те и подозрење у истинитост начела комплементарности. Савремени експерименти никако не иду у прилог Поперових сумњи и подозрења. Када сам 2009. г. био у Бечу на Симпозијуму савремене физике, већина физичара су били копенхагеновци (присталице Копенхагенске интерпретације квантне механике, тј. начела комплементарности). Десет година касније јављају се изнова тежње ка другачијој интерпретацији. Овога пута, не само да је нова интерпретација позајмица из философије, већ је и научно-фантастична. У питању је теорија многих светова, коју је изворно постулирао физичар Хју Еверет крајем 1950-тих (Robert Crease, “The allure of many worlds”, Nature, vol. 573, 30-32, 2019).
  15. Николај Рерих, Неразрушиво, Логос, Београд, 2019. 
  16. Петар II Петровић Његош, Цјелокупна дјела, књига 2, Просвета, 1953; видети и текст: В. Кадић, „Свети дуси, ал’ вјетрени врази“, Вечерње новости, 16. август 2004.
  17. Радован Биговић, „Човек – биће дијалога“, Теолошки погледи, година XXVIII, бр. 1-4, стр. 211-213, 1995.
error: Content is protected !!