Библиодрама

Библиодрама представља, пре свега, драмско прилагођавање библијског текста у сврху импровизацијског позоришта. Осим библиодраме као библијског театра, она се користи и за рад у групама у којој се учесници у сценској игри идентификују са библијским ликовима и ситуацијама кроз методе дијалога и игре.^[1]

Израз библиодрама први пут помиње рабин Алвин Боброф године 1962. и то као један од подметода психодраме. Циљ библиодраме у оквиру радионица психодраме био је постизање доживљаја базичних људских искустава садржаних у библијским текстовима и то у сврху дубљег разумевања и формирања сопственог живота. Касније се библиодрама развила кроз даљи рад у групама. Радионице библиодраме воде стручна лица упозната како са теологијом (библијском егзегезом), тако и са психологијом. Библиодрама као радионица не подразумева само одигравање приповести (као у библијском театру) него оприсутњење текста у циљу продубљивања личне вере. Разумевање животних ситуација библијских ликова кроз библиодраму води ка њиховом јаснијем разумевању и практиковању њихових примера у личном животу.^[2]

Многи текстови у Библији имају драмски потенцијал, па се библиодрама природно надовезује на њој прирођен драмски аспекат. На пример, приповести о старозаветним патријарсима у Књизи постања, наративи о библијским царевима Саулу, Давиду и Соломону садрже низ драмских аспеката са врло драматичним дијалозима и улогама. Романескне ситуације са елементима трагике, па чак и комике, из Књига о царевима попут Саулове љубоморе и прогона Давида, Давидов грех и покајање, трагична Саулова смрт на Гелвуји, Самсонови подвизи као и херојско заузмање Јудите и Јестире за свој народ се уз извесна прилагођавања могу одиграти у оквиру библијског театра. Симболичке акције пророка Јеремије са ношењем јарма кроз Јерусалим или Илијино храбро (громовно) сведочење пред Валовим свештеницима на Кармилу такође могу, и то са најосновнијом сценографијом, оставити јак утисак на гледаоца. Циљ театарског приказа Библије је подстицање егзистенцијалног доживљаја код гледаоца.

Многи догађаји из Библије већ су били обрађивани у књижевности, опери, театру и филму. Постојање рудиментарних облика библиодраме посведочено је још у Средњем веку кроз уличне играче који су инсценирали библијске догађаје. Даље, у свету музике чувена је опера Самсон и Далила (1877) од Ками Сен-Сана или Макавеји (1875) од Антона Рубинштајна. Библијска праисторија гледана очима Каина коју је написао Бајрон (Cain: a Mystery, 1821) је једно од класика светске књижевности и драматургије, а велики успех је постигао и Сарамаго на исту тему (Каин, 2009). Коначно, библиодрама је подлога за сценарио холивудских блокбастера: The ten commandments (1956) са Чарлсом Хестоном у улози Мојсија приказује драму изабраног народа у Египту и њихов Излазак из ропства. Недавни прилог Ридлија Скота на исту тему носи назив Exodus: Gods and Kings (2014) са Кристијаном Бејлом као Мојсијем, а потопна драма инспирисала је Ароновског за прилично контроверзан филму о Ноју (Noah, 2014).

Ипак, писање једне библиодраме носи у себи извесне изазове. Они се састоје, пре свега, у жељи да се буде доследан библијском тексту, а да се истовремено постигне неопходни драмски редослед експозиције, заплета, кулминације, перипетије и расплета. Такође, гледаоцу који иоле познаје библијски текст крај приповести је известан, тако да се инхерентна напетост библиодраме не може постићи кроз неизвесност краја, већ на другачије начине. Један од њих је надоградња тзв. „празних места“ односно „празнине између редова“. Примера ради, када Бог саопштава Авраму да жртвује сина, Библија нам не говори о Аврамовим емоцијама. Међутим, јасно је да Авраму није било лако да испуни заповест: сина кога му је Господ обећавао читав живот и кога му је дао у старости сада жели да узме. Осликавање Аврамове тескобе да жртвује сина може се постићи кроз потресан монолог старозаветног патријарха у којем исказује своја осећања истовремено остајући веран Божијој заповести. Такође, проблем Сарине бездетности може се осликати у бројним напетим ситуацијама са слушкињом Агаром као и у монолозима. Бројне ситуације могу да употпуне и ликови који се не спомињу експлицитно у Библији, али је јасно да су били присутни, попут Аврамовог верног слуге Елијезера Дамаштанина. Међутим, понекад се уметничка слобода превише „умеша“ у библијску основу учитавајући превише савременог контекста и мењајући је до непрепознатљивости, као што је то случај код горе поменутог Ноја у визији Дарена Ароновског.

Библиодрама може имати разноврсну примену. Осим за лични развој, може се користити у верској настави у основним и средњим школама, али такође и у оквиру факултетске наставе као метод учења. Библиодрама би у оквиру верске наставе могла посредовати хришћанске вредности човекољубља, али истовремено и опште цивилизацијске вредности: нпр. Аврам који креће да избави свог синовца Лота представља пример пожртвовања насупрот самодовољности, а његово гостопримство према трима тајанственим посетиоцима (Пост 18) може код ђака изградити склоност ка гостољубљу насупрот ксенофобији.

Као пример примене библиодраме у смислу креативног облика факултетске наставе може се навести библиодрама „Патријарх Аврам“ изведена у два наврата пред пуним амфитеатром Православног богословског факултета током 2017. године. Припрема библиодраме подстакла је код студената лако усвајање библијског садржаја. Даље, она је у потпуности искористила њихове креативне потенцијале кроз осмишљавање сценографије, костима као и дораду самог текста. Припрема је подразумевала и један тимски рад са пуно ентузијазма, али и изазова, па је стварала свест о заједници и значају заједничког деловања.

Предност библиодраме састојала се и у великом интересовању студената за такав облик наставе насупрот уобичајеним академским активностима попут писања семинарских радова, припреме усмених вежби и похађања предавања. Осим тога, идентификација студената са библијским ликовима посредовала је продубљење вере, а публици пружила доживљај Аврамове егзистенцијалне драме. Као таква, она је била истовремено прозор у Библију и огледало у којем сви учесници могу препознати себе. Присуство бројне публике и интеракција током представе говори о великом интересовању као и о великом потенцијалу примене библиодраме у Србији, како као креативног метода библијске егзегезе тако и као средства мисије Православне цркве у 21. веку.

 

 

^[1] Е. Ројтер, Библио-драма, у: Лексикон библијске егзегезе (прир. Р. Кубат/П.Драгутиновић), Београд 2018, 96-97.

^[2] E. Reuter, Bibliodrama, у: Das wissenschaftliche Bibellexikon im Internet (WiBiLex), прир. S. Alkier/M. Bauks/K. Koenen), IntRes: https://www.bibelwissenschaft.de/stichwort/15309/ (2006), приступ 22.01.2019.