Аутографи

Борхес и ништа

Када у песми о Минотауру пева „Ништа не постоји. Залуд надање. / Ни звер нећеш срести у зло свитање“, Борхес не циља толико на онтолошку нестварност или непостојаност света, већ пре на наша надања, односно наше представе о свету, па тиме и о његовом смислу и нашим могућностима и циљевима у њему.

Песма се уосталом не зове „Минотаур“ него „Лавиринт“: јунак није ни звер ни жртва него свет, али свет преломљен кроз људску свест која га у покушају да га једнозначно објасни и сведе, претвара у место насиља и очајања, императивног достизања циља нашим, људским средствима, често ма каква она била.

Постављамо себи за циљ да допремо до средишта лавиринта, пројектујући у њега остварење наше личне судбине, као смисла које искупљује наше трајање у времену (чија је твар, за једног Борхесовог јунака, прошлост, због чега и само „одмах постаје прошлост“), спремни да опљачкамо свако благо које тамо нађемо и убијемо свакога кога тамо затекнемо, приписујући му идентитет звери. Наше мишљење о циљевима и смисловима која намећемо свету и себи у свету, као такво, поред представе о скривеном благу подразумевају и представу о „звери“, непријатељу, кога савладавши достижемо спознају и/или искупљење.

На тај начин би, мислим, требало тумачити Борхесово схватање „ничега“ – не усмерен ка онтолошком, егзистенцијалном, спознајном или вредносном нихилизму, него ка уверености да су наша тумачења света, па тиме и основа његовог и нашег постојања, критеријума истинитости и чињења, једина, непорецива или, чак довољна; укратко, Борхесово „ништа“ тиче се, пре него било чега другог, „света овог“ и/или– идеологије.

Борхес стога „опсесивно“ пописује и каталогизује све наше (а наше значи – човечанске) одговоре на највећа питања света и живота, са љубављу и поштовањем, али и са свешћу на наши критеријуми нису нужно истинити нити једини могући. Најмање толико да би заслужили смрт и једног људског бића, јер никад нисмо сигурни да ли – убијајући га или макар само пожелевши да га убијемо – заправо убијамо себе саме; отуда, између осталог, Борхесово интересовање за тему двојништва.

Зато се бесмртници из истоимене Борхесве приче, спознавши да је „сваки подухват испразан“, одричу не само деловања па чак и опажања материјалног света, него и језика и симбола (о писму да не говоримо). Бога у причи „Теолози“ „верске разлике уопште на занимају“, а „правоверник и кривоверник, мрзитељ и омрзнути, тужилац и жртва“ се „дошавши у рај“ спознају као „једна те иста особа“. Промена културног, цивилизацијског па и верског идентитета, такође се, као у причи „Приповест о ратнику и о заробљеници“, на дотичу тог Борхесовог Бога: „лице и наличје, аверс и реверс те кованице за Бога су једнаки“.

Али Бог стално даје знакове свог постојања и они имају смисла ако их одмах не зграбимо и не подредимо сопственим ситним интересима, потребама и жељама којима приписујемо карактер моралне, интелектуалне и духовне узвишености, уништавајући њихову несводивост тајне и могућности да буду „свакоме све, као Апостол“, како стоји на више места у Борхсеовом делу. Једно од тих места је кад, у есеју о Х. Џ. Велсу, писца одвраћа од маније да „резонује“ и да „људским разлозима обеснажује тренутну веру коју у нама буди уметност“: „Дело које истраје увек је способно за бескрајну и пластичну вишесмисленост; оно је све за свакога, као Апостол, оно је огледало које показује читаочеве црте и, уз то, карта света“. Најбоља дела, зато, „надилазе побуду која их је зачела и опште идеје од којих су начињена“, и постају „вербални предмети, чисти и независно попут мача или сребрног прстена“, она су просто ту, пред нама и – можда – за нас. „Музика, стања среће, митологија, личности које обликују време, неки сумраци, нека места“, каже Борхес поводом Крочеа, „желе нам нешто рећи, или су нам рекли нешто што не би ваљало да заборавимо, или ће нам управо рећи нешто; та близина објаве, која се не догађа, можда је естетска чињеница“.

Објава је ту, дакле, „али се не догађа“; нисмо је зграбили, свели, употребили – то је нешто за шта у својој смирености мора бити способан уметник. Тек на тај начин може – можда – бити спеман за ону „праслику која још није откривена људима, неки вечни предмет који постепено улази у свет“, а која може имати различите одразе код различитих песника. Који тиме, како Борхес наговештава у есеју „Колриџов сан“, постају „једно“ или сви они „један те исти“, наслућујући можда истинску сврху и смисао уметности и уметника, сведока уједно сложености света колико и несводивости и неповредивости тајне, и њене улоге и учешћа у нашим животима. Али само уколико је пре тога не дотакнемо нашом бедном страственошћу, а коју толико често кријемо под маском стваралаштва и жудње за истином, коју бисмо најчешће више од свега желели да подредимо нашим ситним мерама, придајући јој, тако уобличеној, снагу закона.