Kada je davne 1982. godine izašao album „Odbrana i poslednji dani“ beogradskog sastava Idoli, niko nije slutio da će na njemu biti snimljeno i crkveno pojanje. U vreme kada za crkvenu muziku i religijski pogled na svet nije bilo mesta u javnoj sferi, u pesmu „Moja si“ uklopljena je melodija vizantijskog tipa i reči „Pomiluj nas“ i „Spasi nas Utešitelju Blagi“. Dok pesmom „Odbrana“ odzvanjaju reči „Isus je naš maj“, pažnju privlači i omot albuma koji je zapravo uveličani detalj sa freske Svetog Nikole koji prati tekst na ćirilici. Ovo bi se moglo navesti kao školski primer kulturne subverzije.
Krik mlade i kreativne generacije „novog talasa“ protiv nametnutog sistema vrednosti, represije i cenzure bio je moguć samo kroz subverziju i to u ovom slučaju kroz muziku, pesmu. To je bio direktan pokušaj povezivanja sa tradicijom i otvaranje prema religijskom pogledu na svet. Subverzija, od lat. reči subvertere – zbaciti, predstavlja proces u kojem vrednosti i principi vladajućeg sistema bivaju preokrenuti u pokušaju da se transformiše ustaljeni socijalni poredak i njegove strukture moći, autoriteta, hijerarhije i socijalne norme. Ipak, subverzija kao borba protiv totalitarnosti svake vrste postoji od davnina. Prisutna je i u Bibliji. Posmatranje nekih biblijskih tekstova iz ove perspektive baca na njih sasvim novo svetlo.
Kada je pisana pripovest o Adamu i Evi, koju nalazimo na prvim stranicama Biblije, moćne civilizacije Drevnog Istoka već su iznedrile monumentalna književna dela. U njima su se drevni učenjaci takođe bavili promišljanjima o počecima sveta, nastankom čoveka i životom prvih ljudi. Međutim, njihovo viđenje čoveka bilo je prilično drugačije.
Mit o Atrahazisu, recimo, govori o konfliktu tzv. „viših“ i „nižih“ bogova oko toga ko će baviti teskobnim „održavanjem“ sveta. Pošto niži bogovi više nisu hteli da rade (zamišljeni su izrazito antropomorfno), doneta je odluka da se stvori novo biće – čovek. Uloga ljudi je bila da preuzmu teskobni posao „nižih“ bogova, da kopaju kanale i održavaju irigaciju, da obrađuju zemlju i da u hramovima prinose žrtve – plodove zemlje bogovima koji su ih stvorili. Iako su u mitskom shvatanju besmrtni, bogovi potrebuju zemaljsku hranu koju im ljudi prinose da bi dobili snagu. Sličan koncept dele i mitovi poput Enuma Eliš i Mit o Mardukovom stvaranju sveta i čoveka.
Dalje, bog veština i grnčarstva (Enki) i boginja rađanja (Mami) pristupaju stvaranju čoveka od gline dodajući i krv božanstva koje je pokrenulo konflikt. Tako nastaje čovek – trošno zemaljsko biće čijim venama teče bundžijska krv sa jednim jedinim ciljem: da bude rob. Iako je teško jasno odrediti vreme pisanja biblijske pripovesti o stvaranju ljudi, iz čitanja drevnih mitova jasniji nam postaje subverzivni kontekst biblijske priče.
U Knjizi postanja 1, 27–28 čitamo da je (svaki) čovek stvoren kao „slika Boga“ i da je svet stvoren kako bi muškarac i žena njime gospodarili kao dobri domaćini. Nedugo zatim u Postanju 2–3 pripovedanje se nastavlja time kako Bog lično „sadi“ vrt u Edemu na istoku i tamo smešta muškarca i ženu. Slika čoveka u Bibliji je, dakle, sasvim drugačija: čovek je „slika Boga“, on ne mora teskobno da radi, tj. da sadi vrtove od kojih će davati bogovima da jedu. Za njega važi upravo suprotno: Bog za njega sadi vrt izobilja. Knjiga Postanja nam predstavlja slobodnog čoveka čiji je smisao postojanja život u izobilju i zajednici ljubavi sa Tvorcem, ženom i životinjama. Plodovi rada u Edenskom vrtu pripadaju samo čoveku, jer Jahveu nije potrebna „prehrana“ kao vavilonskim božanstvima .
Na ovom mestu se postavlja pitanje odakle biblijskom piscu ovako drastično različito vrednovanje čoveka i njegovog dostojanstva? Drugačije viđenje čoveka koje nam prezentuje biblijski pisac počiva na iskustvu drugog i drugačijeg Boga u odnosu na ostale narode Drevnog Istoka. Živo iskustvo biblijskog Boga, Jahvea, koji se brine za robove i vodi ih u slobodu, kome je stalo do onih slabih, koji te slabe podiže u „jake i za koga je svaki čovek njegova „ikona“, inspiriše biblijskog pisca da nam predstavi slobodno biće u carskom dostojanstvu edenskog izobilja nasuprot ropski potčinjenom staroorijentalnom zemljoradniku. Ipak, treba pomenuti da kasniji poslepadni teskobni rad o kojem govori Biblija predstavlja posledicu ljudske slobodne volje, ali nije deo datosti njegovog stvaranja.
Biblijsko shvatanje čoveka je sasvim subverzivno i avangardno za doba u kojem je nastalo, a u kasnijoj istoriji je postalo temelj savremenog samorazumevanja čoveka i njegovog dostojanstva. To Post 2–3 kao biblijsku subverziju čini jednim od najuticajnijih i najinspirativnijih tekstova u istoriji čovečanstva.
Osim ovog primera jasne biblijske subverzije, još eklatantniji primer nalazimo čitajući zakletve podanika asirskom caru Asurbanipalu (669–627. g. pH) i poredeći ih sa Knjigom ponovljenih zakona 6, 5. Vazalni sporazum Asurbanipala navodi da se Vavilonjani obavezuju na sledeće: „Volećemo Asurbanipala, cara Asirije i mrzećemo sve neprijatelje njegove od dana današnjeg pa sve dok živimo…“. Obavezivanje na „gajenje ljubavi“ prema caru znači ispoljavanje političke lojalnosti što nalazimo i u drugim tekstovima još eksplicitnije: „ako ne volite Asurbanipala kao sebe same […]“ uslediće kletva bogova.
Nasuprot tome Pnz 6, 5 sasvim subverzivno kaže: „Zato ljubi Gospoda Boga svojega iz svega srca svojega i iz sve duše svoje i iz sve snage svoje“. To znači da apsolutna lojalnost i ljubav priliči samo Bogu, a ne asirskom caru. U smelim simboličkim rečima proroka Osije, ova ljubav između Jahvea i Izrailja poredi se ljubavlju između supružnika: Jahve štiti i izbavlja narod, a zaručnica Izrailj zaklinje se na ljubav i vernost.
Subverzijom se u Novom Zavetu služi i sam Gospod Hristos. U Mt 11, 7–9 on suprotstavlja sliku svetog Jovana Krstitelja kao siromašnog proroka u kostreti (gruba kozja koža) sa čvrstim moralnim principima u odnosu na raslabljene bogataše u mekim haljinama. Tada prisutne pita: „šta ste izašli u pustinji da vidite? Trsku, koju ljulja vetar?“. Iako ga ne pominje eksplicitno, jasno je da izraz „trska koju ljulja vetar“ subverzivno označava luksuz Iroda Antipe i njegovu moralnu labilnost. Do ovog zaključka se došlo kroz numizmatičku analizu, s obzirom na to da je Irod Antipa kovao bakreni novac za lokalnu upotrebu sa slikom trske, jer zbog zabrane slika nije smeo da stavi svoj lik).
S obzirom da teologija izvire iz Svetog Pisma (i Svetog Predanja), možemo doneti zaključak da je važno osvrtati se na njen subverzivni potencijal: u susretu sa ovakvim promišljanjima biva razobličeno sve ono što nema istinsku i večnu vrednost i ostaje samo ono što vodi u autentični doživljaj Hrista. Kao što je nekada u doba represivnih ideologija krik mlade generacije značio vapaj za slobodom, tako je i danas u pluralnom društvu u kojem smo svakodnevno zapljusnuti nezamislivom dozom banalnosti i besmisla istinska subverzija samo ono promišljanje koje predstavlja krik za smislom i samo ona koja je istinski autentična.
Teologija, takođe, treba da daje jasne impulse za izgradnju hrišćanske kulture koja će isprva svakako biti subverzivna i potcenjena, jer se nužno mora suprotstaviti svakom lažnom sistemu vrednosti, svakoj izveštačenosti i formalizmu. Takva autentična teologija i kultura, daleko od svakog frazeologizma, dala bi jasan kompas u borbi protiv savremenih formi idolopoklonstva, političkog mesijanizma, površnosti, banalnosti i mlakosti.
Ipak, ne treba zaboraviti, istinska subverzivna teologija ili hrišćanska kultura ne mogu nastati bez živog, ličnog iskustva Boga ili bogočežnjivog traženja. Ona zahteva i bunt prema svemu onome što nas takođe suštinski porobljava – slabostima tela i porocima duše. Svaka autentična misao zahteva žrtvu – ne da se savija kao Irodova trska, već da čvrsto stoji poput Preteče čak i onda kada je malo ljudi razume i sledi. Večito pitanje stoji: koliko smo na nju spremni i koliko oklevamo? U tom smislu svima nama, pa i piscu ovih redova večita opomena su reči sv. Jovana Bogoslova iz Otkrivenja 3, 15: „Znam dela tvoja da nisi ni studen ni vruć. O, da si studen ili vruć! Tako, pošto si mlak, i nisi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih“.
