Mark Šagal, Vaskrsenje, 1952.
Nedavno sam napisao tekst u kome, između ostalog, žalim nad činjenicom da hrišćani prečesto akcenat stavljaju na mračne aspekte realnosti i zaboravljaju da je Bog koga ispovedaju, iznad svega, Bog radosti. U ovom tekstu voleo bih da to stanovište dodatno pojasnim, odnosno, želeo bih da predupredim interpretacije koje bi podrazumevale drugu krajnost. Zaista smatram da hrišćani ne treba da posebno insistiraju na mračnim aspektima postojanja, a previđaju one pozitivne, ali to nikako ne znači da istinska patnja ne postoji, ili da treba da se pravimo da ne postoji.
Naime, ništa manje odbojno i neautentično od uvek namrgođenih i nesrećnih hrišćana deluju mi oni koji veruju da iz same činjenice da su hrišćani nužno sledi da sve vreme moraju biti (makar i usiljeno) radosni i nasmejani, da sve patnje i nesreće ovoga sveta moraju relativizovati ili negirati i sve to propratiti sa, za mene u takvim situacijama poprilično spornim, pa čak i sablažnjivim, usklicima poput „Slava Bogu (za sve)!“ ili „Ko zna zašto je to dobro!“. Nije mi, svakako, namera da u potpunosti isključim mogućnost da poneki događaj iz života svakog od nas, koji nam se u prvi mah učini negativnim, čak i tragičnim, na duže staze može da se pokaže kao pozitivan, te kao takav interpretira kao deo Božije promisli za svakog od nas.
Izrazito sam, međutim, protiv toga da se svaka nesreća koja nas zadesi tumači u ovakvom ključu. Krenimo od najbanalnijih primera: imao sam prilike da prisustvujem situaciji u kojoj se prijatelj, hrišćanin, sapliće na ulici, pada, te ustajući otresa prašinu sa odeće usput govoreći „Slava Bogu!“. Kakvu uopšte slavu i čast Bogu može činiti naš nespretni pad u prašinu? Kakav grandiozni Božiji plan ili pouka se može kriti iza jedne ovakve banalnosti?
Stvari, naravno, postaju mnogo kompleksnije kada se zapitamo o mnogo većim stradanjima. Tada pitanje nije više samo „kakav genijalni Božiji plan se krije iza, recimo, Jasenovca?“, nego dileme postaju mnogo dublje i bolnije. Možemo li uopšte i zamisliti tako uzvišen plan kojim bi se mogao opravdati Jasenovac? I odakle Bogu „pravo“ (pogotovo ako ga razumevamo kao dobrog, ljubećeg Boga hrišćanstva) da se na tako surov način služi ljudskim sudbinama kako bi došao do ostvarenja nekog svog plana? Nije li već na prvi pogled očigledno koliko neadekvatno, čak uvredljivo, bi zvučalo kada bismo nekome ko je preživeo logorska stradanja, ili ko je u logoru izgubio bližnjeg, ili npr. roditeljima koji su ostali bez deteta kao odgovor na njihovu bol ponudili floskulu „Ko (ili, još gore: Bog) zna zašto je to dobro!” Čvrsto verujem da ovakvim pristupom kod stradalnika mnogo manje izazivamo osećanje utehe i žudnje za Bogom, nego što izazivamo potrebu da nas (rekao bih – vrlo opravdano) momentalno ošamare.
No, ključno pitanje ovde je sledeće: da li smo kao hrišćani zaista dužni da se dovijamo i iznalazimo kojekakva opravdanja za beskrajne patnje u svetu? Da li naša, hrišćanska, vera zaista stoji ili pada sa time hoćemo li, ili ne, uspeti da ponudimo dovoljno ubedljivo (što često znači: romantično) opravdanje svake nesreće koja se dogodi? Čvrsto verujem da to nije slučaj.
Kakvo bi onda bilo autentično hrišćansko razumevanje stradanja i odnos prema njemu? Ova tema je po sebi toliko velika, i toliko duboko zadire u najintimnije pore čovekovog bića da je o njoj verovatno pametnije ćutati, nego pokušati nešto reći, znajući unapred da će taj „odgovor“ zasigurno ostati manjkav. Pa ipak, uz ogradu da nipošto ne pretendujem na to da potpuno iscrpim ovo pitanje i sagledam ga iz svakog relevantog ugla, rizikovaću i pokušati da ukažem na makar nekoliko aspekata koje smatram vrlo važnim.
Prvo što bih želeo da naglasim je sledeće: nipošto ne mislim da smo kao hrišćani dužni da branimo ideju po kojoj svaki pojedinačni događaj zla i patnje mora imati nekakav viši i dublji smisao. Ponekad je zlo prosto zlo, i ne vidim ništa pogrešnije i besmislenije od toga da ga negiramo i uvijamo u oblande, kako bi se ono na kraju ipak predstavilo kao dobro. Uostalom, i sam Hristos nam je vrlo jasno stavio do znanja šta nas (u ovom svetu) čeka ukoliko se odlučimo da budemo njegovi učenici. Nije nam rekao „Samo verujte u mene i imaćete dug i miran život u materijalnom blagostanju i svakoj sreći“. Naprotiv. Onima koji žele da ga slede Isus poručuje: „Lisice imaju jame i ptice nebeska gnezda, a Sin Čovečiji nema gde glavu zakloniti (Mt 8, 20)“. Rekao je i „Mene su gonili, i vas će goniti (Jn 15, 20)“, kao i to da će želeti da nas ubiju, uvereni da time Bogu službu čine (Jn 16, 2). Ukratko, „u svetu ćete imati žalost… (Jn 16, 33)“.
Štaviše, mada o tome Hristos nije eksplicitno govorio, ni sama Crkva ne predstavlja siguran prostor u kome su hrišćani bezbedni od stradanja. Progoni njegovih sledbenika postoje kako spolja, tako i unutar same Crkve (setimo se ovde makar toga od koga su stradali i progonjeni Sv. Jovan Zlatousti ili Sv. Maksim Ispovednik, ali i mnogi drugi do današnjih dana). Isus nam je, dakle, kao svojim učenicima, vrlo jasno najavio patnju, i to istinsku, a ne iluzornu. Samim tim, kada se u svetu događaju loše stvari, kao hrišćani nemamo nikakvu potrebu da to negiramo, jer to je upravo ono što je naš Gospod i najavio.
Ovim, međutim, problem još ni izbliza nije rešen. Jer pitanje koje ostaje da lebdi je – zašto je neophodna ta i tolika patnja? I nije li Bog u stanju da je spreči? Ovo uglavnom većini ljudi predstavlja najbolniji aspekt problema. Da bi nam to postalo jasnije, možemo se poslužiti analogijom odnosa između roditelja i dece. Kao što u životu deteta dolazi momenat u kome počinje kritički da analizira svoje roditelje, tj. suočava se sa činjenicom da idealna slika koju je o njima imalo ne odgovara realnosti, tako isto u životu ljudi (češće pre nego kasnije) dolazi trenutak u kome razumevaju da Bog nije onakav kakvim smo ga kao deca (ili, preciznije, deca u veri, ma koliko da smo tada fizički godina imali) zamišljali.
Bog, makar hrišćanski, nije superheroj koji budno motri sa nebesa i stupa u akciju kako bi odbranio svoje verne sledbenike. On je Bog koji, ako i ne prouzrokuje, u najmanju ruku dopušta stradanje sveta koji je stvorio i koji voli. I kao što za decu proces realnog sagledavanja roditelja ume biti bolan, tako isto i suočenje sa saznanjem da istinski Bog ne odgovara nužno našim predstavama o njemu nije naročito prijatno. Uzdrmani njime, još više nego ranije zbunjeni stojimo pred tajnom stradanja i pitamo se – zašto?
Nekog definitivnog i kristalno jasnog odgovora na ovo pitanje, iz hrišćanske perspektive, čini mi se da nema. Stradanje ostaje problem i tajna koju svim našim bogoslovskim dovijanjima nikada do kraja ne iscrpljujemo. Najjači, mislim, pojam kojim ulazimo u okršaj sa ovim izazovom jeste sloboda, posmatrana iz nekoliko različitih uglova.
Pre svega, sloboda kao najveći Božiji dar tvorevini, tj. čoveku, dar koji podrazumeva mogućnost da bude zloupotrebljen. Dar veliki, ali i „opasan“, u smislu da može dovesti, i zapravo doveo je, do brojnih problema, do toga da čitav svet, i čovek u njemu, leži „u grehu“, tj. trpi posledice brojnih (sopstvenih ili tuđih) pogrešnih izbora. Dar koji, kada bi bio ukinut, čovek više ne bi bio čovek, što može poslužiti makar kao deo odgovora na pitanje zašto Bog ipak ne sprečava zlo.
Osim toga, stradanje je prostor za ispoljavanje naše lične slobode. Ona se naravno može ispoljavati u svakom životnom činu, ali naročito u trenucima stradanja postaje savršeno jasno da je život splet okolnosti na koje mi u ogromnoj većini slučajeva apsolutno ne možemo da utičemo. Jedino što možemo je da slobodno odlučimo kako ćemo se poneti pred izazovom pred kojim smo se zadesili.
Treće, mističnost i, uprkos svim naporima, neobuhvatljivost fenomena stradanja našim umom, jedan je od aspekata neobuhvatljivosti i tajnovitosti samoga Boga. U tom smislu, stradanje je podsetnik i na Božiju slobodu u odnosu na nas, na njegovu apsolutnu drugost i činjenicu da, i pored sve bliskosti i otkrivenja koje nam je darovao, on za nas nikada ne postaje objekat saznanja koji smo do kraja iscrpli, koji je dužan da na bilo koji način odgovara našim očekivanjima. Bog uvek ostaje apsolutno slobodan.
Imajući sve to u vidu, kakav bi onda bio autentični hrišćanski pristup stradanju? Jedan od najvećih teologa HH veka, Karl Raner, u čuvenom eseju na samom kraju svog života, piše o „hrišćanskom pesimizmu“. U ovoj na prvi pogled zbunjujućoj sintagmi kriju se, verujem, korisne naznake na putu ka odgovoru na naše pitanje. Raner, uzgred, generalno uopšte nije bio pesimista. Naprotiv, ne tako retko znao je biti kritikovan za jednu odveć optimističnu, idealizovanu sliku sveta, zbog izjava poput one (interesantno, iz istog tog eseja o pesimizmu) da je „hrišćanstvo poruka radosti, hrabrosti i pouzdanja koje ne može biti uzdrmano“. Pesimizam o kome je reč ne može, prema tome, nikako biti posledica Ranerovog karaktera. On je posledica realnog stanja stvari u svetu. Mogli bismo reći da Ranerov pesimizam zapravo predstavlja realizam, tj. realno osvešćivanje i konstataciju svega onog lošeg što u svetu postoji, bez pokušaja da se nekakvim retoričkim šminkanjem razmere zla relativizuju ili sakriju pod tepih.
A po čemu je takav pesimizam nazvan i hrišćanskim? Po tome što podrazumeva uverenje da je usred sve te patnje i uprkos njoj našu slobodu moguće usmeriti ne ka očajanju i osećaju bezizlaznosti, nego ka nadi. I upravo ovde dolazimo do tačke koju bismo u najdirektijem smislu te reči mogli smatrati autentično hrišćanskom. Nada na koju smo, naime, pozvani, nije neka apstraktna, idealistična nada koju je čovek pozvan da gaji u svome srcu i sam korača kroz život uzdajući se da ga negde „sa one strane“ očekuje Bog. Hrišćanski Bog, videli smo, nije Bog koji u maniru superheroja spasava ljude od patnje. On, međutim, i to je sada važno, isto tako nije ni Bog koji se drži po strani i čeka da vidi hoćemo li ili ne uz pomoć vere i nade uspeti da se adekvatno izborimo sa životnim nedaćama i stignemo do njega. On je Bog koji, ako ga hoćemo i prizivamo, hrli ka nama i sastradava sa nama, čime stradanje prestaje da bude samo tragični događaj, i postaje mesto potencijalnog susreta sa Bogom, koji čak, po brojnim svedočenjima, ume biti dublji i intenzivniji nego mimo stradanja.
Najdirektniji i najradikalniji primer svega o čemu govorimo je Hristos, kao onaj u kome je konačno ostvareno ono čemu svi težimo i čemu se nadamo – nesliveno i nerazdeljivo sjedinjenje ljudskog i božanskog. Čak i on je u ovom svetu stradao, i to kako! Ali je, uprkos svem tom stradanju, i u tome bi trebalo da se ugledamo na njega kao čoveka (jer on je, što prečesto zaboravljamo, bio podjednako i to: potpuni čovek), smogao snage da se na Krstu, na kom je visio uprkos tome što se prethodno u „krvavom znoju“ molio da ga ta „čaša“ mimoiđe, Tajni pred kojom stoji, tj. Bogu, koji u tom trenutku čini se da ćuti i pasivno posmatra šta se događa („Bože, Bože moj, zašto si me ostavio?“) ipak obrati sa „Oče“ i uzvikne „u tvoje ruke predajem duh svoj!“. Upravo takav pristup stradanju i, u krajnjoj liniji, samoj smrti, koji nas u trenucima agonije neće odvesti do očajanja, nego do hrabrosti da prizovemo Boga i predamo se njemu koji, rekosmo, neće otkloniti patnju, ali ni oklevati da dođe i sastradava sa nama, predstavlja nešto što bismo, dakle, mogli nazvati putokazom ka autentičnom hrišćanskom poimanju stradanja.
Ne zvuči li sve rečeno veoma komplikovano i još uvek u određenoj meri maglovito? Bez ikakve sumnje! Ako su poneki od čitalaca dovde izdržali nadajući se možda nekoj brzoj i efektnoj „vakcini“ protiv stradanja – žao mi je što sam izneverio njihova očekivanja. Da li bi lakše bilo prenebregnuti teologiju krsta i patnje i govoriti samo o Božijoj sili i slavi, te hrabriti njegove sledbenike da će ih on izbaviti od svake muke (kako se u nekim drugim religijama čini)? Svakako! Postoji tu, međutim, jedan ključni problem: Bog koji i kakav nam se u hrišćanstvu otkrio – nije takav Bog.
A kada se problem malo dublje sagleda, iako bi neki drugi pristupi, koji relativizuju stradanje ili obećavaju njegovo uklanjanje, bili jednostavniji na nivou priče, i na prvu loptu možda pitkiji za slušaoce, ovaj hrišćanski, čini mi se, ipak bolje opisuje stvarnost, a samim tim je i adekvatniji. Ako nas život uči da je stradanje put koji se ne može izbeći, onda radije biram da slušam o Bogu koji će biti sa mnom dok stradam i time tom stradanju dati smisao, nego o Bogu koji vernike lišava svih problema (a koji čini se da ne postoji). Tako škotski filosof Džon Mekmarej stav „Ne plašite se, verujte u Boga i on će se pobrinuti da vam se ništa od onoga čega se bojite ne dogodi“ naziva krilaticom iluzorne religije, dok bi krilatica prave religije glasila „Ne plašite se, stvari kojih se plašite vrlo verovatno će vam se dogoditi, ali to nije nešto čega se treba plašiti.“ U tom duhu, i Hristos rečenicu koju smo ranije naveli („U svetu ćete imati žalost“) završava rečima: „ali ne bojte se, ja sam pobedio svet!“.
Na samom kraju još i ovo: istrajati na ovom putu vere, nade i neočajavanja kroz sve životne nedaće nije nimalo lako. Vera je dar koji primamo od Boga, ali ne nešto statično, što imamo jednom zauvek, već dinamična realnost oko koje neprestano treba da se trudimo. A put uzrastanja u veri nije pravolinijski, već turbulentan. On podrazumeva trenutke sumnje i slabosti. Da, postoje ljudi, svetitelji, koji smireno i nepomućene (istinske, a ne pritvorne) radosti uspevaju da prihvate životne patnje (setimo se npr. samo starca Porfirija i njegovog odnosa prema brojnim teškim bolestima od kojih je patio), ali oni su malobrojni izuzeci koji nam služe kao uzori. Do takvog životnog stava dolazi se dugim podvigom i uzrastanjem u veri i ličnom odnosu sa Bogom, i nije nam dovoljan ma kako uzvišeni intelektualni uvid da bismo ga stekli. Taj put uzrastanja ne može se preskočiti, i mi ostali, koji na ovom putu još nismo uznapredovali koliko i pomenuti svetitelji, već imamo više problema da se izborimo sa stradanjima, treba da to smireno prihvatimo i prosto nastavimo da se trudimo. Stradanje nikada neće prestati da boli (pa ni svetiteljima ono svakako nije prijatno, niti pokušavaju da ga negiraju), te je sasvim prirodno tu bol i pokazati. Uostalom, i sam Hristos zaplakao je čuvši vest o Lazarevoj smrti! Zar je njemu nedostajalo vere?! Pokazati svoju bol i nadati se uprkos njoj, a ne očajavati, mnogo je bolja reakcija na stradanje od njegovog negiranja i jeftinog pokušaja opravdanja, kako ne bismo i mi, jednom kada Gospod ponovo dođe, začuli reči poput onih koje je uputio Jovovim prijateljima koji su Jovovo užasno stradanje pokušavali da smeste u neki od uobičajenih objašnjavalačkih kalupa, tražeći njegovu odgovornost i time, navodno, pravdajući Boga (dok je Jov uporno negirao kako svoju krivicu, tako i neadekvatnu predstavu Boga kakvu su nudili njegovi prijatelji): „…raspalio se gnev moj … što ne govoriste o meni pravo kao sluga moj Jov (Jov 42, 7)“.
