Autografi

Borba u mraku

Ustaljena netransparentnost rada organa SPC (od eparhijskih tela do sabora i sinoda), kao i štura zvanična saopštenja, ostavljaju domaću javnost – bila ona crkvena ili svetovna – u sivoj zoni nagađanja kada su u pitanju procesi donošenja odluka, stavovi i odnosi unutar episkopskog staleža. Iako postoje tehnički i ljudski resursi da SPC samostalno informiše javnost, zvanična crkvena televizija „Hram“, recimo, ne prati direktno rad sabora i sinoda, niti naknadno izveštava sa njihovih sednica. Tako da – što bi se u crkvenom žargonu reklo – „pravoslavni srpski narod“ nikada nije imao priliku da čuje svoje vladike kako javno diskutuju o crkvenim poslovima. Tajnovitost rada crkvenih tela, daleko od očiju javnosti, pogoduje širenju medijskih manipulacija, dezinformacija i neproverivih glasina. Istovetna je praksa danas i u državi.

Jedino što javnosti u takvom slučaju preostaje jeste oslanjanje na izjave koje episkopi povremeno daju u intervjuima, autorskim tekstovima ili putem saopštenja. Nedeljnik „Pečat“ od svog osnivanja redovno, krajem svake godine, intervjuiše vladiku bačkog Irineja, dok se u nedeljnicima „Vreme“ i „Nedeljnik“ objavljuju razgovori sa vladikom Grigorijem i drugima. Ali su i takvi prigodni intervjui često nedovoljni za sticanje objektivnih informacija o radu najviših tela u SPC.

Ne bih rekao da se ovakva praksa ustalila jedino zbog nedovoljne svesti među crkvenim starešinama o značaju objektivnog i blagovremenog informisanja javnosti. Postoje i realni odnosi na terenu koji pogoduju održavanju ovakve prakse. Episkopat, naime, ne oseća potrebu da informiše javnost iz prostog razloga što episkopi u saboru ne predstavljaju pravoslavne vernike svoje eparhije, nego, pre svega,isključivo sami sebe. Ili, drugačije, rad pojedinačnog episkopa u saboru, njegovi stavovi i zalaganja, nisu doneti u savetodavnoj saradnji sa njegovim eparhijanima. Da je praksa suprotna, odnosno da su stavovi episkopa izneti na saboru u izvesnoj meri ujedno i stavovi eparhijana, svaki bi episkop pojedinačno osećao potrebu da verni narod njegove eparhije bude objektivno informisan o njegovom saborskom radu, kako bi time opravdao njihovo prethodno dato poverenje.

Stoga, nema mesta čuđenju zašto povremeno bivamo zapljusnuti i iznenađeni razmenom stavova između episkopa putem medija, kao i propratnim glasinama, te neproverenim informacijama. Što stvara utisak da posmatramo „borbu u mraku“ i da su problemi u odnosima unutar episkopata veći nego što možda realno zaista jesu. Dok u nekoj formi neposredno ne vidimo ili posredno nemamo uvid u slobodnu diskusiju episkopa na saboru, gledaćemo je zatečeni preko medija.