Prevodi i prepisi

Budućnost istočno-zapadne misli

Vilijam Tarner, Spokoj, 1842.

Dosta je bilo! Sekira anđela istine već je tu, uz naše korenje.

Približila se strepnja smrti, i to nije samo metafora.

Još jedna jeftina pretnja „poslednjim vremenima“?

Ne, strepnja smrti je stvarno blizu.

Mera anđela istine je „moj“ život – i stoga život svakog od nas. Pravi oproštaj od „našeg“ milenijuma na taj način može biti da svako od nas promeni svoje mišljenje, može biti njegovo preobraćanje, njegovo pre-mišljenje, pre-umljenje. Moja μετά-νοια.

Približilo se Carstvo, i prvi zadatak svih koji misle je, da se kao pojedinci predomislimo, i u ovom predomišljanju otkrijemo tajnu mišljenja.

Međutim, naše predomišljanje želi izraz, želi da se ostvari i dokaže u istinitosti novog mišljenja koje otvara zajedničku budućnost.

Dosta nam je misli koja to nije, unapred promašenog polumišljenja koje nam daje sklonište pred našom neistinom.

Nema više vremena da se pravimo nevešti, iako možda na raspoloženju imamo još mnoge milenijume.

Vreme je za autentičnost tajnovitog, natčulnog, niodkuda izniklog posmatranja stvari i njihovih odraza u nama, autentičnost naše i tuđe unutrašnjosti i tragova različitih svetova koji se u njoj pojavljuju.

Vreme je za predsmrtnu autentičnost – jer misao smo u dubini mi sami. Naravno, ne možemo se svesti samo na misao. Mišljenje je utemeljeno u predmisaonim dubinama: uvek je „priča našeg srca“, kako je na tragu otaca Crkve zapisao Johan Gotlib Fihte. Drugo ime srca je radikalna sloboda. Misao je slobodna, ona je priča slobode, jer je ukorenjena u srcu. Srce je slobodno da bude, oslobođeno je razumskosti razuma. Zato misao rađaju nadumni „događaji“ iz područja predmisaonog. Misao raste iz nepojmljivog i neiskazivog događanja s one strane dvojnosti slobode i nužnosti, kako ih mi shvatamo. To je prostor „slobode“ u strogom, radikalnom smislu reči, prostor srca. To je takođe i mesto radikalno slobodnog odgovora na pretpostojeće obraćanje, prostor ličnosti i Božije ničim zaslužene milosti, prostor Drugoga preda mnom, koji ujedno nije moj drugi, jer „jeste“ Apsolutni.

Pa ipak: tajanstveno ogledalo predmisaone ličnosti na merodavan i odlučujući način živi u svesti. U tome je najveće dostojanstvo misli.

Nisam samo ono što mislim, ali sam i to što mislim. Za svaku misao i reč položičemo račun, učio je Isus. Upravo zato je u pitanju o autentičnosti mišljenja istovremeno postavljeno i pitanje o našoj najdubljoj ličnoj istini. I zato je mišljenje, autentično, jednostavno mišljenje, nešto prvobitno, nešto što ne možemo redukovati ni na kakvu „logiju“ i „sofiju“: misao je na delu kako u „filosofiji“ i „teologiji“, tako i u umetničkom uvidu ili „naučnom“ pronicanju u pojedina područja stvarnosti. „Svetiljka telu je oko. Ako, dakle, oko tvoje bude zdravo, sve će telo tvoje svetlo biti. Ako li oko tvoje kvarno bude, sve će telo tvoje tamno biti. Ako je, naime, svetlost koja je u tebi tama, koliko je tek tama!“ (Mt. 6, 22–23).

„Treći milenijum“ jeste i mora biti u svakome od nas vreme za autentičnu misao. Time ne mislim na bilo koji oblik postojeće teološke ili filosofske misli koja već živi ili životari na evropskim i našim fakultetima. Ne bih želeo da potcenjujem rad koji se obavlja na svim tim ustanovama i koji pojedinac kao ja samo delimično poznaje. Ali me to što vidim uvek iznova ubedi, da nije u stanju da izdrži blizinu smrti. Moje smrti. Moje odgovornosti. Poslednje ozbiljnosti. Sasvim je svejedno da li je dekadencija postojećeg mišljenja konkretno povezana s tim da se akademska misao izvitoperila u sredstvo ljudima koji traže društveni status („studenti“) i onima koji misle da ga već imaju („profesori“), ili se radi o dubljim metafizičkim strastima, o preobražavanju pravolje nametanja svog mišljenja, pravolje koja se krije pod maskom posredovanja znanja i obrazovanja. Značajna je samo činjenica da su postojeći, priznati, afirmisani, institucionalizovani oblici mišljenja, pretežno duhovno jadni, misaono siromašni, da nas – mereni kriterijumima Hristovog Jevanđelja i radikalnog iskustva mišljenja koje je potvrđeno istorijom – ne zadovoljavaju, da u nama ne izazivaju poštovanje koje bi morala da pobuđuje misao već samim svojim sadržajem, da nas nerviraju, da ne znamo šta bismo s njima, da nam izgledaju prazni, nestvaralački, robovski ukalupljeni u obrasce, potpuno sterilne. Naravno, svako pravilo ima izuzetke. Međutim, to su zaista samo izuzeci. Škola svoje mrtvace koji su oživeli obično izbaci, kao što je izbacila Vladimira Solovjova, autora povesti o Antihristu.[1] Univerzitet više nije stanište mišljenja, nego močvara predrasuda, sve teže prepoznatljive zaslepljenosti, nihilističke hvalisavosti, duhovno nedopustive sujete. U trećem milenijumu univerzitet će verovatno biti mesto smrti mišljenja, mesto solovjovljevskih antihrista koji će biti trojni doktori teologije i filosofije.

U svojoj potrebi za autentičnim mišljenjem se, dakle, ne možemo osloniti na postojeće skelete duha, na prazne, iluzorne filosofeme i dogmatike, nego moramo da rizikuiemo korak nazad, u bezvremensku živu istoriju mišljenja i duhovnosti, a ujedno korak napred, u radikalnu slobodu mišljenja, u nesigurnost budućnosti, u vreme Duha istine „koji od Oca ishodi“ (Jn. 15, 26).

Vreme je za prevrat, za novu misaonu revoluciju, za anarhično rasturanje postojećih misli, načina govora i pisanja, odumirućih naslaga neduhovne misli. Demokratska forma, sa svojom otvorenošću, nama hrišćanima može pomoći u ovoj zaveri.

Svest o Bogu u nama, svest da smo stvoreni po podobiju Beskonačnog, obavezuje nas na smelost i uči nas da smirenje u mišljenju nije u suprotnosti sa beskompromisnim, sa „bezobraznim“ poricanjem autoriteta svima onima koji se pretvaraju da su u stvarima mišljenja nešto više nego naša braća. Hristovo Jevanđelje nam daje snagu za bezobzirnu kritiku postojećeg.

Ona, ta kritika, stvar je svih nas koji možda malo više znamo o „filosofiji“ i „teologiji“, pa čak i nas koji znamo malo manje. Hrišćanska misaona revolucija već dve hiljade godina na mišljenje o suštinskom poziva i sve „neobrazovane“ i „nepismene“ (kako ih nazivaju Dela Apostolska), sve skrivene mislioce koji „nisu mudri prema ljudskim merilima“, nego prema

merilima Božije jurodivosti koja je „mudrija od ljudi“. Naš Bog je, naime, „izabrao ono što je ludo pred svetom, da posrami mudre; i što je slabo pred svetom ono izabra Bog da posrami jake; i što je neplemenito pred svetom i poniženo izabra Bog, i ono što je ništavno, da uništi ono što jeste“ (1 Kor. 1, 25–28).

Vreme je za anarhičan prodor do autentične misli koja će odgovarati Božijem samootkrivenju.

Ujedno, misao koju smo pozvani da razvijamo nije bez istorije, jer se Božije samootkrivanje odvija u istoriji, preko ljudi i preko Bogočoveka. Božije samootkrivenje nije bez prošlosti, zato ne smemo da prezremo svoj istorijski καίριος, iako ga možemo stalno problematizovati i postavljati pod upitnik.

Naš anarhični prodor do autentične misli, kao konkretno istorijski, mora biti zaista naš.

Ali, kako možemo da naslutimo, i iz perspektive budućnosti vidimo, šta je to zaista naše u slovenskoj (i konkretno slovenačkoj) misli? Znamo da nikada, čak i kada bi naše jezičko i nacionalno postojanje trajalo još hiljadama godina, nećemo moći da uhvatimo korak sa ostvarenjima mišljenja velikih naroda, na primer s ritmom filosofske i teološke produkcije anglosaksonskog, germanskog ili romanskog sveta. Nikada nećemo dostići, a kamoli prestići velike narode u oblicima mišljenja koji izražavaju njihovo specifično iskustvo stvarnosti.

Da li smo zbog toga osuđeni na večitu μίμησις, stalno oslanjanje na bogatije uzore, na divljenje stručnosti i erudiciji, preciznosti i produktivnosti tuđih misaonih svetova?

Takav stav bi bio zabluda. Budućnost našeg mišljenja je u suverenom oblikovanju samostalnog misaonog sveta koji najpre mora radikalno da izađe iz kriterijuma zapadne „filosofičnosti“ mišljenja, u koje je uprogramirana nemoć drukčijih misli koje žive i izražavaju se na jezicima malih naroda, sa malom književnom produkcijom, sa neznatnom mogućnošću misaone kompetitivnosti i uzajamne kritike stručnjaka.

Vreme je za smelu kritiku univerzalne pretenzije zapadnih misaonih modela.

Istočno-zapadno mišljenje u toj kritici ima posebnu ulogu, jer zbog svoje granične duhovno-istorijske i kulturne uloge tu kritiku uvek može da razume kao samokritiku i ujedno da je pozitivno vrednuje kao otvaranje Istoka za Zapad, i Zapada za Istok.

Ipak je za odigravanje takve uloge potreban povratak ka autentičnosti našeg mišljenja, ili možda čak i paradoksno pronalaženje te autentičnosti. Naše mišljenje, naime, može biti autentično samo ako odgovara najunutrašnjijem zovu naroda koji se u istoriji nije docela ostvario, nego je položen samo kao duhovno seme, kao „ideja“, u smislu platonizma otaca crkve. U duhovnom razmišljanju o „narodu“ moraju nas voditi upravo reči Solovjova iz njegovog spisa o „ruskoj ideji“: „Ideja naroda nije ono što narod sam o sebi misli u vremenu, nego ono što Bog o njemu misli u večnosti.“ Naše konkretno duhovno-istorijsko nasleđe mora postati naš zadatak, moramo sebi prisvojiti ono što su nam ostavili očevi – ali nam pri tome ideja „misaonosti“ našeg naroda ne sme biti jasna isključivo iz prošlosti. Ona mora biti stvar slobode, slutnje, rizičnog, nesigurnog traženja tragova „Božije ideje“ o nama koja može da postoji paralelno sa sasvim različitom empirijskom stvarnošću.

Vreme je za misao koja se vraća na takvo misaono i duhovno razumevanje „idealnog“ slovenstva.

Šta je, dakle, slovenstvo mišljenja koje kao nasleđe određuje zadatak našeg mišljenja? Možemo li da to slovenstvo iznova promislimo, a da se ne upetljamo u romantičnu regresiju i naivni nacionalizam, a da ne poreknemo smisao savremenog pluralizma misaonih tokova?

Na ovakvo promišljanje nas možda može povesti drevna definicija filosofije koju nam je ostavio apostol Slovena, Sveti Kiril, Konstantin Filosof:

Filosofija je… spoznaja božanskih i ljudskih stvari, onoliko koliko se čovek može približiti Bogu, jer ga delanjem uči da bude po obrazu i podobiju svog Tvorca.“

Ova definicija je na prvi pogled samo jedna od brojnih srednjovekovnih prilagođavanja antičke definicije filosofije, i u sebi nema ničeg specifično istočno-zapadnog, ničeg slovenskog. Ali je upravo ta tradicija omogućila specifičnu interpretaciju sopstvene predanosti i na taj način pokazala tačku poistovećenja u kojoj su paganski Sloveni prepoznali svoju hrišćansku budućnost i tako ostvarili „Božiju ideju“ o sebi.

Naše mišljenje može biti autentično slovensko samo ako u dubini sledi Kirilovo određenje i njegove neizrečene pretpostavke koje artikulišu slovenski kolektivni usud: ako zna da na osnovu specifičnog istorijskog iskustva sa naporom, neprestano, delatno, živo, lično otkriva celinu bivstvujućeg i Njega koji to bivstvujuće prevazilazi, ako u svojoj smelosti i smirenju zna da otkrije svoju udaljenost i moguću blizinu Stvarnosti, ako zna da se u asketsko-liturgijskom odnosu preoblikuje i vrati u svoju istinu.

Samo tako ćemo u radikalnoj obnovi mišljenja ponovo doživeti svoju istoriju. Napustićemo idole i ponovo otkriti Apsolutno

Zaboravićemo konačnost i iskusiti fascinaciju Beskonačnog.

Vreme je, ponovo je vreme za opijenost Bezgraničnim. Za predanost. Za vrtoglavicu.

Zavolećemo Apsolutno sa smelošću slovenskih putnika koji su se bacili u bezdani Bezdan. U napuštanje paganskog identiteta. To ne zahteva religija, nego misaonost misli. Samo u božanskom erosu naša će se misao uopšte roditi kao misao. Kada otkrijemo misao o Apsolutnom, misao na Apsolutno, istovremeno ćemo otkriti i Njegovu stvarnost. Pri tome nećemo za vodiča imati filosofije razuma i konačnosti. Ponovo ćemo se opijati vinom Beskonačnog.

Naše slovenstvo o kome govorim je Zapad koji je prijemčiv za istinu večnog Istoka. Skepsa današnjeg Zapada je povezana sa hybrisom njegovog intelektualizma. Ko je, naime, „žedan Boga, a uzima razum za vodiča, biće odveden u pometnju i ostavljen u uznemirenosti. Njegova savest se suši, i on, zbunjen, sam sebi govori: Da li postoji?“ (Al-Haladž).

Razum mora umreti da bi se rodio um. Zajedno sa prevazilaženjem razuma otkrićemo i izvesnost poimanja, grčkog νοῦς-a, latinskog intellectusa, Vemunfta nemačkog idealizma, Istoka usred Zapada: izvesnost misli koja je uzdignuta iznad razumskog, razdvajajućeg, diskurzivnog analiziranja konačnog sveta i njegovih zakona. Izvesnost misli koja je ujedno uzdignuta nad kritiku tog diskursa. Zapadnoevropski svet je to svoje najdragocenije nasleđe – nasleđe grčke misli, patristike, srednjovekovne filosofije i mistike – u velikoj meri zaboravio; već u kasnom devetnaestom veku, u vreme pozitivizma, tradiciju klasičnog idealizma, koji je pokušao da ostvari filosofsku sintezu svih pomenutih predanja, moralo je da spasava slovensko mišljenje, ruska religiozna filosofija.

Ponovo je došlo vreme za to otkriće, u drugom vremenu, u novim sintezama, u novoj smelosti.

Vreme je za mišljenje Apsolutnog, koje u opijenosti Beskonačnog može da, razumejući ih, prevaziđe istine svake postmoderne misaone skepse. To je anarhistička praeksplozija koja je tako uzdržana da unapred čujemo njenu silovitost: u nama će pokidati svaku misao uklještenu u konačnost. Ako nam u srcu zasija nedvosmislena istina Apsolutnog, ako se dokopamo do tog uvida, time će se preobraziti celokupno područje mislivog i izgovorivog. Saznaćemo da je u svako biće upisan trag Apsolutnog, kao središte, kao srce koje kuca, kao živi lik Apsolutnog koji je nepojmljiv, ali je Princip, Izvor i Svrha svakog autentičnog mišljenja. Iznova ćemo biti sposobni za umsku rekonstrukciju nauke. Hrišćansko-slovenski, hrišćansko-istočnozapadno: drukčije ćemo doživljavati prirodu, počećemo da je mislimo drukčije. Kao teofaniju, kao bogojavljanje, kao živo otkrivenje Boga u mnogostrukosti osećajnog.

Vreme je za to iskustvo.

Približila se smrt. Blizu je Carstvo.

Naš odnos prema stvarima – pred-umni, pred-razumevajući – odnos je prema Apsolutnom i obrnuto: autentični, prvobitni u celokupnom postojanju i u svakom činu prisutan odnos prema Beskonačnom sadrži, zahteva i priziva novi odnos prema stvarima. Slovenska recepcija nemačkog idealizma je tu ukazala pravac. Hegelov pojam Apsolutnog je bitan za uvid u tu misao – i naš Bog je Celina za koju drugo ne predstavlja granicu – ali to slovensko mišljenje nadilazi panenteizam u pravcu apofatičke distance koja slovenski gosto-ljubivo poštuje nesaznatljivu i neizrecivu drugost. Za Boga nema drugosti, ali je Bog za nas Drugi i Drukčiji. Bogat. Rasipnički. On „jeste“ Apsolutno koje je kao ono što je više od mene, više od svakog jastva, drukčije od svakog nama poznatog sopstva, ali mu se ipak možemo lično obratiti kao izvoru sopstva. On je Tvorac.

Vreme je za apofatičko-teističko mišljenje, za mišljenje skrivenog „Boga“.

Autentična slovenska misao će moći da bude samo mišljenje Apsolutnog, koja će svoj temeljni stav razviti u saznavajuću, misleću veru u skrivenog Boga Tvorca: „verom saznajemo da su svtovi sazdani rečju Božijom, tako da je vidljivo postalo iz nevidljivoga“ (Jev. 11, 3).

Autentična istočno-zapadna filosofija će moći da bude samo „hrišćanska“, što više neće označavati pripadnost bilo kojoj konfesiji, nego će biti ime nivoa mišljenja koje neće sebi zatvarati oči pred istorijskom, pojavnom stvarnošću posvedočene Reči i zajednice koja svedoči. Moći će da bude samo mišljenje otkrivenog Boga.

Da li je takav zahtev, takvo vračanje, sublimirani totalitarizam koji neće priznavati druge i drukčije misaone puteve? Ne, istočno-zapadna misao budućnosti moći će da bude i „agnostička“, moći će da izvire iz egzistencijalne pozicije koja nije „da“ vere i života, izrečeno Hristu, jer veru ne možemo svesti na mišljenje niti je možemo prizvati mišljenjem, ali će makar na fenomenološkom nivou morati da misli misteriju „mogućeg“ Boga u njegovoj radikalnoj drugosti i sebedarivanju, koga na nivou kazivanja opisuje Hristova priča, tajna celokupnog Njegovog života i učenja, u svoj istorijskoj složenosti, dubini i mnogostrukosti različitih hrišćanskih „teologija“ i „hristologija“. Hrišćani koji verujemo u „stvarnog“ Boga, s neprestanom metanojom i priljubljivanjem svog uma uz Hristov, u činu vere kao poverljivog predavanja s one strane svake svetovne sigurnosti, „rušićemo pomisli i svako visokoumlje koje se uzdiže prema znanju Boga; podvrgavaćemo svaku misao poslušanju Hristu“. Ako naša misao to neće biti u stanju, odumreće; ne, takva misao je već odumrla, jer laže samu sebe.

Autentično istočno-zapadna će na ovom tlu biti samo ona misao koja će živeti u dubinskom sazvučju sa slovenskošću nepodeljenog hrišćanstva. Za nas Slovence to ne znači da ćemo se odreći svoje „rimokatoličke“ tradicije koja u dobrom i u lošem određuje našu sadašnjost, ali ćemo je obavezno relativizovati i shvatiti – sa zahvalnošću i kritičnošću samo kao momenat svoje istoričnosti. Misaono ćemo shvatiti svoju smeštenost među Istokom i Zapadom, među rimokatolicizmom i pravoslavljem, među protestantizmom i liberalizmom, među ateizmom i bezbrižnošću, ukoliko to nisu samo geografske i kulturne kategorije nego momenti meta-istorije ili čak etape Božije istorije sa čovekom, načini života koji otvaraju mogućnosti mišljenja. Jednako važni kao rimokatolicizam, iako odsutni, skriveno prisutni, biće nam istorijski momenti vizantijskog, vizantijsko-slovenskog „principa“ našeg hrišćanstva i protestantske individualističke pobune protiv svega osim protiv Boga. Uz svoju pripadnost Evropi, ponovo ćemo otkriti i element balkanskosti istočno-zapadne misli, njen divlji, neukrotivi, nepredvidivi elan, koji mora zauvek da ostane na margini „Evrope“.

Autentična istočno-zapadna misao upravo će se kao autentično slovenska ponovo uključiti u patristički (zapadno i istočno-vizantijski) posredovanu antiku, i time u ἀρχή, vladajući princip, temelj i izvor zapadnog mišljenja. Iznova će otkriti antiku. Prevazići će lažni ideološki lik antike koja je postala nekakva projekcija željenog sveta bez Boga i bez čvrstog etosa, „oslobođenog“ iskustva života i sukobljavanja s ništaviiom koje čeka svakoga. Takva antika živi samo u mašti novovekovnog i postmodernog antihrišćanstva, zato je umrla i više nikoga ne interesuje. Istinska antika je sama prepoznala istinu svog života i mišljenja – u Hristu. Ta antika nas može iznova oduševiti. Vreme je za novu, slovensku, istočnozapadnu renesansu koja neće biti samo misaoni pre-porod, nego pre-mišljanje duhovnih vrhunaca grčkog i rimskog sveta.

Otkrićemo antičko mišljenje kao mišljenje Apsolutnog koje se ne može adekvatno izraziti u sadašnjim vladajućim oblicima zapadnog misaonog diskursa: od Parmenida do Prokla, od Heraklita do Damaskija, od Platona i Aristotela do Jambliha. Pri tome će nam moći pomoći jezivo istorijsko iskustvo ateizacije i sveta „bez Boga“ koji je ta ateizacija pokazala. Nikada ga nećemo zaboraviti. Naša buduća misao će se suvereno podsmevati materijalističkim idolopoklonicima, ali će paziti da i sama ne postane idolopoklonička. Neće zaboraviti pola veka ustoličenog debilizma mišljenja koje je za sada najopipljiviji istorijski rezultat istočno-zapadnosti mišljenja. Neće zaboraviti da je taj debilizam počivao baš na čvrstini i navodnoj sigurnosti, na dogmatičkom zatvaranju i poznavanju odgovora na sva pitanja. Na osnovu iskustva radikalne drugosti Boga i hrističkog lika njegovog otkrivenja, moći ćemo da na poseban način ostanemo „otvoreni“ – to jest, kako puni razumevanja, tako i radikalno kritični – za agnostičku i ateističku dramu zapadne i istočne misli, dramu koja traje i verovatno se nikada neće završiti.

Autentična istočno-zapadna misao će biti etična: biće svesna da je mišljenje Apsolutnog moguće samo na osnovu određenog etosa i da ga na njega obavezuje. Zbog tog utemeljenja etike neposredno u Apsolutnom, naša autentična misao neće biti moralistička, nego će smisao etike razumevati iz smisla čovekovog odnosa prema Apsolutnom. Neće više u naivnom univerzalizmu pretpostavljati očiglednost etičkih normi ili iskustava („savesti“, „svetog“, „vrednosti“), nego će se smelo suočavati sa provalijama poricanja svakog etosa. Vodiće je Pavlova misao: „Ne saobražavajte se ovome veku, nego se preobražavajte obnovljenjem uma svoga da iskustvom poznate šta je Božija volja, šta je dobro i njemu ugodno“ (Rim. 12, 2). Za životno utemeljenje te etike ponovo će odlučujuća biti lična pobuna protiv isključive prevlasti zapadnog načina života koji u svome nekontemplativnom aktivizmu zahteva upravo radikalno prilagođavanje uma svetu.

Naša autentična misao će biti nenaučna. Ne zato što bi se plašila kriterijuma naučnosti kakve je postavila grčka antika i merodavno preoblikovala metodološka revolucija novog veka, nego zato što će kao nezavisna hrišćanska misao probiematizovati naučnost zapadne nauke i zato što će znati da postavi drukčije, istorijski i misaono drukčije posredovane, kriterijume naučnosti. Izražavaće se u drukčijem diskursu. U njegovom oblikovanju bitnu ulogu imaće istočno-zapadna umetnost. Ne samo umetnost reči. Kao misao slovenskog života, slobodna i neukrotiva, usudiće se da bezobzirno iskoristi zapadne oblike mišljenja, ne trudeći se da se u njima i odlikuje. Iako će biti nejaka, bez snage i uticaja, eksperimentisaće u Duhu, u drukčijem misaonom svetu, u kome neće biti stranih gospodara, osim samog Boga.

A pre svega će, istočno-zapadna misao, ako bude želela da ostvari sve te zahteve, morati da bude jovanovska. Šta to znači? Petar, Pavle, Jovan – bili su trojica Hristovih apostola, različiti, čudni, ali sva trojica očaravajući, fantastični. Tri svetitelja. I više od toga. Postali su simboli. Najpre simboli različitih poimanja hrišćanstva koja su u skladu s njihovim karakterima, simboli tri specifična shvatanja koja su se konačno okamenila u trima različitim „veroispovestima“, rimokatolicizmu, protestantizmu i pravoslavlju, od kojih je svako uvereno u svoju ispravnost, od kojih je svako često čudno i na svoj način opet očaravajuće. Ali to nije poslednji nivo njihove simboličnosti. U još dubljem smislu, Petar, Pavle i Jovan su postali simboli triju modela mišljenja, „shvatanja ljudskih i božanskih stvari“, ako se oslonimo na navedenu drevnu definiciju filosofije. Tako su apostole shvatali već i neki od otaca crkve, a na njih se nadovezivalo kasnije predanje sve do najdublje filosofske spekulacije devetnaestog veka, npr. kasne filosofije Šelinga i Vladimira Solovjova.

Kakav značaj može da ima simboličnost apostolske trojice za razmišljanje o budućnosti istočno-zapadnog mišljenja?

Može da nam pomogne da simbolički shvatimo pomak koji će naše mišljenje morati da izvrši ako zaista želi da ispuni sve navedene zahteve i da na taj način odgovori na najdublju prizvanost našeg naroda.

Pomak koji ćemo morati da izvršimo je pomak od petrovske i pavlovske strukture mišljenja ka jovanovskoj paradigmi. To ne znači da ćemo odbaciti duhovne ili teološke dimenzije petrovske harizme, ili da nećemo pokušati da živimo celokupno bogatstvo pavlovske teologije.

Naše razmišljanje se odnosi samo na apstraktni nivo misaonih paradigmi, na njihovu metaforičku vrednost.

Danas u našem mišljenju potpuno preovlađuju „petrovski“ i „pavlovski“ model misli, dok je „jovanovski“ sasvim odsutan. Petrovska ideja se na sekularizovan način razvila u institucionalno vezano mišljenje, u privrženost neličnosnoj opštosti, u misao vezanu za ovakav ili onakav kanon; na području mišljenja porodila je univerzalnu filosofiju, filosofiju vezanu za razne „ustanove“, filosofiju raznih filosofskih „škola“, raznih „naučnih“ teologija. Danas „petrovski“ nije samo veći deo naše teologije, nego i celina modela mišljenja koji teologiju primaju u svoj „univerzitet“. Ta „petrovska“ misao ima – čak i u sekularizovanom obliku – svoje zasluge, svoju istinu, svoje dostojanstvo. Ipak, ona ne može izdržati prisutnost anđela smrti. Zato će propasti; da, takva misao je u dubljem smislu već propala, iako će se još vekovima, kao nekad mamuti, potucati po Zapadu.

Pavlovski momenat, momenat protestantizma, u svom sekularizovanom obliku se razvio u misao pobune, suprotstavljanja, radikalne kritike postojećeg. Na području mišljenja pavlovska duhovna subverzivnost se u potpunom posvetovljenju izrodila u različite oblike kritike metafizike, egzistencijalizma, nedogmatskog marksizma, kritičke teorije društva, psihoanalitičke teorije. Svi ti misaoni oblici takođe imaju svoju istinu i svoje dostojanstvo. Ipak, ostaju jednostrani i u ograničenosti svoje pozicije su lažni. Naravno da će još dugo i kod nas živeti nebitni oblici kritičkog mišljenja koji će se pozivati na nove intelektualne prvake budućih vekova, ali će to biti samo prevodi stranog, biće to nesuštastveni govor nesuštastvenog naroda koji nije u stauju suvereno da zakorači u istoriju misli. Te misli će prizivati smrt i oglašavati je, ali neće znati za reč života na kojoj je svoju pobunu gradio Apostol Pavle.

Jovanovska misao – u svojoj poslednjoj simboličkoj apstraktnosti – međutim, ostaje skrivena našoj sadašnjosti, iako samo takva misao može da iskaže naše specifično iskustvo bivstvovanja i Onoga, što bivstvovanje prevazilazi. To je misao budućnosti koja za sada živi samo u podzemlju. Učenik koga je Gospod ljubio, merodavni je simbol budućnosti našeg mišljenja. Simbol misli koja će poslednji smisao svog slovenstva prepoznati u tome da će biti misao Božijeg Logosa, „Slova“, kako su to Božije ime na po- četku Jovanovog Jevanđelja preveli sveti Kiril i Metodije.

Vreme je za autentičnu misao – i ta misao će biti jovanovska. Mirna. Duhovna. Otvorena za simbol. Nezavisna i distancirana od svake institucije i autoriteta, istovremeno se ne iživljavajući u negiranju. Hijeratično odvojena od logike društva, jer će znati da je Istina na drugom mestu, u samom Logosu. Kritička, jer će živeti od izvorne krisis, dvojnosti Dobrog i Zlog, Svetlosti i Tame. Eshatološka. Krajnje ozbiljna i ujedno prijatna, jer će znati da je Bog Ljubav. Sa smislom za ironiju i humor, za relativizaciju same sebe. Misao koja će umeti da se smeje celom svetu i samoj sebi, a da nikada ne zaboravi svoju poslednju ozbiljnost. Misao kojoj će biti dosta lutanja od mraka do mraka, kojoj će dosaditi apsurdna želja da se apsolvira istorija, istina vremena, celokupne istorije bića, misli i duhovnosti. Misao koja će znatl da blizina Svega mora da nastupi na drugi, kontemplativan, miran način – i da se samo u tom smirenju može preporoditi eros.

Vreme je za joanitsko, jovanovsko mišljenje. Jedina budućnost istočno-zapadnog mišljenja je preokret od preovlađujuće „petrovske“ i „pavlovske“ opredeljenosti i otkriće „jovanovskog“ razumevanja stvarnosti, sozercavanja bivstvujućeg u svetlosti jovanovskog Logosa, same Svetlosti, samog Smisla.

Kao jovanovska, naša misao će morati smelo da ublaži sve svoje odlučujuće crte: teističkost, hrišćanskost, povezanost sa grčko-rimskom antikom, etičnost, slovenskost, narodnost itd. – i da postane radikalno ekumenska. Sve pomenute karakteristike su u svojoj istoriskoj dimenziji i u svojoj stvarnosti na kraju krajeva ipak samo stvarni simboli, samo istorijski odrazi beskonačne dolazeće Stvarnosti, o kojoj je sve samo mucanje, odrazi „Oca“ koji je „veći“ čak i od Sina (up. Jn. 14, 28). Kada sve bude pokorno Sinu, po apostolovim rečima će se i „Sin sam pokoriti Njemu, koji mu je sve pokorio, da bude Bog sve u svemu“ (1 Kor. 15, 28). Istočnozapadna filosofija će biti mistička filosofija večnog „trećeg dana“, vaskrsne epifanije te svejedine Stvarnosti – ili je neće biti.

Ipak, takvo mišljenje neće biti izdaja niti napuštanje Sina. Naprotiv. Na kraju, tiho, sa zebnjom, da kažem i poslednji razlog svog poziva ka jovanovskom liku istočno-zapadnog mišljenja u trećem milenijumu.

Skriven je na kraju Solovjevljevog teksta o Antihristu.

Samo ako bude jovanovsko, istočno-zapadno mišljenje će zaista biti sposobno da posvedoči Sina – i da prepozna Protivnika.

 

 

Izvor: „Prihodnost slovenske misli: manifest“, Tretji dan, januar 2000, 34–41.
Prevod: Pavle Rak

 

[1] Ovaj tekst je direktno vezan za tu Solovjovljevu povest u njenom prvobitnom kontekstu i pretpostavlja je.