„Gle, sve stvari činim nove“
Odabravši ove reči za naslov verujem da je to u isto vreme i tema Četvrte skupštine Svetskog saveta crkava u Upsali, kao i da je izraz našeg savremenog iskustva. Sedam godina koje su protekle od Treće skupštine Svetskog saveta crkava u Nju Delhiju karakteriše nemir i revolucionarni žar mlađih intelektualaca širom sveta, što je i podstrek crkvama i svim hrišćanima; naš odgovor mora biti dat prema novoj situaciji koja je nastala u svetu. Ovo, opet, s druge strane jeste i nov izazov koji dolazi s naše strane društvu.
Umesto jednog dobro obrađenog bogoslovskog predavanja, završenog, ovde bih više voleo da predložim niz teza – teza koje nisu potpuno završene, odgovarajuće „skuvane“, već više „predjelo“ za vaš apetit. Bogoslovske teze nisu to što može odmah da se „troši“; one su više nešto što treba da se zajedno „vari“.
TEZA I: Mi živimo u jednom revolucionarnom vremenu. Ukoliko vreme više odmiče utoliko više doživljavamo istoriju kao revoluciju. Odgovorno se možemo odnositi prema budućnosti samo ukoliko smo revolucionarni u svom radu.
U ovoj tezi reč „revoluciju“ susrećemo tri puta. Jer od Vijetnama i Kube, od rasnih nemira u SAD i studentskih protesta u Zapadnoj i Istočnoj Evropi, ova reč je simbol traženja, postala je opšte poznata i usvojena. Ali uprkos toga svesno još nismo ušli u ovu novu situaciju koju opisujemo kao revolucija. Hrišćani i crkve izgleda da nalaze ovaj nov pojam posebno teškim za susret.
Međutim, situacija u kojoj živimo i razmišljamo postaje, objektivno govoreći, revolucionarna. Ovo može da se vidi bar prema tri velika izazova. Dominirajuća bela rasa, industrijski razvijene nacije, razvijaju sistem kroz koji postaju sve bogatije, dok druge prosečno ostaju daleko iza njih. Ovo vodi antikolonijalnim i antiimperijalističkim oslobodilačkim ratovima u Aziji, Africi i Južnoj Americi, a dovešće nas i do jedne opšte krize u godinama koje dolaze. U ovim borbama, oslobođenje od ekonomske eksploatacije vezano je za oslobođenje od političke zavisnosti i rasne diskriminacije. Proleterijat savremenog čovečanstva nisu radnici razvijenih, industrijalizovanih nacija, već naroda Trećeg Sveta. Karl Marksove kategorije otuđenja i revolucionarne nade moraju da budu sagledane prema ovome.
Kapacitet proizvodnje u industrijskim razvijenim nacijama rezultat je dosadašnjih dominirajućih struktura kapitalizma, nacija i njihovih birokratizovanih vlada. Mi ovo zovemo tehnološkom revolucijom. Postojeće političke, socijalne i zakonite strukture, za organizaciju proizvodnje kao i distribuciju, nisu više sposobne da iskorišćavaju nove mogućnosti, tehnologije za pravedne i progresivne ciljeve, već razvijaju sve opasnije tendencije za korišćene tehnoloških snaga na čisto negativan način u odbranu „status kvo“ – stanja.
Imamo nagoveštaje da će na univerzitetima doći do revolucionarnih promena u vaspitanju. Stare institucije za obrazovanje „gospode“ više ne odgovaraju sve masovnijem broju prisutnih studenata na univerzitetima. Mase novih studenata odvojile su univerzitet od ove stare tradicije. Jer dok su se ranije vaspitali na univerzitetima eksperti za jedno statično društvo, danas na njima se obrazuju oni koji moraju da pomognu narod da misli kritički i odgovorno politički. Studentski protestni pokreti izrazili su revolt političkog razuma protiv podjarmljivanja automatizovanom načinu mišljenja, KAO I MORALNOG RAZUMA protiv njegovog potčinjavanja „neutralnom“ svetu. Rezultati nauke vraćaju se onim istinitim ljudskim mogućnostima i obećanjima u cilju stvaranja novog čovečanstva. Oni više ne mogu biti porobljeni u jednom društvu u kojem se izdaju najhumanije ljudske mogućnosti. Svaku granu nauke koja ima svoju socijalno-političku funkciju pažljivo ispitujemo.
Ukoliko vreme sve više prolazi utoliko ga sve više doživljavamo kao revoluciju. Ali „šta je revolucija?“ Podrazumevam pod njom promenu strukture osnove jednog sistema – bilo ekonomskog, političkog ili religioznog. Sve druge promene mogu da se shvate kao evolucija ili reforma. Ali promena u osnovi jednog sistema je stvarno moguća samo ukoliko se uvide mogućnosti i snage da to izvrše. Ljudi razvijaju kod sebe kritičku svest kroz upoređenje stvarnog stanja sa mogućim, primećujući razliku. Kada je shvate budućnost će biti drugojačija od sadašnjice. Živimo danas u jednom svetu nerealizovanog ali sasvim moguće realizovanog čovečanstva. Imamo, danas, mogućnost da rešimo problem gladi u svetu, da razmatramo priraštaj stanovništva; ali svaku strukturu koja nas ometa u ovome moramo promeniti. Danas, poplava mogućnosti privlači postojeće institucije da ih ostvaruju. Posmatrajući kritičkim okom budućnost koja leži ispred nas ideal je u kontrastu prema nesavršenoj sadašnjici. Tako, pod pritiskom mišljenja reakcionara, sadašnje vreme stoji u suprotnosti prema budućnosti koja dolazi. Nauka, tehnologija i vaspitanje neprekidno stvaraju nove mogućnosti, prisiljavajući nas sve više i više ka revolucionarnosti, ali naše političke sposobnosti zaostaju. Mi doživljavamo realnost kao istoriju i istoriju kao revolucionarni sukob između budućnosti i prošlosti. Ova revolucionarnost, koja je naša istorija, ima tendenciju da postaje sve više nužna, od ekonomskih pitanja do područja morala, od političkih problema do pitanja religije, sve je obuhvaćeno sukobom mogućeg i stvarnog, budućnosti i prošlosti. Zbog toga ova revolucionarna istorija postaje sve više stalna. Ali i ona će iščeznuti sa čak i najuspešnijim novim strukturama. Jer revolucija nije stvar jednog posebno određenog prolaznog perioda; već je jedan nov način doživljaja vremena.
Zbog toga drugog izbora nema do da usvojimo revolucionarnu odgovornost za budućnost čovečanstva. Današnje prihvatanje zadatka traženja istine obuhvata i otkriće, što je učinio i Gramski, da je „istina revolucionarna“. Jer traženje istine otkriva nam mogućnost menjanja sveta, činjenicu da on ne mora da ostane ovakav kakav je. Traženje istine znači stavljanje na probu naučnih teorija o imperativu preobražaja realnosti. Aktivnost u istoriji koja nas vodi pravednijem i slobodnijem čovečanstvu postaje cilj sveukupnog teoretskog rada. Naučno saznanje postaje čovekovo sredstvo ličnog oslobođenja, koje se može odgovornije koristiti za izgradnju jedne humanije budućnosti. Jedinstvo znanja i akcije leži u usvajanju jedne revolucionarne odgovornosti za istoriju.
TEZA II: Nova revolucionarna situacija dovela je hrišćanstvo u jednu duboku krizu identiteta. Hrišćani i crkve jedino mogu oporaviti svoj istiniti identitet kada prevaziđu svoje duhovno otuđivanje i prestanu da idu sa onima koji sprečavaju čovekovu slobodnu samo-realizaciju.
„Ne postoji teologija revolucije“, kažu naši zabrinuti vodeći bogoslovi. Ali teologiju revolucije ne stvaraju bogoslovi rukovodioci; nju razvijaju hrišćani koji se bore i pate u svetu. S druge strane, nećemo imati „Teologiju revolucije“ dok ne budemo imali „revoluciju u teologiji“. Ako hrišćani nisu revolucionarno aktivni oni nemaju prava da drže bogoslovske govore o revoluciji. Crkva nema prava da stvara „Teologiju revolucije“ za svet ukoliko nije angažovana za svoju sopstvenu suštinsku transformaciju. Ona neće biti ozbiljno prihvaćena ukoliko govori i dela protivu čovekovog ekonomskog otuđenja a ne bori se protiv duhovnog otuđenja koje same crkve prouzrokuju. Imaćemo malo da kažemo o „novoj zemlji“ dok ne shvatimo da je „nebo naše religije“ takođe postalo staro, bez snage, i da nam je potrebno „novo nebo“ isto tako. „Kritika neba promenjena je u kritiku zemlje, kritika religije u kritiku zakona, kritika teologije u kritiku politike“, kaže Karl Marks. Danas se to okreće na drugi način.
Hrišćanstvo doživljava krizu identiteta u svim delovima sveta. „Stari poredak je prošlost, novi još nije počeo“, potvrđuju obojeni i beli, Amerikanci i Evropljani. Tako, na mnogobrojnim mestima, crkve gube svoj monopol nad hrišćanima. Ljudi napuštaju crkve jer samo u solidarnosti sa potlačenim i revolucionarima oni mogu biti sigurni da će živeti u svojoj veri. Hrišćanska vera gubi tako svoju snagu da pokreće istoriju. Mnogi je napuštaju jer je osećaju bespomoćnom da ih povede u budućnost, zbog čega svuda traže nove ljude, novu zajednicu, nove bogove. Da li će crkve iščeznuti i ustupiti mesto nekakvom „necrkvenom“ hrišćanstvu? Da li će hrišćanstvo iščeznuti sa iščeznućem dominacije Evrope i prve industrijske revolucije?“ Ili, postoji li u hrišćanstvu jedna latentna revolucionarna potencijalnost koja se može otkriti, koja se može učiniti humanom i preokrenuti u akciju u društvu?
Ne može biti stvarne hrišćanske prisutnosti u revolucionarnim odlukama sem ukoliko nema samokritičnog pokreta pokajanja meću hrišćanima. Moramo pronaći odlučne grupe koje će uneti revoluciju u postojeće crkve. Hrišćanska se vera obraća Bogu i Hristu, ali u čemu je zadatak Crkve ovde i sada? Ona zna odakle dolazi, ali ne više i gde ide. Budućnost nas zabrinjava. Međutim, niko ne nalazi svoj identitet samo kroz sećanje na svoje poreklo. Njegov identitet se izgrađuje u praktičnoj identifikaciji i angažovanju, u sadašnjici, u izgradnji velike budućnosti. Kada hrišćani ponovo otkriju zašto su ovde oni će ponovo saznati i ko su. Sadašnja kriza tera neke u „zlatnu prošlost“ da bi pokušali da je sačuvaju. Drugi nalaze utočište u jednoj nepolitičkoj i čisto emocionalnoj veri, a neki opet u aktivnosti direktno upravljenoj ka budućnosti; prilaze revolucionarnim grupama i onda se lutajući pitaju da li su još hrišćani, i ako jesu, zašto.
Kako možemo da probijemo naše duhovno otuđivanje od realnosti života za slobodom koja zna šta traži? Kako možemo da prodremo kroz naš kriticizam tradicionalnog hrišćanstva u svest novog rođenja i nove samosvesti? Gde je „novo nebo“?
Nada leži u angažovanim hrišćanima da bi se crkva mogla promeniti. Oni su svesni duboke razlike između sadašnjih oblika hrišćanstva i mogućnosti njegovog realizovanja. Ometa ih u radu vera vezana za brigu o budućnosti; ometa ih u radu poražavajući karakter moralnosti u Crkvi; ometaju ih u radu autoritativne strukture u Crkvi i klerikalna isključenost; ometa ih u radu savezništvo velikih crkava sa postojećim stanjem ravnoteže. A oni traže veru koja je slobodna i vezana za nadu u budućnost. Traže poverenje u čoveka zbog njegove lične moralnosti. Kako Crkva već toliko dugo vremena propoveda nebeskog Hrista kroz besede, sv. tajne i crkvenu hijerarhiju, angažovani hrišćani sada traže jedinstvo sa raspetim Sinom Čovečjim koji čeka odgovor pravednih među gladnim, bosim, zarobljenicima i izbeglicama.
TEZA III: Eshatološka (i mesijanska) tradicija nade može vaskrsnuti novo rođenje hrišćanske nade u našem revolucionarnom vremenu.
Moderan svet je otvoren. Moderan način mišljenja je upravljen prema budućnosti. Priroda se više ne doživljava kao statična i gotovo data realnost, jer su moderna nauka i tehnologija preokrenule prirodu u gradilište ljudskog sveta. Društvene strukture ne osećaju se više da su nam date prirodom ili Bogom, jer znamo da ih ljudi izgrađuju i da ih oni mogu i promeniti. Dok smo se u prošlosti lično osećali odgovornim pred ovim strukturama sada se osećamo pred njima socijalno odgovornim. Više nemamo autoritativnih struktura; one su funkcionalni oblici zajedničkog života. Moderan čovek postao je gospodar kako prirode tako i svoje sopstvene istorije – on može biti tvorac jednog više humanog sveta, ali i veoma lako i svog sopstvenog groba. Budućnost za njega je sloboda i prilika za stvaranje novog.
Ova nova orijentacija dovela je naše uobičajene religiozne pojmove u duboku krizu i osnova je modernog kriticizma religije. Vera u jednog transcendentnog Boga i religiozna privrženost prošlosti bezvredno je u modernom svetu.
Hrišćanstvo jedino može odgovoriti na ovu novu situaciju prizivanjem svoje sopstvene urođene – iako često zanemarene – proročke nade. Ovo je revolucionarni potencijal imanentan u hrišćanstvu. To je nada upravljanja prema Bogu i dolasku Njegovog carstva, koja ne može biti samo svedena na nešto što će se dogoditi u narednom periodu istorije. Umesto toga, iz svedočenja Raspeća rađa se nada u bliskost ovoga carstva koje je tako u istoriji. Ranije su se hrišćani nadali „za dušu“ na nebu; sada se pak politički značaj ove eshatološke nade mora da istakne kroz upotrebu reči „mesijanska nada“. Kroz celokupnu istoriju Izraela i Hrišćanske crkve uvek je postajao sukob između religiozne vere u drugi svet, koja ostavlja zemlju njenim sopstvenim planovima i nade u budućnost koja usvaja odgovornost za preobražaj zemlje. Međutim, bilo među prorocima Starog Zaveta ili apostolima Novog uvek i uvek nailazimo na žudnju za promenom. Izrael napušta u Egiptu Boga Sunca i njegovog faraona i prihvata novog Boga, Jahvea, u izlasku iz religioznog i političkog ropstva. Jahve je bio Bog obećanja i izlaska, Bog zaveta i nade, jedan „Bog koji ide ispred nas“, „u budućnost“. Ovaj izlazak je bio događaj jednog religioznog i političkog oslobođenja, koji se još i danas doživljava kao simbol oslobođenja koje dolazi. Hrišćani su poznati kao „oni koji imaju nadu“ (Ef. 2:13; ISol. 4:13). U svedočanstvu Raspeća carstva slobode hrišćani vide stari svet raspet da bi nov mogao da bude rođen. Tako se hrišćani rađaju kroz poniženje stranim silama i kroz predavanja veri da bi se objavio dolazak Boga i Njegovog Mesije, koji će privesti kraju patnje celog sveta. Pred starim svetom svetovnih političara hrišćani su se pojavljivali kao revolucionari bilo zemlje ili neba. Oni su prezirali „bogove“ svoje otadžbine i odbili da prinesu žrtve rimskom imperatoru – bogu. Nisu bili zadovoljni sa „Pah Romana“ već su žudno očekivali „Pah Christi“. Kels, dobro poznati kritičar hrišćanstva iz drugog veka, optužuje hrišćane da su prouzrokovali nemir na nebu zbog odbijanja da prinesu žrtve bogovima koji su se zbog toga razbesneli na sve ljude. U isto vreme ovi „nebeski revolucionari“ doveli su u pometnju utvrđeni religiozno-politički poredak na zemlji. Zbog toga su bili optuženi da su javni neprijatelji države i izdajice čovečanstva. Ni Ap. Pavle ni sveti oci nisu razvijali „teologiju revolucije“; ali posledica hrišćanske vere u Boga, u raspetog Hrista, bila je sigurno revolucionarna. Tom verom oni su napali centrali nerv političkih religija i religioznih političara svoga vremena. Njihova teologija bila je revolucionarna i pored toga što ništa nisu znali o „teologiji revolucije“.
Danas, takođe, moramo biti obazrivi u pogledu nečeg što može proizići iz kakvog nekontrolisanog efekta. Radikalno hrišćanstvo imaće svoj revolucionarni efekat. Ali jedan revolucionarni program bio bi dobar put da ga neutralizuje. Ime „revolucionar“ jeste ime koje mu može biti dato samo od drugih; niko ne može sam sebe nazvati ovim imenom.
Mi razumemo eshatološki mesijanizam u granicama reči „nov“. U izbeglištvu i u ropstvu, proroci su govorili Jevrejima o „novom Izlasku“, o „novom osvajanju obećane zemlje“, o „novom Sionu“, o „novom Jerusalimu“ i o „novom Davidu“. I u ovu poruku jedne nove budućnosti za Izrael proroci su unosili još nikad ostvarene dimenzije jedne velike budućnosti: konačno spasenje i univerzalno iskupljanje za celu stvar. U Novom Zavetu apostoli su objavili vest o „novom čoveku“, „novom zavetu“, „novoj reči“, „novom vinu“, „novom narodu Božijem“, i, na kraju o „novoj tvari neba i zemlje“. Ova univerzalna hrišćanska poruka s novom jasno je rezimirana u Božijoj završnoj reči: „Gle, sve stvari činim novim“. Prema ovome, nova budućnost nam se pojavljuje u prelaznoj istoriji – pravo, kroz poslanje Boga Mesije, koji otelotvorava u svojoj ličnosti među smrtnicima slobodu koja dolazi i čini je ostvarljivom među svim kroz svoje vaskrsenje: zatim u predavanju nam Jevanđelja, reči budućnosti koja razrešava grešnike, opravdava bezbrižne i daje nadu onima koji su slomljeni; zatim, u ustanovljenju Crkve Hristove, „novog naroda Božijeg“, u kojem će se okupiti sve rase i svi jezici, avangarda novog čovečanstva koja zastupnički, od prinuda ovoga sveta, ostvaruje slobodu za druge; zatim, u novoj pokornosti vernika, koji, među svakodnevnim stvarima ovoga sveta, anticipiraju slobodu koja dolazi; i konačno, u „novom nebu i novoj zemlji gde pravda obitava“, gde Hristova prisutnost čisti nebo od religioznih mitova i sila i zemaljskih bolova, tuge i besmislene smrti.
Ovo je istorijska vera u budućnost koja sjedinjava Božije prisustvo i slobodu stvarnog sveta. Istina, ova nada u našoj istoriji često je bila pogrešno tumačena. Ona izvire u životu kroz borbu sa nazadnim mitovima i lažima sa kojima se sukobljava. Drugog hrišćanskog pojma, koji nosi u sebi seme novog rođenja za duhovno savremenu veru od nade nema.
TEZA IV: Novi kriterijum teologije i vere treba da bude nađen u akciji.
Cilj Marksove kritike religije bio je kategorični imperativ „zbacivanja svih struktura kroz koje je čovek ponižen, porobljen, napušten i prezren“. Za njega kao, i za celokupno moderno doba, etička i politička akcija jeste probanje svake teorije. Istina mora da bude primenjena. Ako ona u sebi ne sadrži inicijativu preobražavanja sveta, ona postaje samo mit već postojećeg. Kako je realnost istorična i čovek poznaje sebe kao biće u istoriji onda samo u njegovoj istorijskoj aktivnosti on će naći mogućnost jedinstva egzistencije i svesti. Ovo je događaj istine.
U prošlosti hrišćanska tradicija nade u dolazak Boga i novo stvaranje nije uvek bila verna ovom kriterijumu. Hrišćanska nada u budućnost često je bila čista spekulacija. Govoreno joj je o poslednjim događajima da dolaze kao da su se već odigrali. Ali samo se o prošlosti može govoriti; budućnost treba da bude anticipirana istorijski u reči i delu. Hrišćanska nada bila je često jedno ponovno uveravanje o večnosti koju nam Bog osigurava, i tako je neutralizovala život na zemlji. Ne smemo međutim zaboraviti da su eshatološke vizije početno bile vizije mučenika na njihovom putu u izgnanstvo ili u arenu i da su bile sastavni deo njihovog mučeništva. Ovaj kritičan problem može da se formuliše prema Raušenbušovim rečima: Asketsko hrišćanstvo smatralo je ovaj svet područjem zla i napuštalo ga je. Čovečanstvo očekuje revolucionarno hrišćanstvo koje smatra ovaj svet svetom zla ali koji treba da se promeni. „U našim novim uslovima eshatološki simbolizam hrišćanske nade izgleda mitološki. Ne možemo da nastavimo da sanjamo o večnosti, već moramo toliko koliko je to moguće, verovati u budućnost kroz praktičan kontakt sa bedom sadašnjice. Ovo je neophodno ne samo zbog modernog sveta, već to je takođe i jedna od Hristovih zapovesti. On nije samo objavljivao Carstvo Božije, već ga je praktikovao kroz svoju ljubav prema grešnicima. Kao što danas studenti otkrivaju da je „istina revolucionarna“, hrišćani moraju da otkrivaju da ih Hristova istina „čini slobodnim“ i zahteva od njih da „bude učinjena“, kao što Jevanđelje po Jovanu naglašava. Istinitost hrišćanske nade se praktikuje u preobražaju sadašnjice. U očekivanju da budemo preobraženi Bogom, mi preobražavamo sebe i svet oko nas u sličnosti nove tvari. Ovo je mogućnost koja daje život hrišćanskoj veri. To je mogućnost koja se realizuje kroz veru u pokajanju, u preobražaju, u novom rođenju, živoj nadi i u novom životu koji ne zna za razdvojenost od Boga. Mesijanski tok obnove teče kroz istoriju od Boga Mesije koji je umro za ovaj svet i bio vaskrsnut za novi, svet Božije pravde koja dolazi. Mi nalazimo u ovom svetu zbog toga ne samo unutrašnje preobražaje i oslobođenja ljudskih srca, već takođe reformacije, renesanse i revolucije. U perspektivi hrišćanske nade svet nije jedna beznačajna čekaonica za put duše u nebo. To je poprište borbe za slobodu i izložbeno mesto svih stvari nove tvari. Nada ne sme da liši sadašnjicu značaja zbog snova o budućnosti; ali ona ne može ni da kompenzira praznu sadašnjost snovima o budućnosti. Već, na prvom mestu, nada treba da unosi projektovanu budućnost u nevolje sadašnjice i da je koristi u praktičnoj akciji da bi se odstranile nevolje. Kroz kritiku i protest, s jedne strane, maštu i aktivnost s druge, sloboda za budućnost postaje realnost.
Zbog toga u ovim našim danima aktivnost crkava je najjače oružje u kritici Crkve, a hrišćani će biti suđeni da li ispunjavaju ili ne ispunjavaju istinu Hristovu i dokazuju svoje veru kroz rad.
TEZA V: Crkva nije nebeski sudija nad razmirnicima ovoga sveta. U sadašnjoj borbi za slobodu i pravdu hrišćani moraju biti angažovani na strani porobljenog čovečanstva.
Neki su mišljenja da zbog toga što Crkva postoji za sve ljude ona se mora držati po strani od svih političkih razmirnica, s obzirom, izjavljuju da ne postoje jasna i direktno određena uputstva hrišćanima u pogledu političkih problema, Crkva mora biti u službi svih, angažovana na svim stranama. Ali, ovo je stari stav u novom ruhu, dat od predstavnika organizovanih crkava – Crkva je „treća sila“, „neutralna platforma“ za mir i obnovu, „mesto sastanka“, jer su „sa gledišta večnosti“ svi zemaljski sporovi relativni i nevažni. Istina, bilo je katkad prilika kada je ovaj posrednički stav Crkve bio i koristan u borbi za mir; ali, danas, svaki neodređen i teoretski iskonstruisan poziv za mir izumire zaboravljen; kao što je slučaj sa govorom pape Pavla VI u Ujedinjenim Nacijama. Strane u sukobu su umorne od apstraktnih poziva i verbalnih beseda o moralnosti, koje se upućuju njihovoj savesti. Oni ne očekuju da reše svoje sukobe kroz transcendentalnu mudrost Crkve.
Ali ako se hrišćani aktiviraju u političkoj borbi, neće li oni tada zaboraviti da Bog voli sve ljude? Ne mislim da treba! Cilj hrišćanskog univerzalizma može se ostvariti samo kroz dijalektičku angažovanost za potlačene. Cilj je Crkve da bude „novi narod Božiji“, za kojeg drugi mogu reći u njemu, „Nema Jevrejina niti neznabošca, Grka ili varvarina, gospodara ili roba, čoveka ili žene“. Danas, mogli bismo da kažemo: ni obojenog, ni belog, ni komuniste, ni antikomuniste, jer smo „svi jedno u Gospodu Isusu Hristu“. Prepreke koje su ljudi izgradili da obeleže svoje položaje i unize druge srušene su u Crkvi Hristovoj, jer su ljudi u Njoj oblikovani na drugi novi način. Rušeći i potkopavajući sve prepreke – religiozne, rasne, vaspitne i klasne – hrišćanska zajednica se pokazuje kao zajednica u Hristu. Novi znak Crkve u našem svetu treba da bude u tome da ona nije sastavljena od sličnih već od „nesličnih“, čak i od bivših neprijatelja. Ovo bi značilo da nacionalne crkve, klasne crkve i rasne crkve, nisu istinite u Hristu, već jeretičke zbog ovakvih svojih struktura.
Ovaj put ka cilju jedne nove ljudske zajednice obuhvata sve nacije i jezike i revolucionaran je. Da citiramo apostola Pavla: „Jer pogledajte znanje svoje braćo, da nema mnogo premudrih po telu, ni mnogo silnih ni mnogo plemenitih; nego što je ludo pred ovim svetom ono izabra Bog da posrami premudre; i što je slabo pred svetom ono izabra Bog da posrami jako; i što je neplemenito pred svetom i uništeno izabra Bog, i što nije, da uništi ono što jest, da se ne pohvali nijedno telo pred Bogom. (I Kor. 1,26) Prema ovom citatu slabim je data vlast nad jakim. Zajednica Raspetog je okupljena, prema jednoj staroj proročkoj slici, tako da će se doline uzdići a brda spustiti, a oni koji su gladni pravde biće blagosloveni, a oni koji se opravdavaju biće možda osuđeni. Tako je staza Carstva u svet pripremljena. Samo će na ovaj način sva tela videti slavu našeg Gospoda. Božija ljubav i Hristovo čovečanstvo je na strani onih koji nose teret, brige. Ali kako sve ovo može da bude put novoj zajednici u kojoj su sve prepreke razrušene?
Martin Luter King stavio se na stranu obojenih i siromašnih. On je organizovao štrajkove i protestne marševe protivu belih rasista i kapitalističkog društva u svojoj zemlji. Ali uvek je mislio na strah i oholost belih – na gubitak njihovog spasenja. Mobilisao je obojene i siromašne ne da bi se obojeni svetili belim nego da bi se iskupili i obojeni i beli od rasne mržnje, rasne otuđenosti.
Mladi Marks nije govorio samo o otuđenju eksploatisanog proletarijata već je takođe razumeo i otuđenost kapitalističkog eksploatatora. Ako je neko lišen ili opljačkan od svoje istinite ljudske prirode, pljačkaš je lišen onda i svoje.
Albert Kami objašnjavao je cilj revolucije na ovaj način: rob se diže protiv svog gospodara, odbija na taj način da ga primi za gospodara – ali ne i kao čoveka. Njegov protest je upravljen protivu gospodarevog odbijanja da ga tretira kao čoveka. Oba i gospodar i rob, ne mogu na ovaj način u slobodi biti humani jedan prema drugom. Ako bi robovo odbijanje bilo totalno, njegov revolt ne bi doneo ništa novo svetu; samo bi, na taj način u njemu ponovo uspostavljao nehumane odnose. Revolucija se ne sastoji u tome da preokrene robove u gospodare već da oslobodi svet od robovsko-gospodarske strukture, da bi ljudi mogli da tretiraju jedni druge kao ljude. Ako revolucija izgubi ovaj cilj ispred sebe, ona postaje nihilistička i gubi svoje oduševljenje.
U ovom pogledu hrišćanska angažovanost za „proklete ovog sveta“ staza je iskupljenja i za one koji su prokleti i za one koji proklinju. Samo kroz ovu dijalektiku angažovanosti istiniti univerzalizam se može ostvariti. Eklezijastički trijumf nije odgovarajuća anticipacija Božijeg carstva.
TEZA VI: Problem nasilja i nenasilja lažan je problem. Ostaje samo pitanje odgovarajuće i neodgovarajuće upotrebe sile i pitanje prilagođavanja sredstava ciljevima.
Oni koji najviše danas insistiraju na „nenasilju“ obično su oni koji drže policijsku vlast. Oni pak koji apeluju na revolucionarno nasilje obično su bez ikakve vlasti. Vlast, međutim, mora da opravdava sebe, inače ona nije ništa drugo do „gola vlast“. Korišćenje revolucionarnog nasilja mora da bude opravdano ljudskim ciljevima revolucije, a postojeće strukture vlasti nehumane su ako su samo „gola vlast“. Ni na jedan drugi način revolucionarno nasilje ne bi se moglo razumeti ili opravdati. Ukoliko se ne upotrebe sva moguća sredstva, niko neće verovati u revolucionarnu budućnost; ali ako se upotrebe neodgovarajuća sredstva ciljevi revolucije su izdati.
Kriterijum svake akcije jeste opseg moguće promene. Potrebno je dobro uvežbano oko koje može da vidi prepreke. sredstva i cilj u istoj perspektivi da bi se postigao željeni rezultat. Nema smisla ohrabrivati radikalizam desnih kratkoročnim revolucijama. Besciljno je buditi „zaspale pse“ gazeći im samo repove. Besciljno je na ulicama podizati, u kratkoročnim akcijama, kontra-nasilje da bi se samo pokazalo kako je rđav protivnik. U tempu revolucionarnog nestrpljenja, koje je neizbežno žedno sve snažnije aktivnosti potreban je dugoročan plan strpljenja i mašte da bi se planovi dobro izveli. Potrebna je sposobnost kombinacije onoga što se želi sa onim što se može i onoga što je subjektivno dostižno – jedna veoma delikatna sposobnost.
Ljudski ciljevi revolucije ne smeju biti diskreditovani neodgovarajućom upotrebom nasilja. Čak i u revolucionarnom pokretu sredstva mogu prekoračiti ciljeve – nešto što smo videli u staljinizmu. Ako se sredstva nasilja koriste protiv nasilja, biće veoma teško posle revolucije privesti nasilje kraju. Da li je iko poznavao diktaturu ili sistem tajne policije, ili neki sistem birokratskog nasilja, da je sam sebe raspustio? Ako je cilj revolucije jedna potpunija realizacija čovekoljublja, onda se ovo čovekoljublje mora upražnjavati i u tzv. „prelaznom periodu“. U procesu promene moramo anticipirati budućnost i živeti čovečno čak i u prelaznom vremenu.
Prema tome, jedna moderna revolucija koja se izvodi u korist jednog više humanog čovečanstva, mora biti oprezna da ne padne u kategorije poretka sveta kojeg želi da promeni, zbaci. Opasni krug nasilja i kontra-nasilja jeste takav da u njega moramo ulaziti veoma obazrivo ako ikad želimo da savladamo i uništimo nasilje. Revolucionarna sredstva moraju stalno da budu saglašavana ljudskim ciljevima. Suprotno tome, revolucija će se spustiti u terorizam i apatiju. Kako ćemo, međutim, koristeći nasilje pomoći da se uspostavi carstvo druželjublja i nenasilja? Oni koji dozvoljavaju svojim oponentima da im oni propisuju zakone nesumnjivo da nisu novo čovečanstvo. Može se koristiti svako sredstvo, ali da bi ta sredstva zbunila neprijatelja ona moraju da budu drugojačija i bolja od njegovih. Martin Luter King je govorio i delao, oslanjajući se na takvu istinu koja nije zavisila od političke vlasti ili njenih pravila; i, samo zbog toga, bio je snažniji i opasniji od proroka nasilja. Pokerski hazarderi vlasti moraju biti primorani da priđu razumnoj igri šaha.
TEZA VII: Prisustvo hrišćana u revolucijama potvrđuje da su slobodni od prinude zakona
Predlažem ovu poslednju tezu sa više obazrivosti i mnogo više samokritičnosti, ne kao školski nadzornik kako bi on to učinio, već skromno ukazujem na zračak nade. Revolucije su često legalističke. Razumljivo je, ali je za žaljenje, da njima takođe, često zadominira moralizam sa sasvim određeno definisanim „dobrim ljudima“, na jednoj strani, i „rđavim“ na drugoj. Naravno, u pravu su što jedni kritikuju slabe strane svojih oponenata i hvale one u svom sopstvenom logoru. Ali problematičnog ima i u najboljim životima. Čak i najviši stepen samo-kritike prema svojim sopstvenim nedostacima nije dovoljan. Samokritičnost nije nužno dovoljna da spreči staljinističku oholost u sopstvenim dostignućima. Revolucionari često podsećaju na stare puritance koji suviše ozbiljno shvataju svoje uloge, zaboravljajući da se nasmeju i sebi. Sasvim je ovo i razumljivo, čak i neizbežno. Ali, ja bih se nadao od onih koji veruju u prisustvo Božije u revolucijama da mogu da se nasmeju, zapevaju i zaigraju. U toku jedne hrišćanske studentske revolucije u SAD, ono što me je duboko impresioniralo jeste studentska snaga da odbace ranije obaveze i apatiju i da se nasmeju onima protiv kojih su se pobunili, ali i sebi, bili su to „radosni revolucionari“. Čak i u vreme mučeništva, jedna revolucija može biti slična kakvoj „procesiji oslobođenog“, i tada prevazilazi i samu revoluciju. Isus nije bio sličan zilotu Bar Kohabi, niti propovedniku pokajanja Jovanu Krstitelju. On je bio nazvan „izelicom i pijanicom“. Njegovi učenici nisu postili; ali zajedno sa Isusom i odbačenim, proslavljali su nebeski banket pravednosti. Nije li ovo bila ludost? Da li mi imamo vremena za ovo u vremenu revolucije? Građani starog sveta misle da je ovo glupo, puritance uznemirava. Uprkos svega ovo je put koji može da oslobođava revolucionarne pokrete od prinude legalizma i dobrih dela. Vera u Boga koja čini sve stvari novim može ojačati one obnove u istoriji koje su sada moguće i moraju da budu dovršene. Ali Bog se smeje onim koji prave od sebe polubogove. Sloboda za revolucionarnu akciju može da bude povezana sa slobodom od prinude za revolucionarnu kapiju. Hrišćani mogu biti čudne ptice u revoluciji. Oni su možda „lỳde“ revolucije, oni koji je vole i oni koji joj se smeju zaprepašćujući svet na taj način. Oni je vole i smeju joj se jer su glasnici jedne veće revolucije u kojoj Bog odstranjuje i daleko veće kontradikcije od onih koje se ikad mogu i zamisliti prisutnim u revoluciji.
Svako svetski-preobražavajuće delo pravde koje uspe odgovara Božijoj pravdi na zemlji; ali uvek je potrebno da bude u vezi sa Božijim upravljanjem ovog sveta u kojem i čak ni najbolje ne može da „bude vrlo dobro“. Ljubav koja preobražava svet održava se nadom koja prevazilazi svet. Sa ove tačke pogleda, hrišćanska vera može osloboditi ljude od stega straha i kazne; i, na ovaj način, duboka ljubav čoveka koji strada može da bude kombinovana sa radošću i srdačnom verom u Boga. Praktične inicijative vere za budućnost sveta vezane su za izvesno tajanstveno raspoloženje u čoveku.
Hrišćanski Bog nije nebeski čuvar „status kvo“ stanja. Niti je on osvetnički Bog onih koji stradaju. U njemu je samo večna radost koja vodi čitavu tvar proslavljanju. Marksisti uče o tome da celokupan rad treba da se preobrazi u slobodnu aktivnost. Ovo bi bio prelaz od „carstva nužnosti“ u „carstvo slobode“ – jedna ideja koja ima dugu istoriju. Hrišćanska tradicija poznaje ovu ideju kao verom oslobođenog čoveka od zakona rada – oslobođenje koje donosi plodove ljubavi. Samo u dubokom unutrašnjem raspoloženju imamo preobražaj „nužnog rada“ u igru slobode. Rad, zbog nužnosti ili samouvećavanja, jeste rad koji otuđava i pritiskuje čoveka. Čak revolucionarni rad određen je time čime i pokušava da se promeni i odstrani. Vera znači da već ovde i sada, usred siromaštva i nužnosti, mi možemo da krenemo ka slobodi budućnosti, ljubavi i radosti. Gde ovaj duh slobode vlada, dokle se ovaj duh radosti i proslavljanja širi, revolucija u revoluciji se odigrava. Revolucija se može spasti od svoje sopstvene otuđenosti. Jedan student u Tibingenu preveo je Če Gevarine reči: „Poziv svakog onog koji voli stvara revoluciju“ u ovu misao: „dužnost je svakog revolucionara da unosi ljubav“.
Izvor: „God in the Revolution“, The Student World 61, № 3 (1968), 241–252; Teološki pogledi 6 (1968), 421–429.