Autografi

Buntovni prorok Jona

Dejvid Driskel, Jona u utrobi kita

Po mnogo čemu je Knjiga proroka Jona osobita u odnosu na ostale proročke spise. Od proročkih elemenata u njoj se nalazi samo jedno proroštvo (3, 4), koje se nije ispunilo na način i vreme kada ga je prorok najavio. Neobično je i to što on nije prorokovao u Izrailu, nego ga Bog šalje u Ninivu. Jedina sličnost sa prorocima je to što se o njemu pripoveda slično prorocima Iliji i Jeliseju. Čitava pripovest o Joni je u sadržinskom i literarnom smislu kratka i jezgrovita, ali idejno-teološki slojevita i višeznačna. Vreme nastanka Knjige je period posle ropstva u Vavilonu. Postoji nekoliko ozbiljnih istorijskih i jezičkih argumenata koji na to ukazuju. Kompleksno je pitanje književne vrste u kojoj je sastavljen ovaj spis. Knjiga ne predstavlja zbirku proročkih govora, kao što je to slučaj kod drugih proročkih tekstova. S obzirom na to da se opisuju neke zgode iz života proroka, ranije se spis doživljavao kao istorijsko štivo. Međutim, temeljnije istorijsko-filološke analize pokazuju da knjiga nije pisana kao istorijski izveštaj, koji za predmet ima istorijsku priču koja se odnosi na proroka Jonu i Izrail iz njegovog doba.

Naime, nije poznato ni iz kakvih istorijskih izvora da se Niniva obratila i prihvatila biblijskog Boga. Takav događaj ne bio mogao ostati ne zabeležen. Čak, Niniva u 8. veku – kada je sve ovo trebalo da se desi – nije ni bila prestonica Asirije. Sam opis Ninive je neverovatan, jer je pisac predstavlja kao „grad vrlo velik, tri dana hoda“ (3, 3). To bi današnjim merilima značilo da mu je prečnik bio preko 100 kilometara, što je preveliko i za današnje metropole. Inače, stara Niniva je otkopana i prečnik najudaljenih tačaka je iznosio oko 5 kilometara, a obim zidina oko 12, 5 kilometara. Sa književne strane tekst je pun preuveličavanja i pripovedačkih manira koji ukazuju na literarnu dimenziju teksta. Upadljivo se često koristi pridev veliki (veliki grad, velika riba, veliki vetar, veliki strah). „Tri dana hoda“ treba upravo shvatiti iz toga ugla. Sama književna struktura i kompozicija dela su dobro osmišljeni. Prvi (pg. 1–2) i drugi (pg. 3–4) deo se u mnogim tačkama poklapaju (npr. brod – Niniva, mornari – Ninivljani, kapetan – car, itd), što je znak da nije u pitanju klasičano istorijsko štivo. Zatim, samo ime glavnog junaka je takođe karakteristično. Jona na jevrejskom znači golub, dok se ime njegovog oca izvodi od reči istina, te bi Jona sin Amatijev trebalo da znači golub sin istine. Golub u starosaveznim spisima često označa nestalnost, i u tom smislu se ponegde pojavljuje kao simvol Izraila (Os 7, 11). Jasno je da je za razumevanje bitno određenje samog žanra u kojem je pisac sastavio spis. Načelno, Knjiga se žanrovski svrstava u proznu, pripovedačku književnost, osim psalma u drugom poglavlju (2, 3–10). Najbliža je noveli, sa izvesnom aromom satire i ironije; takođe delom poseća na midraše, sa naglašenim didaktičkim elementom.

Jona je središnji lik Knjige, a čitavo pripovedanje se odvija kroz interakciju Jone i ostalih likova. Kao i u drugim biblijskim pripovedanjima, i ovde je sama radnja, karakterizacija likova i ostali narativni elementi prilično jednostavni. Biblijski pisac jednostavnim i svedenim načinom pripovedanja govori o proroku Joni. Međutim, literarna jednostavnost stoji naspram teološko-idejnog bogatstva koji donosi ovaj tekst. Jednostavna radnja ostavljala je dosta prostora za dotumačivanja teksta kroz čitavu istoriju njene recepcije. Mnogi teolozi su u tekstu videli različite aspekte o kojima sam pisac nije neposredno govorio. Ipak su ih oni hermeneutički legitimno iščitali. Irinej Lionski i Metodije Olipski su na osnovu Jone pobijali gnostičko učenje koje je isključivalo vaskrsenje tela. Slično je i Kirilo Jerusalimski raspravljao sa Jevrejima o vaskrsenju kao fenomenu koji se dešavao već u Starom Savezu. Origen je Jonin boravak u urobi kita smatrao metaforom iskušenja i potrebom za molitvu. Veliki komentatori (Teodor Mopsuestijski, Kiril Aleksandrijski, Jeronim i Teodorit Kirski) su svaki na svoj način uviđali neke karakteristične elemente u Knjizi. Jona je iz različitih uglova recipiran u ikonografiji, bogosluženju i asketici. Predstavljanje Jone, ili takozvani Ciklus o Joni je bio čest motiv ranohrišćanske umetnosti. Knjigu proroka Jone su tumačili i mnogi savremeni biblisti, takođe uviđajući različite značenjske aspekte. Sve to govori o idejnom bogatstvu ovog relativno kratkog teksta.

Pored mogućih – već navedenih – tumačenja, Knjiga sadrži nekoliko važnih teoloških ideja, koje je pisac vešto upleo u samu naraciju. Jedna od glavnih ideja jeste da pokaže da Bog nije samo Bog Izrailaca nego svih ljudi. Kontekst nastanka ovog spisa na to nedvosmisleno ukazuje. Naime, Knjiga je nastala u doba posle Jezdrine i Nemijine misije u Jerusalimu. Jedna od odlika toga perioda bilo je jače razgraničenje Judejaca od ostalih naroda. Posle Jezdrine i Nemije reforme pojavila se jaka struja koja je svoju teologiju temeljila na nacionalističkim uverenjima. Takva naglašeno nacionalistička svest je od Boga često činila jevrejskog idola. Pisac kroz pripovest energično polemiše protiv toga, žestoko se suprotstavljajući nacionalizmu i verskom partikularizmu. Polemički momenat je naročito naglašen u opisu događanja na brodu. Upadljivo je da su mornari predstavljeni kao izrazito moralni ljudi koji se mole Bogu, dok Jona to ne čini. Jona čak ne pokazuje znake zabrinutosti za dešavanja, nego mirno spava u unutrašnjosti broda. Paganski mornari su predstavljeni pobožnijim od Jone, koji se inače hvalisao da je Jevrejin. Jedna naizgled paradoksalna situacija – neznabošci se mole istinskom Bogu, dok Jona spava. Zatim, mornari imaju i veće poštovanje prema ljudskom životu, jer su nevoljno bacili proroka u more. Ninivljani se, takođe, kaju i prepoznaju Božiju volju, nasuprot tvrdoglavog proroka. Pisac ovim jasno odbacuje ideju nacionalnog Boga, ukazujući da je Bog istinski Bog svih ljudi. U tome pogledu u Knjizi se zagovara univerzalizam, i oslanja se na neke ranije proročke spise (up. Is 56, 1–8; 60, 1–5; 66, 18–24; Jer 25, 5; 26, 3; 36).

Naglašavanje ovakve ideje neposredno je uslovljeno razvojem monoteističke svesti kod tadašnjih Izrailaca – Bog je jedan, Gospod svih ljudi. U knjizi se on imenuje kao „Bog nebeski“ (1, 9), što u prevodu znači Bog čitavog sveta. Drugo, što se odmah vezuje za izrečeno jeste pitanje: kakav je taj Bog? Da li je u pitanju neki strogi Gospodar ili je reč o blagom i čovekoljubivom Bogu. Sam nosilac radnje na više mesta kaže za Boga da je „milostiv i sažaljiv, spor na gnev i obilan mislosrđem“. Jonin Bog je milostiv i tolerantan. Ovo je svakako važna stavka. Nije poznato u antičkom svetu da se izražavala vera u sopstvenog Boga koji ima toliko milosrđe prema drugima. Čak u ovom slučaju prema protivničkom narodu. Naime, Jona je iz Severnog carstva kojeje uništila Asirija 721. godine pH. Politeistički bogovi nisu imali ljubav prema tuđim narodima. Oni su mogli biti zaštitnici naroda koji im se klanjao. Dakle, Jonin Bog je Bog ljubavi i praštanja. Isto onaj Bog za kojeg se u potonjim novozavetnom spisima kaže: „Bog je ljubav“ (1Jn 4, 8).

Treći aspekt koji se ovde otkriva, a proishodi iz navedenih, jeste mogućnost pokajanja, odnosno preumljenja. Pisac time implicitno, ali nedvosmisleno pokazuje da se istinski odnos između Boga i čoveka ne zasniva na formalno verskoj ili nacionalnoj osnovi. Svi oni koji se istinski obrate otvaraju mogućnost opštenja sa Bogom i mogu se nadati njegovom milosrđu. Ogrehovljeni Ninivljani kroz pokajanje izbegavaju kaznu, čime se pokazuje da se čovek u svojoj slobodi može okrenuti prema Bogu i izbeći propast. To su upravo učinili Ninivljani. U tom smislu Knjiga proroka Jone je afirmacija ljudske slobode i mogućnosti, ne samo za Izrailce nego i ostali. Ovde pisac izražava istovetnu ideju kao Jer 18, 7–8: Ako se narod protiv kojeg sam govorio, obrati od greha i zla, tada ću se ja pokajati za zlo koje mu bejah namenio. Čak se i Božija namisao može opozvati, ako se čovek usmeri putem dobra. Čovek svojom odlukom i odnosom utiče na događaje koji su izvan njegovih, samoljudskih mogućnosti. To se vidi i na primeru samog proroka. Jona je pomilovan kada se našao u utrobi ribe, jer se u molitvi obratio Bogu. Time se prevazilazi teološki koncept kojim se nužno povezuju prestup (greh) i kazna. Primeri Jahveove milostivosti i sažaljivosti vide se kako u slučaju Ninivljana, tako i na samome proroku.

U liku proroka mogu se sagledati još neki važni aspekti. Naime, u Knjizi proroka Jone vidljiv je na vrlo ilustrativan način prikazan, za biblijsko predanje, osoben odnos između Boga i čoveka. U ličnosti Jone ogleda se buntovni karakter čoveka kao takvog. Vidljiva je čovekova sklonost da se suprotstavlja Bogu i istrajava na sopstvenim pozicijama, iako su one upitne i nestabilne. Jasno se pokazuje koliko je čovek spreman da deluje na sopstvenu štetu. Jona u dva navrata pada u takvu jarost da traži od Boga da mu uzme život: Bolje je za mene da umrem nego da živim (4, 3.8). Iz toga ugla gledano, Jona tipski predstavlja čoveka – on je tipičan „Adam“, buntovnik. Pripovest o Joni su još sveti Irinej Lionski i Metodije Olimpski uporedili sa Adamovim grehopadom. Jonino istrajavanje u svojevoljnosti i nemirenje sa Božijom voljom saobrazno je sa Adamovim grehom. Iako sve zavisi od Boga, Jona se kao i Adam rukovodi sopstvenim porivima. Piscu je lik proroka poslužio da u njemu sagleda neke tipske odlike čoveka uopšte, što Knjigu čini stalno aktuelnom.

Upravo u toj dijalektici odnosa, ogleda se jedan od najznačajnih teo-antropoloških fenomena osobenih za biblijsko shvatanje međusobnog odnosa Boga i čoveka. U pripovesti se pokazuje neposredan i slobodan saodnos, oslobođen bilo kakvog verskog formalizma. Prorok je prikazan kao živ i slobodan čovek, koji svoju slobodu projavljuje u neposrednom sučeljavanju sa Bogom. Naizgled paradoksalno, Jonina religioznost se oglada u njegovoj slobodi da se suprotstavlja Bogu. Samo istinski religiozan čovek može biti tako slobodan. Jona teško shvata naume Božije što i jeste ljudska osobina, ali je u svom poimanju i delanju iskren. Stoga je Bog pun razumevanja prema buntovnom proroku. Knjiga se čak i ne završava Joninim pokajanjem, nego Božijim pitanjem. Bog ostavlja Joni prostora da još promisli, to jest svakom čoveku. To je zadivljujući momenat ako se uzmu u obzir danas prisutne ‘religijske stege’, koje verujuće ljude usmeravaju ropskoj i licemernoj pobožnosti. Danas se pobožnost uglavnom odlikuje ‘skrušenošću’ i pokornošću, kao idealima verskog života. To je model koji se razvio i učvrstio kroz srednji vek, gde je se uloga Crkve delom sastojala u tome da „ukroti narod“ i od njega učini skrušene podanike carstva i svoje sopstvene. Samilosna ljubav i odanost pretapane su u podaničku pokornost. Idejom poslušanja racinalizovan je i religijski utemeljen feudalni sistem. Tako se istinska pobožnost napunila straha, a autoritet strogog Boga neprestano lebdi pred očima verujućih, koji svaki svoj potez mere uskim religijskim kategorijama. Naravno da takvo stanje ima veze i sa čovekovim urođenim strahovima od onostranog i sopstvene konačnosti. Međutim, takvu sliku pobožnosti upravo razara lik buntovnog proroka Jone, koji jeste simvol realne ljudske slobode i pobožnosti. Zanimljivo je da je Jona bio vrlo inspirativan u egzegezi crkvenih otaca, kao i ranohrišćanskoj ikonografiji. Često je u svetootačkim bogoslovskim uzletima iskrsavao nadahnjujući lik proroka. Danas je lik Jone u teološkim promišljanjima gotovo iščezao, iako je on na zadivljujući način apoteoza ljudske slobode i Božijeg milosrđa.