Преводи и преписи

Будућност источно-западне мисли

Вилијам Тарнер, Спокој, 1842.

Доста је било! Секира анђела истине већ је ту, уз наше корење.

Приближила се стрепња смрти, и то није само метафора.

Још једна јефтина претња „последњим временима“?

Не, стрепња смрти је стварно близу.

Мера анђела истине је „мој“ живот – и стога живот сваког од нас. Прави опроштај од „нашег“ миленијума на тај начин може бити да свако од нас промени своје мишљење, може бити његово преобраћање, његово пре-мишљење, пре-умљење. Моја μετά-νοια.

Приближило се Царство, и први задатак свих који мисле је, да се као појединци предомислимо, и у овом предомишљању откријемо тајну мишљења.

Међутим, наше предомишљање жели израз, жели да се оствари и докаже у истинитости новог мишљења које отвара заједничку будућност.

Доста нам је мисли која то није, унапред промашеног полумишљења које нам даје склониште пред нашом неистином.

Нема више времена да се правимо невешти, иако можда на расположењу имамо још многе миленијуме.

Време је за аутентичност тајновитог, натчулног, ниодкуда изниклог посматрања ствари и њихових одраза у нама, аутентичност наше и туђе унутрашњости и трагова различитих светова који се у њој појављују.

Време је за предсмртну аутентичност – јер мисао смо у дубини ми сами. Наравно, не можемо се свести само на мисао. Мишљење је утемељено у предмисаоним дубинама: увек је „прича нашег срца“, како је на трагу отаца Цркве записао Јохан Готлиб Фихте. Друго име срца је радикална слобода. Мисао је слободна, она је прича слободе, јер је укорењена у срцу. Срце је слободно да буде, ослобођено је разумскости разума. Зато мисао рађају надумни „догађаји“ из подручја предмисаоног. Мисао расте из непојмљивог и неисказивог догађања с оне стране двојности слободе и нужности, како их ми схватамо. То је простор „слободе“ у строгом, радикалном смислу речи, простор срца. То је такође и место радикално слободног одговора на претпостојеће обраћање, простор личности и Божије ничим заслужене милости, простор Другога преда мном, који уједно није мој други, јер „јесте“ Апсолутни.

Па ипак: тајанствено огледало предмисаоне личности на меродаван и одлучујући начин живи у свести. У томе је највеће достојанство мисли.

Нисам само оно што мислим, али сам и то што мислим. За сваку мисао и реч положичемо рачун, учио је Исус. Управо зато је у питању о аутентичности мишљења истовремено постављено и питање о нашој најдубљој личној истини. И зато је мишљење, аутентично, једноставно мишљење, нешто првобитно, нешто што не можемо редуковати ни на какву „логију“ и „софију“: мисао је на делу како у „философији“ и „теологији“, тако и у уметничком увиду или „научном“ проницању у поједина подручја стварности. „Светиљка телу је око. Ако, дакле, око твоје буде здраво, све ће тело твоје светло бити. Ако ли око твоје кварно буде, све ће тело твоје тамно бити. Ако је, наиме, светлост која је у теби тама, колико је тек тама!“ (Мт. 6, 22–23).

„Трећи миленијум“ јесте и мора бити у свакоме од нас време за аутентичну мисао. Тиме не мислим на било који облик постојеће теолошке или философске мисли која већ живи или животари на европским и нашим факултетима. Не бих желео да потцењујем рад који се обавља на свим тим установама и који појединац као ја само делимично познаје. Али ме то што видим увек изнова убеди, да није у стању да издржи близину смрти. Моје смрти. Моје одговорности. Последње озбиљности. Сасвим је свеједно да ли је декаденција постојећег мишљења конкретно повезана с тим да се академска мисао извитоперила у средство људима који траже друштвени статус („студенти“) и онима који мисле да га већ имају („професори“), или се ради о дубљим метафизичким страстима, о преображавању правоље наметања свог мишљења, правоље која се крије под маском посредовања знања и образовања. Значајна је само чињеница да су постојећи, признати, афирмисани, институционализовани облици мишљења, претежно духовно јадни, мисаоно сиромашни, да нас – мерени критеријумима Христовог Јеванђеља и радикалног искуства мишљења које је потврђено историјом – не задовољавају, да у нама не изазивају поштовање које би морала да побуђује мисао већ самим својим садржајем, да нас нервирају, да не знамо шта бисмо с њима, да нам изгледају празни, нестваралачки, робовски укалупљени у обрасце, потпуно стерилне. Наравно, свако правило има изузетке. Међутим, то су заиста само изузеци. Школа своје мртваце који су оживели обично избаци, као што је избацила Владимира Соловјова, аутора повести о Антихристу.[1] Универзитет више није станиште мишљења, него мочвара предрасуда, све теже препознатљиве заслепљености, нихилистичке хвалисавости, духовно недопустиве сујете. У трећем миленијуму универзитет ће вероватно бити место смрти мишљења, место соловјовљевских антихриста који ће бити тројни доктори теологије и философије.

У својој потреби за аутентичним мишљењем се, дакле, не можемо ослонити на постојеће скелете духа, на празне, илузорне философеме и догматике, него морамо да ризикуиемо корак назад, у безвременску живу историју мишљења и духовности, а уједно корак напред, у радикалну слободу мишљења, у несигурност будућности, у време Духа истине „који од Оца исходи“ (Јн. 15, 26).

Време је за преврат, за нову мисаону револуцију, за анархично растурање постојећих мисли, начина говора и писања, одумирућих наслага недуховне мисли. Демократска форма, са својом отвореношћу, нама хришћанима може помоћи у овој завери.

Свест о Богу у нама, свест да смо створени по подобију Бесконачног, обавезује нас на смелост и учи нас да смирење у мишљењу није у супротности са бескомпромисним, са „безобразним“ порицањем ауторитета свима онима који се претварају да су у стварима мишљења нешто више него наша браћа. Христово Јеванђеље нам даје снагу за безобзирну критику постојећег.

Она, та критика, ствар је свих нас који можда мало више знамо о „философији“ и „теологији“, па чак и нас који знамо мало мање. Хришћанска мисаона револуција већ две хиљаде година на мишљење о суштинском позива и све „необразоване“ и „неписмене“ (како их називају Дела Апостолска), све скривене мислиоце који „нису мудри према људским мерилима“, него према

мерилима Божије јуродивости која је „мудрија од људи“. Наш Бог је, наиме, „изабрао оно што је лудо пред светом, да посрами мудре; и што је слабо пред светом оно изабра Бог да посрами јаке; и што је неплеменито пред светом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте“ (1 Кор. 1, 25–28).

Време је за анархичан продор до аутентичне мисли која ће одговарати Божијем самооткривењу.

Уједно, мисао коју смо позвани да развијамо није без историје, јер се Божије самооткривање одвија у историји, преко људи и преко Богочовека. Божије самооткривење није без прошлости, зато не смемо да презремо свој историјски καίριος, иако га можемо стално проблематизовати и постављати под упитник.

Наш анархични продор до аутентичне мисли, као конкретно историјски, мора бити заиста наш.

Али, како можемо да наслутимо, и из перспективе будућности видимо, шта је то заиста наше у словенској (и конкретно словеначкој) мисли? Знамо да никада, чак и када би наше језичко и национално постојање трајало још хиљадама година, нећемо моћи да ухватимо корак са остварењима мишљења великих народа, на пример с ритмом философске и теолошке продукције англосаксонског, германског или романског света. Никада нећемо достићи, а камоли престићи велике народе у облицима мишљења који изражавају њихово специфично искуство стварности.

Да ли смо због тога осуђени на вечиту μίμησις, стално ослањање на богатије узоре, на дивљење стручности и ерудицији, прецизности и продуктивности туђих мисаоних светова?

Такав став би био заблуда. Будућност нашег мишљења је у сувереном обликовању самосталног мисаоног света који најпре мора радикално да изађе из критеријума западне „философичности“ мишљења, у које је упрограмирана немоћ друкчијих мисли које живе и изражавају се на језицима малих народа, са малом књижевном продукцијом, са незнатном могућношћу мисаоне компетитивности и узајамне критике стручњака.

Време је за смелу критику универзалне претензије западних мисаоних модела.

Источно-западно мишљење у тој критици има посебну улогу, јер због своје граничне духовно-историјске и културне улоге ту критику увек може да разуме као самокритику и уједно да је позитивно вреднује као отварање Истока за Запад, и Запада за Исток.

Ипак је за одигравање такве улоге потребан повратак ка аутентичности нашег мишљења, или можда чак и парадоксно проналажење те аутентичности. Наше мишљење, наиме, може бити аутентично само ако одговара најунутрашњијем зову народа који се у историји није доцела остварио, него је положен само као духовно семе, као „идеја“, у смислу платонизма отаца цркве. У духовном размишљању о „народу“ морају нас водити управо речи Соловјова из његовог списа о „руској идеји“: „Идеја народа није оно што народ сам о себи мисли у времену, него оно што Бог о њему мисли у вечности.“ Наше конкретно духовно-историјско наслеђе мора постати наш задатак, морамо себи присвојити оно што су нам оставили очеви – али нам при томе идеја „мисаоности“ нашег народа не сме бити јасна искључиво из прошлости. Она мора бити ствар слободе, слутње, ризичног, несигурног тражења трагова „Божије идеје“ о нама која може да постоји паралелно са сасвим различитом емпиријском стварношћу.

Време је за мисао која се враћа на такво мисаоно и духовно разумевање „идеалног“ словенства.

Шта је, дакле, словенство мишљења које као наслеђе одређује задатак нашег мишљења? Можемо ли да то словенство изнова промислимо, а да се не упетљамо у романтичну регресију и наивни национализам, а да не порекнемо смисао савременог плурализма мисаоних токова?

На овакво промишљање нас можда може повести древна дефиниција философије коју нам је оставио апостол Словена, Свети Кирил, Константин Философ:

Философија је… спознаја божанских и људских ствари, онолико колико се човек може приближити Богу, јер га делањем учи да буде по образу и подобију свог Творца.“

Ова дефиниција је на први поглед само једна од бројних средњовековних прилагођавања античке дефиниције философије, и у себи нема ничег специфично источно-западног, ничег словенског. Али је управо та традиција омогућила специфичну интерпретацију сопствене преданости и на тај начин показала тачку поистовећења у којој су пагански Словени препознали своју хришћанску будућност и тако остварили „Божију идеју“ о себи.

Наше мишљење може бити аутентично словенско само ако у дубини следи Кирилово одређење и његове неизречене претпоставке које артикулишу словенски колективни усуд: ако зна да на основу специфичног историјског искуства са напором, непрестано, делатно, живо, лично открива целину бивствујућег и Њега који то бивствујуће превазилази, ако у својој смелости и смирењу зна да открије своју удаљеност и могућу близину Стварности, ако зна да се у аскетско-литургијском односу преобликује и врати у своју истину.

Само тако ћемо у радикалној обнови мишљења поново доживети своју историју. Напустићемо идоле и поново открити Апсолутно

Заборавићемо коначност и искусити фасцинацију Бесконачног.

Време је, поново је време за опијеност Безграничним. За преданост. За вртоглавицу.

Заволећемо Апсолутно са смелошћу словенских путника који су се бацили у бездани Бездан. У напуштање паганског идентитета. То не захтева религија, него мисаоност мисли. Само у божанском еросу наша ће се мисао уопште родити као мисао. Када откријемо мисао о Апсолутном, мисао на Апсолутно, истовремено ћемо открити и Његову стварност. При томе нећемо за водича имати философије разума и коначности. Поново ћемо се опијати вином Бесконачног.

Наше словенство о коме говорим је Запад који је пријемчив за истину вечног Истока. Скепса данашњег Запада је повезана са hybrisom његовог интелектуализма. Ко је, наиме, „жедан Бога, а узима разум за водича, биће одведен у пометњу и остављен у узнемирености. Његова савест се суши, и он, збуњен, сам себи говори: Да ли постоји?“ (Ал-Халаџ).

Разум мора умрети да би се родио ум. Заједно са превазилажењем разума открићемо и извесност поимања, грчког νοῦς-а, латинског intellectusa, Vemunfta немачког идеализма, Истока усред Запада: извесност мисли која је уздигнута изнад разумског, раздвајајућег, дискурзивног анализирања коначног света и његових закона. Извесност мисли која је уједно уздигнута над критику тог дискурса. Западноевропски свет је то своје најдрагоценије наслеђе – наслеђе грчке мисли, патристике, средњовековне философије и мистике – у великој мери заборавио; већ у касном деветнаестом веку, у време позитивизма, традицију класичног идеализма, који је покушао да оствари философску синтезу свих поменутих предања, морало је да спасава словенско мишљење, руска религиозна философија.

Поново је дошло време за то откриће, у другом времену, у новим синтезама, у новој смелости.

Време је за мишљење Апсолутног, које у опијености Бесконачног може да, разумејући их, превазиђе истине сваке постмодерне мисаоне скепсе. То је анархистичка праексплозија која је тако уздржана да унапред чујемо њену силовитост: у нама ће покидати сваку мисао укљештену у коначност. Ако нам у срцу засија недвосмислена истина Апсолутног, ако се докопамо до тог увида, тиме ће се преобразити целокупно подручје мисливог и изговоривог. Сазнаћемо да је у свако биће уписан траг Апсолутног, као средиште, као срце које куца, као живи лик Апсолутног који је непојмљив, али је Принцип, Извор и Сврха сваког аутентичног мишљења. Изнова ћемо бити способни за умску реконструкцију науке. Хришћанско-словенски, хришћанско-источнозападно: друкчије ћемо доживљавати природу, почећемо да је мислимо друкчије. Као теофанију, као богојављање, као живо откривење Бога у многострукости осећајног.

Време је за то искуство.

Приближила се смрт. Близу је Царство.

Наш однос према стварима – пред-умни, пред-разумевајући – однос је према Апсолутном и обрнуто: аутентични, првобитни у целокупном постојању и у сваком чину присутан однос према Бесконачном садржи, захтева и призива нови однос према стварима. Словенска рецепција немачког идеализма је ту указала правац. Хегелов појам Апсолутног је битан за увид у ту мисао – и наш Бог је Целина за коју друго не представља границу – али то словенско мишљење надилази панентеизам у правцу апофатичке дистанце која словенски госто-љубиво поштује несазнатљиву и неизрециву другост. За Бога нема другости, али је Бог за нас Други и Друкчији. Богат. Расипнички. Он „јесте“ Апсолутно које је као оно што је више од мене, више од сваког јаства, друкчије од сваког нама познатог сопства, али му се ипак можемо лично обратити као извору сопства. Он је Творац.

Време је за апофатичко-теистичко мишљење, за мишљење скривеног „Бога“.

Аутентична словенска мисао ће моћи да буде само мишљење Апсолутног, која ће свој темељни став развити у сазнавајућу, мислећу веру у скривеног Бога Творца: „вером сазнајемо да су свтови саздани речју Божијом, тако да је видљиво постало из невидљивога“ (Јев. 11, 3).

Аутентична источно-западна философија ће моћи да буде само „хришћанска“, што више неће означавати припадност било којој конфесији, него ће бити име нивоа мишљења које неће себи затварати очи пред историјском, појавном стварношћу посведочене Речи и заједнице која сведочи. Моћи ће да буде само мишљење откривеног Бога.

Да ли је такав захтев, такво врачање, сублимирани тоталитаризам који неће признавати друге и друкчије мисаоне путеве? Не, источно-западна мисао будућности моћи ће да буде и „агностичка“, моћи ће да извире из егзистенцијалне позиције која није „да“ вере и живота, изречено Христу, јер веру не можемо свести на мишљење нити је можемо призвати мишљењем, али ће макар на феноменолошком нивоу морати да мисли мистерију „могућег“ Бога у његовој радикалној другости и себедаривању, кога на нивоу казивања описује Христова прича, тајна целокупног Његовог живота и учења, у свој историјској сложености, дубини и многострукости различитих хришћанских „теологија“ и „христологија“. Хришћани који верујемо у „стварног“ Бога, с непрестаном метанојом и приљубљивањем свог ума уз Христов, у чину вере као поверљивог предавања с оне стране сваке световне сигурности, „рушићемо помисли и свако високоумље које се уздиже према знању Бога; подвргаваћемо сваку мисао послушању Христу“. Ако наша мисао то неће бити у стању, одумреће; не, таква мисао је већ одумрла, јер лаже саму себе.

Аутентично источно-западна ће на овом тлу бити само она мисао која ће живети у дубинском сазвучју са словенскошћу неподељеног хришћанства. За нас Словенце то не значи да ћемо се одрећи своје „римокатоличке“ традиције која у добром и у лошем одређује нашу садашњост, али ћемо је обавезно релативизовати и схватити – са захвалношћу и критичношћу само као моменат своје историчности. Мисаоно ћемо схватити своју смештеност међу Истоком и Западом, међу римокатолицизмом и православљем, међу протестантизмом и либерализмом, међу атеизмом и безбрижношћу, уколико то нису само географске и културне категорије него моменти мета-историје или чак етапе Божије историје са човеком, начини живота који отварају могућности мишљења. Једнако важни као римокатолицизам, иако одсутни, скривено присутни, биће нам историјски моменти византијског, византијско-словенског „принципа“ нашег хришћанства и протестантске индивидуалистичке побуне против свега осим против Бога. Уз своју припадност Европи, поново ћемо открити и елемент балканскости источно-западне мисли, њен дивљи, неукротиви, непредвидиви елан, који мора заувек да остане на маргини „Европе“.

Аутентична источно-западна мисао управо ће се као аутентично словенска поново укључити у патристички (западно и источно-византијски) посредовану антику, и тиме у ἀρχή, владајући принцип, темељ и извор западног мишљења. Изнова ће открити антику. Превазићи ће лажни идеолошки лик антике која је постала некаква пројекција жељеног света без Бога и без чврстог етоса, „ослобођеног“ искуства живота и сукобљавања с ништавииом које чека свакога. Таква антика живи само у машти нововековног и постмодерног антихришћанства, зато је умрла и више никога не интересује. Истинска антика је сама препознала истину свог живота и мишљења – у Христу. Та антика нас може изнова одушевити. Време је за нову, словенску, источнозападну ренесансу која неће бити само мисаони пре-пород, него пре-мишљање духовних врхунаца грчког и римског света.

Открићемо античко мишљење као мишљење Апсолутног које се не може адекватно изразити у садашњим владајућим облицима западног мисаоног дискурса: од Парменида до Прокла, од Хераклита до Дамаскија, од Платона и Аристотела до Јамблиха. При томе ће нам моћи помоћи језиво историјско искуство атеизације и света „без Бога“ који је та атеизација показала. Никада га нећемо заборавити. Наша будућа мисао ће се суверено подсмевати материјалистичким идолопоклоницима, али ће пазити да и сама не постане идолопоклоничка. Неће заборавити пола века устоличеног дебилизма мишљења које је за сада најопипљивији историјски резултат источно-западности мишљења. Неће заборавити да је тај дебилизам почивао баш на чврстини и наводној сигурности, на догматичком затварању и познавању одговора на сва питања. На основу искуства радикалне другости Бога и христичког лика његовог откривења, моћи ћемо да на посебан начин останемо „отворени“ – то јест, како пуни разумевања, тако и радикално критични – за агностичку и атеистичку драму западне и источне мисли, драму која траје и вероватно се никада неће завршити.

Аутентична источно-западна мисао ће бити етична: биће свесна да је мишљење Апсолутног могуће само на основу одређеног етоса и да га на њега обавезује. Због тог утемељења етике непосредно у Апсолутном, наша аутентична мисао неће бити моралистичка, него ће смисао етике разумевати из смисла човековог односа према Апсолутном. Неће више у наивном универзализму претпостављати очигледност етичких норми или искустава („савести“, „светог“, „вредности“), него ће се смело суочавати са провалијама порицања сваког етоса. Водиће је Павлова мисао: „Не саображавајте се овоме веку, него се преображавајте обновљењем ума свога да искуством познате шта је Божија воља, шта је добро и њему угодно“ (Рим. 12, 2). За животно утемељење те етике поново ће одлучујућа бити лична побуна против искључиве превласти западног начина живота који у своме неконтемплативном активизму захтева управо радикално прилагођавање ума свету.

Наша аутентична мисао ће бити ненаучна. Не зато што би се плашила критеријума научности какве је поставила грчка антика и меродавно преобликовала методолошка револуција новог века, него зато што ће као независна хришћанска мисао пробиематизовати научност западне науке и зато што ће знати да постави друкчије, историјски и мисаоно друкчије посредоване, критеријуме научности. Изражаваће се у друкчијем дискурсу. У његовом обликовању битну улогу имаће источно-западна уметност. Не само уметност речи. Као мисао словенског живота, слободна и неукротива, усудиће се да безобзирно искористи западне облике мишљења, не трудећи се да се у њима и одликује. Иако ће бити нејака, без снаге и утицаја, експериментисаће у Духу, у друкчијем мисаоном свету, у коме неће бити страних господара, осим самог Бога.

А пре свега ће, источно-западна мисао, ако буде желела да оствари све те захтеве, морати да буде јовановска. Шта то значи? Петар, Павле, Јован – били су тројица Христових апостола, различити, чудни, али сва тројица очаравајући, фантастични. Три светитеља. И више од тога. Постали су симболи. Најпре симболи различитих поимања хришћанства која су у складу с њиховим карактерима, симболи три специфична схватања која су се коначно окаменила у трима различитим „вероисповестима“, римокатолицизму, протестантизму и православљу, од којих је свако уверено у своју исправност, од којих је свако често чудно и на свој начин опет очаравајуће. Али то није последњи ниво њихове симболичности. У још дубљем смислу, Петар, Павле и Јован су постали симболи трију модела мишљења, „схватања људских и божанских ствари“, ако се ослонимо на наведену древну дефиницију философије. Тако су апостоле схватали већ и неки од отаца цркве, а на њих се надовезивало касније предање све до најдубље философске спекулације деветнаестог века, нпр. касне философије Шелинга и Владимира Соловјова.

Какав значај може да има симболичност апостолске тројице за размишљање о будућности источно-западног мишљења?

Може да нам помогне да симболички схватимо помак који ће наше мишљење морати да изврши ако заиста жели да испуни све наведене захтеве и да на тај начин одговори на најдубљу призваност нашег народа.

Помак који ћемо морати да извршимо је помак од петровске и павловске структуре мишљења ка јовановској парадигми. То не значи да ћемо одбацити духовне или теолошке димензије петровске харизме, или да нећемо покушати да живимо целокупно богатство павловске теологије.

Наше размишљање се односи само на апстрактни ниво мисаоних парадигми, на њихову метафоричку вредност.

Данас у нашем мишљењу потпуно преовлађују „петровски“ и „павловски“ модел мисли, док је „јовановски“ сасвим одсутан. Петровска идеја се на секуларизован начин развила у институционално везано мишљење, у приврженост неличносној општости, у мисао везану за овакав или онакав канон; на подручју мишљења породила је универзалну философију, философију везану за разне „установе“, философију разних философских „школа“, разних „научних“ теологија. Данас „петровски“ није само већи део наше теологије, него и целина модела мишљења који теологију примају у свој „универзитет“. Та „петровска“ мисао има – чак и у секуларизованом облику – своје заслуге, своју истину, своје достојанство. Ипак, она не може издржати присутност анђела смрти. Зато ће пропасти; да, таква мисао је у дубљем смислу већ пропала, иако ће се још вековима, као некад мамути, потуцати по Западу.

Павловски моменат, моменат протестантизма, у свом секуларизованом облику се развио у мисао побуне, супротстављања, радикалне критике постојећег. На подручју мишљења павловска духовна субверзивност се у потпуном посветовљењу изродила у различите облике критике метафизике, егзистенцијализма, недогматског марксизма, критичке теорије друштва, психоаналитичке теорије. Сви ти мисаони облици такође имају своју истину и своје достојанство. Ипак, остају једнострани и у ограничености своје позиције су лажни. Наравно да ће још дуго и код нас живети небитни облици критичког мишљења који ће се позивати на нове интелектуалне прваке будућих векова, али ће то бити само преводи страног, биће то несуштаствени говор несуштаственог народа који није у стаују суверено да закорачи у историју мисли. Те мисли ће призивати смрт и оглашавати је, али неће знати за реч живота на којој је своју побуну градио Апостол Павле.

Јовановска мисао – у својој последњој симболичкој апстрактности – међутим, остаје скривена нашој садашњости, иако само таква мисао може да искаже наше специфично искуство бивствовања и Онога, што бивствовање превазилази. То је мисао будућности која за сада живи само у подземљу. Ученик кога је Господ љубио, меродавни је симбол будућности нашег мишљења. Симбол мисли која ће последњи смисао свог словенства препознати у томе да ће бити мисао Божијег Логоса, „Слова“, како су то Божије име на по- четку Јовановог Јеванђеља превели свети Кирил и Методије.

Време је за аутентичну мисао – и та мисао ће бити јовановска. Мирна. Духовна. Отворена за симбол. Независна и дистанцирана од сваке институције и ауторитета, истовремено се не иживљавајући у негирању. Хијератично одвојена од логике друштва, јер ће знати да је Истина на другом месту, у самом Логосу. Критичка, јер ће живети од изворне крисис, двојности Доброг и Злог, Светлости и Таме. Есхатолошка. Крајње озбиљна и уједно пријатна, јер ће знати да је Бог Љубав. Са смислом за иронију и хумор, за релативизацију саме себе. Мисао која ће умети да се смеје целом свету и самој себи, а да никада не заборави своју последњу озбиљност. Мисао којој ће бити доста лутања од мрака до мрака, којој ће досадити апсурдна жеља да се апсолвира историја, истина времена, целокупне историје бића, мисли и духовности. Мисао која ће знатл да близина Свега мора да наступи на други, контемплативан, миран начин – и да се само у том смирењу може препородити ерос.

Време је за јоанитско, јовановско мишљење. Једина будућност источно-западног мишљења је преокрет од преовлађујуће „петровске“ и „павловске“ опредељености и откриће „јовановског“ разумевања стварности, созерцавања бивствујућег у светлости јовановског Логоса, саме Светлости, самог Смисла.

Као јовановска, наша мисао ће морати смело да ублажи све своје одлучујуће црте: теистичкост, хришћанскост, повезаност са грчко-римском антиком, етичност, словенскост, народност итд. – и да постане радикално екуменска. Све поменуте карактеристике су у својој историској димензији и у својој стварности на крају крајева ипак само стварни симболи, само историјски одрази бесконачне долазеће Стварности, о којој је све само муцање, одрази „Оца“ који је „већи“ чак и од Сина (уп. Јн. 14, 28). Када све буде покорно Сину, по апостоловим речима ће се и „Син сам покорити Њему, који му је све покорио, да буде Бог све у свему“ (1 Кор. 15, 28). Источнозападна философија ће бити мистичка философија вечног „трећег дана“, васкрсне епифаније те свеједине Стварности – или је неће бити.

Ипак, такво мишљење неће бити издаја нити напуштање Сина. Напротив. На крају, тихо, са зебњом, да кажем и последњи разлог свог позива ка јовановском лику источно-западног мишљења у трећем миленијуму.

Скривен је на крају Соловјевљевог текста о Антихристу.

Само ако буде јовановско, источно-западно мишљење ће заиста бити способно да посведочи Сина – и да препозна Противника.

 

 

Извор: „Prihodnost slovenske misli: manifest“, Tretji dan, januar 2000, 34–41.
Превод: Павле Рак

 

[1] Овај текст је директно везан за ту Соловјовљеву повест у њеном првобитном контексту и претпоставља је.