Аутографи

Библијски Излазак на филмском платну

Чарлтон Хестон као Мојсије – The Ten Commandements (1956)

Драмски потенцијал којим су натопљени догађај Потопа, Излазак из Египта, освајање Ханана, Самсонове згоде, Давидови успони и падови или пад Јерусалима инспирисао је многе сликаре, вајаре, писце, али и драматурге. Појавом осме уметности, указала се прилика да се библијски наратив пренесе и на филмско платно.

Међутим, и поред драмског потенцијала, сам библијски текст није сценарио. Да би се библијски садржај приказао на платну он мора бити прилагођен. То је понекад веома тешко, нарочито уколико имамо у виду да је, рецимо, библијски потоп описан прилично оскудно, у свега четири поглавља. То је по свом обиму недовољно за један филм, недостају му бројни дијалози, ситуације, сцене (на то се, примера ради, у процесу припреме филма Noah из 2014. жалио и режисер Дарен Ароновски).

Сценаристи који желе да обраде библијски наратив, стога, прибегавају следећим стратегијама: уводе нове ликове који су неопходни за развој драмског потенцијала текста, уводе нове ситуације (разуђују радњу) ради додатне карактеризације ликова, а често да би подстакли машту гледалаца посежу и за ванбиблијском, апокрифном литературом као материјалом за развој сценарија (као нпр. Ароновски за Књигом Еноховом). Знајући да је за успешност филма неопходан неизвестан крај, сценаристи некада мењају и сам завршетак тако што су претходно увели нове заплете те допринели неизвесности на филму (јер за библијски текст знамо како се завршава: Ноје спасава свет, Мојсије изводи Израиљ из Египта).

Ту се управо поставља кључно питање: у којој мери се библијски текст може мењати да би се прилагодио филмском исказу? Да ли ове промене утичу на библијску поруку? Да ли је ефектније посредују или пак затамњују? Одговоре на ова питања потражићемо кроз анализу два репрезентативна филма. 

Први је филмски класик The Ten Commandements из 1956. године. Сценарио се базира на Књизи изласка као и на литерарним обрадама овог догађаја у делима Prince of Egypt (Dorothy Clarke Wilson), Pillar of Fire (Ј. Ingraham), On Eagle’s Wings (A.E. Southon). Успешности филма нарочито је допринела маестрална глума Чарлтона Хестона као Мојсија и Јула Брунера као фараона.

Овај филм у великој мери прати наратив Књиге изласка. Сцена преласка преко Црвеног мора као и сам лик Мојсијев у овом филму урезали су се у сећања низа генерација – многи и данас читајући Библију Мојсија замишљају као Хестона који моћно стоји на стени изнад мора и заповеда да се вода раздвоји, као и кад богобојажљиво прима таблице исклесане „Божијим прстом“. Ипак, многи детаљи у филму морали су бити додати и проширени како би Излазак попримио форму филма дугог 3 сата и 50 минута.

Прелазак преко Црвеног мора – The Ten Commandements (1956)

У први мах упечатљиво нам је уношење тзв. „љубавног троугла“ између Мојсија, фараона и египатске принцезе Нефретири, о чему у Библији не сазнајемо ништа, али сазнајемо нешто о раном холивудском учитавању комерцијалних трикова у традиционалне наративе. Наиме, Нефретири је заљубљена у принца Мојсија, у оличење мудрог и хуманог владара, насупрот охолом и окрутном владару какав је фараон коме је обећана. То представља и почетак заплета у сукобу између Мојсија и Рамзеса.

Љубавни троугао: Мојсије, Рамзес и Нефретири – The Ten Commandements (1956)

Даље, отворени сукоб са Рамзесом почиње онда када Мојсије ослободи кривице једнога роба (Исуса Навина) који је ударио египатског стражара, јер је то учинио како би спасао робињу Јохаведу (у том тренутку Мојсије још увек не зна да му је мајка). Овај детаљ се не помиње у Библији, али увођење сцене спасавања Јохаведе доприноси карактеризацији Мојсијевог лика у филму: иако је владар у суровом Египту, његов ауторитет почива на показивању хуманости према најслабијима.

Један од најупечатљивијих момената филма јесте, рекао бих, успешна сцена Божијег јављања на Синају, тачније начин на који је јављање приказано: Мојсије клечи пред грмом који гори, а не сагорева, и слуша дубок глас који испуњава простор – глас за који се не може рећи одакле долази, ни куда иде. Тиме је постигнут ефекат да Бог говори непосредно са Мојсијем, а да истовремено остане невидљив и неограничен простором објаве. Тако медиј филма, иако по себи експлицитно визуелан, не „угрожава“ Божију трансцедентност, а успева да иманентношћу откривења кроз дубоки глас задиви гледаоце.

Јављање на Синају – The Ten Commandements (1956)

Најупечатљивији моменат филма био би, свакако, приказ раздвајања Црвеног мора и преласка по сувом који скоро у потпуности одговара библијском тексту. Филм је дочарао атмосферу страха и панике робова које јури батаљон двоколица на челу са фараоном и који се налазе у безизлазној ситуацији пред морским пространством, али је посредовао и утисак одушевљења након отварања пролаза. Управо на овај начин, чини ми се, већина људи замишља Излазак када чита библијски текст.

Закључно за филм The Ten Commandements се може рећи да је и поред увођења нових ликова, нових ситуација и радњи, филм у највећој мери остао веран библијском тексту те тако постао једна класична адаптација библијске драме за филмско платно. Притом, овај филм није затамнио главну нит библијске поруке у Књизи изласка, већ је на одличан начин афирмисао: Бог није изабрао фараона, његову силну и моћну државу, народ и војску, већ управо скупину робова, показујући да му је стало до оних који су потлачени и који пате и да „чује муку њихову“. Филм је тако остао приповест о важности слободе и достојанства људског бића. 

Други репрезентативни филм био би Exodus: Gods and Kings из 2014. који за разлику од свог претходника није покупио тако позитивне критике. Да ствар буде занимљивија, на сајту imdb.com, који наравно није некакав прецизан критеријум, али је занимљив идикатор мишљења, филм The Ten Commandements који је пуних 58 година старији од свог наследника има бољу и за овај сајт завидну оцену (7.8) у односу на новији филм (6.0). Најављено као ново остварење у режији прослављеног холивудског режисера Ридлија Скота, кога знамо по филмовима Alien (1979), Blade Runner (1982), Gladiator (2000) и Kindgom of Heaven (2005), од библијског спектакла се очекивало много. Међутим, од самих почетака, филм је пратио низ контроверзи.

Ридли Скот, Кристиан Бејл и Џоел Еџертон – Exodus: Gods and Kings (2014)

Пре свега, Ридли Скот се на више места изјашњавао као атеиста, па је снимање филма на религијске теме од стране публике дочекано прво са неверицом, а онда и са скепсом. Избор Арона Пола који је познат по улози у серијалу Breaking Bad, за улогу Исуса Навина, учинио је код публике да не може лако ући у библијски лик кога тумачи овај глумац, јер пред собом чешће види Џесија Пинкмана из поменуте серије. Даље, избор главног глумца Кристијана Бејла на почетку се због његовог глумачког талента и мале говорне мане коју он као глумац има (и коју је према Библији и Мојсије имао) чинио као занимљив избор. Међутим, када је прослављени Бетмен из Ноланове трилогије изјавио да је „Мојсије највероватније био шизофреничар и једна од најварварскијих личности о којима је у животу читао“, то је, свакако, допринело, лошој рецепцији филма међу религијски орјентисаном публиком. Он је због бласфемије забрањен у многим муслиманским земљама, јер је Мојсије као пророк поштован и у исламу. Нарочито је Египат бурно реаговао на филм, јер „кривотвори историју Египта“.

Кристиан Бејл као Мојсије – Exodus: Gods and Kings (2014)

Једна од занимљивих тенденција филма јесте да нека библијска чуда прикаже као природне појаве. Повлачење воде Црвеног мора у овом филму је приказано као последица цунамија који је настао ударом астероида у море. У филму, пад астероида Мојсије види у ноћи пред прелазак. Када последњи редови Израиљаца прелазе преко сувог дна на супротну обалу, огроман талас (цунами) обрушава се на Рамзеса и његову војску. Оваква тенденција филма није сасвим неоправдана, с обзиром да нам само Свето Писмо показује да неке појаве у приповести имају природни ток: Изл 14, 21 каже да је „ветар источни“ дувао и осушио море те да се вода повукла, а Израиљ прешао по сувом. Исто тако, пошасти у Египту показују известан след: замућена и загађена вода Нила („претварање у крв“) може бити последица црвене алге, која онда умртвљује рибу и други живи свет, жабе онда излазе из воде, а пошто им је умро предатор множе се инсекти – ваши и бубе, које онда нападају животиње и људе и преносе болести (црни пришт, красте итд). Такође, олуја (град), најезда скакаваца и тама која се надвила над Египтом (вероватно као последица пешчане олује) такође су природне појаве. Све осим последње пошасти – смрти египатских првенаца.

Међутим, оваква тенденција филма понекад не оставља простора за Божије деловање у историји. Јасно је да се Бог служи природним појавама (које је као Творац устројио и њима влада) како би Египћанима као робовласницима отежао, а Израиљцима као робовима олакшао животне околности, али не треба изгубити из вида да је претварање „воде у крв“ односно замућење воде, ипак, како би то рекли египатски жречеви „Божији прст“ (исто као и „помор првенаца“). Око тог помора је настала потресна сцена између Мојсија и Рамзеса: Рамзес држи мртвог сина и каже Мојсију „Који то Бог убија децу?“, а Мојсије му одговара: „Ниси се бунио против дечије смрти када су израиљска деца бацана у Нил“. Ту се показује једнакост (талион принцип): казна коју су спроводили Египћани је спроведена над њима те су на својој кожи осетили зло које су вршили.

Анђео-дечак на Синају – Exodus: Gods and Kings (2014)

Проблематичан моменат у филму за једног верника јесте приказивање јављања Божијег и то у два аспекта. Први је чињеница да Мојсије одроном камења на Синају током чувања стада добија ударац у главу, те нам Ридли Скот суптилно поручује да читаво јављање Божије може бити и Мојсијева халуцинација. Други проблематичан моменат јесте сам приказ јављања: за разлику од суптилног приказивања у претходно анализираном филму, овај приказује лик Божији у лику раздражљивог и не претерано симпатичног дечака. Са једне стране можемо помислити да се и не ради о самом Богу, јер ипак Изл 3, 2 каже да је „анђео Господњи“ говорио из неопалиме купине, те је и дечачић из филма анђео, а не Бог, па тај део можемо лакше „прогутати“ него онај први.

Фараон после помора првенаца – Exodus: Gods and Kings (2014)

Можда највреднији моменат филма лежи у наглашавању социјалне поруке библијског наратива. Пре него што се деси Излазак, Рамзеса који пати од несанице и страхова посећује Мојсије у глуво доба ноћи у коњушници. Мојсије му каже: „Робовима мораш дати иста права као Египћанима и платити им или ћеш их пустити, тако каже Бог Јевреја“, а Рамзес љутито узвикује: „Ја сам бог!“. Иако овај разговор не постоји у Библији, измишљени дијалог јасно осликава представе древног Египта: фараон је сматран за сина божијег (једног од богова пантеона) и једино је он посматран као „икона божија“. То је заговарала и египатска властела и египатско паганско свештенство. Тако је дата метафизичка потпора за робовласнички и хијерархијски строго уређен друштвени систем Старог Египта који је тлачио оне најслабије: дошљаке (мигранте – Јевреје), ратне заробљенике, осиромашене сународнике, дужнике итд. Тако ова слика Египта остаје, заједно са Вавилоном, симбол империје, моћи, робовласничког друштва и тлачења, док Библија поручује да такав систем Бог не жели, да је он богопротиван. Један детаљ из филма јасно показује да су такви системи неодрживи и да се морају срушити: анђео (дечак) из филма руши пирамиду сачињену од мањих камених коцкица. Са ослобођеним робовима Бог склапа Савез са циљем да се новој земљи установи нова држава на хуманим идеалима. 

Пирамида као симбол робовласничког система – Exodus: Gods and Kings (2014)

Закључно би се могло рећи да филм Exodus – Gods and Kings (2014) треба више посматрати као независно дело, а не библијску адаптацију. Међутим, иако одступа од библијског текста и додаје мноштво нових момената, он не затамњује сасвим библијску поуку: Богу је стало до слабих и потлачених, а сатире „моћне и јаке“. Тако на самом крају филма Џоел Еџертон као Рамзес гледа остатке расуте армије те резигнирано и иронично изјављује: „Ramses the Great!“.

error: Content is protected !!