Autografi

Borhes i ništa

Kada u pesmi o Minotauru peva „Ništa ne postoji. Zalud nadanje. / Ni zver nećeš sresti u zlo svitanje“, Borhes ne cilja toliko na ontološku nestvarnost ili nepostojanost sveta, već pre na naša nadanja, odnosno naše predstave o svetu, pa time i o njegovom smislu i našim mogućnostima i ciljevima u njemu.

Pesma se uostalom ne zove „Minotaur“ nego „Lavirint“: junak nije ni zver ni žrtva nego svet, ali svet prelomljen kroz ljudsku svest koja ga u pokušaju da ga jednoznačno objasni i svede, pretvara u mesto nasilja i očajanja, imperativnog dostizanja cilja našim, ljudskim sredstvima, često ma kakva ona bila.

Postavljamo sebi za cilj da dopremo do središta lavirinta, projektujući u njega ostvarenje naše lične sudbine, kao smisla koje iskupljuje naše trajanje u vremenu (čija je tvar, za jednog Borhesovog junaka, prošlost, zbog čega i samo „odmah postaje prošlost“), spremni da opljačkamo svako blago koje tamo nađemo i ubijemo svakoga koga tamo zateknemo, pripisujući mu identitet zveri. Naše mišljenje o ciljevima i smislovima koja namećemo svetu i sebi u svetu, kao takvo, pored predstave o skrivenom blagu podrazumevaju i predstavu o „zveri“, neprijatelju, koga savladavši dostižemo spoznaju i/ili iskupljenje.

Na taj način bi, mislim, trebalo tumačiti Borhesovo shvatanje „ničega“ – ne usmeren ka ontološkom, egzistencijalnom, spoznajnom ili vrednosnom nihilizmu, nego ka uverenosti da su naša tumačenja sveta, pa time i osnova njegovog i našeg postojanja, kriterijuma istinitosti i činjenja, jedina, neporeciva ili, čak dovoljna; ukratko, Borhesovo „ništa“ tiče se, pre nego bilo čega drugog, „sveta ovog“ i/ili– ideologije.

Borhes stoga „opsesivno“ popisuje i katalogizuje sve naše (a naše znači – čovečanske) odgovore na najveća pitanja sveta i života, sa ljubavlju i poštovanjem, ali i sa svešću na naši kriterijumi nisu nužno istiniti niti jedini mogući. Najmanje toliko da bi zaslužili smrt i jednog ljudskog bića, jer nikad nismo sigurni da li – ubijajući ga ili makar samo poželevši da ga ubijemo – zapravo ubijamo sebe same; otuda, između ostalog, Borhesovo interesovanje za temu dvojništva.

Zato se besmrtnici iz istoimene Borhesve priče, spoznavši da je „svaki poduhvat isprazan“, odriču ne samo delovanja pa čak i opažanja materijalnog sveta, nego i jezika i simbola (o pismu da ne govorimo). Boga u priči „Teolozi“ „verske razlike uopšte na zanimaju“, a „pravovernik i krivovernik, mrzitelj i omrznuti, tužilac i žrtva“ se „došavši u raj“ spoznaju kao „jedna te ista osoba“. Promena kulturnog, civilizacijskog pa i verskog identiteta, takođe se, kao u priči „Pripovest o ratniku i o zarobljenici“, na dotiču tog Borhesovog Boga: „lice i naličje, avers i revers te kovanice za Boga su jednaki“.

Ali Bog stalno daje znakove svog postojanja i oni imaju smisla ako ih odmah ne zgrabimo i ne podredimo sopstvenim sitnim interesima, potrebama i željama kojima pripisujemo karakter moralne, intelektualne i duhovne uzvišenosti, uništavajući njihovu nesvodivost tajne i mogućnosti da budu „svakome sve, kao Apostol“, kako stoji na više mesta u Borhseovom delu. Jedno od tih mesta je kad, u eseju o H. DŽ. Velsu, pisca odvraća od manije da „rezonuje“ i da „ljudskim razlozima obesnažuje trenutnu veru koju u nama budi umetnost“: „Delo koje istraje uvek je sposobno za beskrajnu i plastičnu višesmislenost; ono je sve za svakoga, kao Apostol, ono je ogledalo koje pokazuje čitaočeve crte i, uz to, karta sveta“. Najbolja dela, zato, „nadilaze pobudu koja ih je začela i opšte ideje od kojih su načinjena“, i postaju „verbalni predmeti, čisti i nezavisno poput mača ili srebrnog prstena“, ona su prosto tu, pred nama i – možda – za nas. „Muzika, stanja sreće, mitologija, ličnosti koje oblikuju vreme, neki sumraci, neka mesta“, kaže Borhes povodom Kročea, „žele nam nešto reći, ili su nam rekli nešto što ne bi valjalo da zaboravimo, ili će nam upravo reći nešto; ta blizina objave, koja se ne događa, možda je estetska činjenica“.

Objava je tu, dakle, „ali se ne događa“; nismo je zgrabili, sveli, upotrebili – to je nešto za šta u svojoj smirenosti mora biti sposoban umetnik. Tek na taj način može – možda – biti speman za onu „prasliku koja još nije otkrivena ljudima, neki večni predmet koji postepeno ulazi u svet“, a koja može imati različite odraze kod različitih pesnika. Koji time, kako Borhes nagoveštava u eseju „Kolridžov san“, postaju „jedno“ ili svi oni „jedan te isti“, naslućujući možda istinsku svrhu i smisao umetnosti i umetnika, svedoka ujedno složenosti sveta koliko i nesvodivosti i nepovredivosti tajne, i njene uloge i učešća u našim životima. Ali samo ukoliko je pre toga ne dotaknemo našom bednom strastvenošću, a koju toliko često krijemo pod maskom stvaralaštva i žudnje za istinom, koju bismo najčešće više od svega želeli da podredimo našim sitnim merama, pridajući joj, tako uobličenoj, snagu zakona.