Foto: M. Milićević
Bibliodrama predstavlja, pre svega, dramsko prilagođavanje biblijskog teksta u svrhu improvizacijskog pozorišta. Osim bibliodrame kao biblijskog teatra, ona se koristi i za rad u grupama u kojoj se učesnici u scenskoj igri identifikuju sa biblijskim likovima i situacijama kroz metode dijaloga i igre.[1]
Izraz bibliodrama prvi put pominje rabin Alvin Bobrof godine 1962. i to kao jedan od podmetoda psihodrame. Cilj bibliodrame u okviru radionica psihodrame bio je postizanje doživljaja bazičnih ljudskih iskustava sadržanih u biblijskim tekstovima i to u svrhu dubljeg razumevanja i formiranja sopstvenog života. Kasnije se bibliodrama razvila kroz dalji rad u grupama. Radionice bibliodrame vode stručna lica upoznata kako sa teologijom (biblijskom egzegezom), tako i sa psihologijom. Bibliodrama kao radionica ne podrazumeva samo odigravanje pripovesti (kao u biblijskom teatru) nego oprisutnjenje teksta u cilju produbljivanja lične vere. Razumevanje životnih situacija biblijskih likova kroz bibliodramu vodi ka njihovom jasnijem razumevanju i praktikovanju njihovih primera u ličnom životu.[2]
Mnogi tekstovi u Bibliji imaju dramski potencijal, pa se bibliodrama prirodno nadovezuje na njoj prirođen dramski aspekat. Na primer, pripovesti o starozavetnim patrijarsima u Knjizi postanja, narativi o biblijskim carevima Saulu, Davidu i Solomonu sadrže niz dramskih aspekata sa vrlo dramatičnim dijalozima i ulogama. Romaneskne situacije sa elementima tragike, pa čak i komike, iz Knjiga o carevima poput Saulove ljubomore i progona Davida, Davidov greh i pokajanje, tragična Saulova smrt na Gelvuji, Samsonovi podvizi kao i herojsko zauzmanje Judite i Jestire za svoj narod se uz izvesna prilagođavanja mogu odigrati u okviru biblijskog teatra. Simboličke akcije proroka Jeremije sa nošenjem jarma kroz Jerusalim ili Ilijino hrabro (gromovno) svedočenje pred Valovim sveštenicima na Karmilu takođe mogu, i to sa najosnovnijom scenografijom, ostaviti jak utisak na gledaoca. Cilj teatarskog prikaza Biblije je podsticanje egzistencijalnog doživljaja kod gledaoca.
Mnogi događaji iz Biblije već su bili obrađivani u književnosti, operi, teatru i filmu. Postojanje rudimentarnih oblika bibliodrame posvedočeno je još u Srednjem veku kroz ulične igrače koji su inscenirali biblijske događaje. Dalje, u svetu muzike čuvena je opera Samson i Dalila (1877) od Kami Sen-Sana ili Makaveji (1875) od Antona Rubinštajna. Biblijska praistorija gledana očima Kaina koju je napisao Bajron (Cain: a Mystery, 1821) je jedno od klasika svetske književnosti i dramaturgije, a veliki uspeh je postigao i Saramago na istu temu (Kain, 2009). Konačno, bibliodrama je podloga za scenario holivudskih blokbastera: The ten commandments (1956) sa Čarlsom Hestonom u ulozi Mojsija prikazuje dramu izabranog naroda u Egiptu i njihov Izlazak iz ropstva. Nedavni prilog Ridlija Skota na istu temu nosi naziv Exodus: Gods and Kings (2014) sa Kristijanom Bejlom kao Mojsijem, a potopna drama inspirisala je Aronovskog za prilično kontroverzan filmu o Noju (Noah, 2014).
Ipak, pisanje jedne bibliodrame nosi u sebi izvesne izazove. Oni se sastoje, pre svega, u želji da se bude dosledan biblijskom tekstu, a da se istovremeno postigne neophodni dramski redosled ekspozicije, zapleta, kulminacije, peripetije i raspleta. Takođe, gledaocu koji iole poznaje biblijski tekst kraj pripovesti je izvestan, tako da se inherentna napetost bibliodrame ne može postići kroz neizvesnost kraja, već na drugačije načine. Jedan od njih je nadogradnja tzv. „praznih mesta“ odnosno „praznine između redova“. Primera radi, kada Bog saopštava Avramu da žrtvuje sina, Biblija nam ne govori o Avramovim emocijama. Međutim, jasno je da Avramu nije bilo lako da ispuni zapovest: sina koga mu je Gospod obećavao čitav život i koga mu je dao u starosti sada želi da uzme. Oslikavanje Avramove teskobe da žrtvuje sina može se postići kroz potresan monolog starozavetnog patrijarha u kojem iskazuje svoja osećanja istovremeno ostajući veran Božijoj zapovesti. Takođe, problem Sarine bezdetnosti može se oslikati u brojnim napetim situacijama sa sluškinjom Agarom kao i u monolozima. Brojne situacije mogu da upotpune i likovi koji se ne spominju eksplicitno u Bibliji, ali je jasno da su bili prisutni, poput Avramovog vernog sluge Elijezera Damaštanina. Međutim, ponekad se umetnička sloboda previše „umeša“ u biblijsku osnovu učitavajući previše savremenog konteksta i menjajući je do neprepoznatljivosti, kao što je to slučaj kod gore pomenutog Noja u viziji Darena Aronovskog.
Bibliodrama može imati raznovrsnu primenu. Osim za lični razvoj, može se koristiti u verskoj nastavi u osnovnim i srednjim školama, ali takođe i u okviru fakultetske nastave kao metod učenja. Bibliodrama bi u okviru verske nastave mogla posredovati hrišćanske vrednosti čovekoljublja, ali istovremeno i opšte civilizacijske vrednosti: npr. Avram koji kreće da izbavi svog sinovca Lota predstavlja primer požrtvovanja nasuprot samodovoljnosti, a njegovo gostoprimstvo prema trima tajanstvenim posetiocima (Post 18) može kod đaka izgraditi sklonost ka gostoljublju nasuprot ksenofobiji.
Foto: M. Milićević
Kao primer primene bibliodrame u smislu kreativnog oblika fakultetske nastave može se navesti bibliodrama „Patrijarh Avram“ izvedena u dva navrata pred punim amfiteatrom Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta tokom 2017. godine. Priprema bibliodrame podstakla je kod studenata lako usvajanje biblijskog sadržaja. Dalje, ona je u potpunosti iskoristila njihove kreativne potencijale kroz osmišljavanje scenografije, kostima kao i doradu samog teksta. Priprema je podrazumevala i jedan timski rad sa puno entuzijazma, ali i izazova, pa je stvarala svest o zajednici i značaju zajedničkog delovanja.
Prednost bibliodrame sastojala se i u velikom interesovanju studenata za takav oblik nastave nasuprot uobičajenim akademskim aktivnostima poput pisanja seminarskih radova, pripreme usmenih vežbi i pohađanja predavanja. Osim toga, identifikacija studenata sa biblijskim likovima posredovala je produbljenje vere, a publici pružila doživljaj Avramove egzistencijalne drame. Kao takva, ona je bila istovremeno prozor u Bibliju i ogledalo u kojem svi učesnici mogu prepoznati sebe. Prisustvo brojne publike i interakcija tokom predstave govori o velikom interesovanju kao i o velikom potencijalu primene bibliodrame u Srbiji, kako kao kreativnog metoda biblijske egzegeze tako i kao sredstva misije Pravoslavne crkve u 21. veku.
[1] E. Rojter, Biblio-drama, u: Leksikon biblijske egzegeze (prir. R. Kubat/P.Dragutinović), Beograd 2018, 96-97.
[2] E. Reuter, Bibliodrama, u: Das wissenschaftliche Bibellexikon im Internet (WiBiLex), prir. S. Alkier/M. Bauks/K. Koenen), IntRes: https://www.bibelwissenschaft.de/stichwort/15309/ (2006), pristup 22.01.2019.
