Vl. Maksim, Igrom ka cilju, 2015.
Jedna od prvih stvari koju naučite na časovima ikonopisa jeste da postoji „pokajanje“: uvek možete da popravite načinjenu grešku (potez četkicom ili nanos boje). Ta intervencija, na neki način, ispravlja prošlost. No, na ljudskom planu gledano, može li se zaista promeniti nešto što se već desilo u prošlosti, ili je moguće samo (iako ni to nije malo) izbrisati njegove negativne posledice na sadašnjost?
O ovoj dilemi (tzv. quantum eraser) na polju kvantne fizike piše američki teorijski fizičar Brajan Grin u knjizi Tkivo svemira. Pošto je konstatovao da se „prošlost ne može ni na koji način izmeniti današnjim akcijama“, Grin postavlja naizgled „teološko“ pitanje: „Ako ne možete promeniti nešto što se već dogodilo, da li možete učiniti sledeću najbolju stvar: izbrisati uticaj istog na sadašnjost?“ Osim što je intrigantno, ovo pitanje je i primer kako se kosmologija približava filosofiji i čak kuca na vrata teologije.
Pojedini pokajanje opisuju kao najveći realizam: sagledavši svoj promašaj u svetlu cilja koji nam je Bog postavio, spoznajemo svoj položaj u odnosu na Boga, bližnje, vreme, prostor, kosmos… Tada uočavamo kakav zastor nas je zaklonio i kakve mrlje su prekrile belinu izvornog lika. Čisto belo slikarsko platno pruža sličnu analogiju – kada je ukrašeno ushićuje, a kada je zamrljano smućuje. Nije poznato ko je bio prvi slikar koji je počeo da delove kanvasa (platna za slikanje) ostavlja neoslikanim. Naime, kompozicija se može još više osvetliti malim trikom: neke delove platna ostavite prosto netaknutim. Edgar Dega je tim manirom neke delove belog platna štedljivo čuvao kod nanošenja četkice da bi postigao osećaj veličine haljine svog modela ili stolice na kojoj ona sedi. Sezan je, slično njemu, ostavljao belinu platna netaknutom da bi nas učinio svesnijim poteza četkicom po belini koji daju efekat površine, dok tonovi i kolori stvaraju dubinu.
Kada sam jedanput, sledeći taj slikarski postupak, pokušao da suvišak nanete svetložute boje popravim belom, to mi, na moju žalost, nije uspelo. Ponekad liči na Sizifov posao pokušaj vraćanja iskonskoj čistoti. Ali, postoji nada: ako čistotu shvatimo ne kao povratak unazad (što je, kao što znamo, nemoguće) nego kao sjaj naznačenog cilja, tada je moguće čistotu zadobiti i to još čistije zablistati nego u početku („tako će onaj koji pobedi biti obučen u haljine bele“ – Otkr. 3,5; up. 7,9). Velika prepreka ovom saznanju je naš pali um koji radije zamišlja ono arhetipsko negoli buduće stanje.
Pokajanje je pitanje istinskog postojanja kome, verujem, svi teže. Jedan grafit na ulicama velegrada glasio je, prosto, „Postojim“. Šta je njegov autor hteo da kaže? Da li se episkop ili sveštenik toga grada zapitao o toj ličnosti; kakvu poruku je želeo da prenese? Koliko nas uopšte boli patnja mnogih, „paštećih“ se oko nas. Hrišćanska vera nije zanesenost samo duhovnim stvarnostima. Verujem da kada bi nam se na trenutak dalo celovito prozrenje u bol izmučenog čovečanstva – ne bismo prestali da se molimo za njegov spas. No, mi često nismo svesni koliki je blagoslov i radost biti stvoren, biti stvorenje „Onoga koji stvorio i sazdao čoveka“. Pošto postoji Tvorac, mi nismo napušteni. Spoznaja da si Njegovo stvorenje čini te blagodarnim. Istovremeno, kada bismo na tren bili svesni posledica Hristovog vaskrsenja – naš život bi postao trajno slavoslovlje. Jedan grčki starac je, sa takvim uvidima, mladom slikaru savetovao da uvek slika radosne likove.
Ukoliko samo prisustvo Crkve u svetu ne predstavlja znak suda i poziv na pokajanje i krštenje sveta – tada ona ne ispunjava svoju svrhu. To je ono što sadašnja generacija, bilo da su klirici i hrišćani, treba da shvati kao veliku odgovornost pred Bogom: da manifestuje jednu Crkvu koja nije od sveta ali je u svetu. Ukoliko se misija današnje Crkve svede na ideološki obračun sa neistomišljenicima i progon zbog drugačijeg fokusa, zbog nespretno sročene misli i sl., posledice mogu biti štetne, možda i gore od pedesetogodišnje stagnacije pod komunizmom. Naš neuspeh da se društvo dublje hristijanizuje povod je za naše pokajanje i iskanje oproštaja. Iskreni episkop je pozvan da makar jednom izgovori rečenicu: „Ištem oproštaj od Boga i ljudi što nisam uvek na visini zadatka“. Zvuči utopistično? Možda. No, ako su to činili hrišćani minulih epoha, zašto bi naša bila izuzetak!
Pri događaju silaska Svetog Duha na Apostole i prvu Crkvu, došlo je do dvostrukog čuda (emfatički naglašenog u drugoj glavi Dela Apostolskih): prisutni ljudi su najpre okusili način života Budućeg veka (2,1-4) i potom su se pokajali (2, 38-39), posle čega je usledilo njihovo krštenje (2,41). Događaj Pedesetnice pokazuje da kada imamo harizmatično prisustvo Eshatona u svetu – svet se tada razbuđuje za pokajanje i uključenje (utelovljenje) u Novi Izrailj – Crkvu. Stoga Crkva ne može propovedati veru koja se ne tiče egzistencijalnih potreba sveta. Tu se pokazuje da Crkva nije suprotstavljena svetu. Ta zajednica, hvaleći Boga, beše omiljena kod celog naroda. I stoga: „Gospod svaki dan dodavaše Crkvi one koji se spasavahu“. (2,47)
Može li se, dakle, izbrisati loš uticaj prošlosti na sadašnjost? Tema pokajanja dovodi nas na prag odgovora. Današnje kolebanje oko ispovesti moderni čovek može da prevaziđe ukoliko, u duhu navedenog događaja, shvati da ga Crkva unapred prihvata. Zadivljujući je primer čina ispovesti opisanog u jednom starijem Molitvoslovu. Pokajnik prilazi svešteniku koji ga sa epitrahiljom dočekuje i najpre mu čita oproštajnu molitvu. Milosrđe i razumevanje tragike greha moguće je jedino s obzirom na Onog koji dolazi. Jedino uvidom u budućnost možete oprostiti i dobiti oproštaj. Budućnost oslobađa prošlost i očišćuje je od njene negativne dimenzije.
Biće da nam izvorni smisao pokajanja može postati dostupan tek ukoliko iznova analiziramo grčku reč metanoia. S obzirom na njenu biblijsku upotrebu, reč neminovno upućuje na nešto dolazeće, s one strane, posle (up. meta-ta–physika). Ako kroz pokajanje idemo dalje (meta) od palog uma (nous), tada nas ono oslobađa od bremena prošlosti (sagrešenja, poroci). U svakom slučaju, pojam μετάνοια je najtešnje povezan sa budućnošću: „Pokajte se, jer se približilo Carstvo Nebesko“ (Mt. 3,2). Metanoia vodi ka novom nalaženju izgubljenog kompasa.
U ozarenosti pokajanja shvataš da Bog ne traži prirodni jus talionis, zakon nagrade ili kazne (uzvratni zakon iz Izl. 21,24). Pokajanjem proničeš u saznanje da je temelj na kome se održava svet pre sloboda negoli sudbina. O tome je pisao G. Florovski u „Metafizičkim preduslovima utopizma“. „I mi o tome opitu i iskustvu govorimo kada opit vere protivstavljamo naturalističkom opitu, a ne o nekom ‘prirodnom bogopoznanju’ koje je zauvek zamenjeno i odstranjeno kroz osnivanje Crkve“. Zbog toga u hrišćanstvu bela boja nije prosto reminiscencija „prirodne“ čistote. (Inače, ideja belog slikarstva može se prepoznati kod ruskog suprematista Kazimira Maleviča koji je 1918. godine naslikao White on White. Njegova teorija glasi da slika treba kod gledalaca da stvori „čisti osećaj“ koji se može postići kroz ogoljivanje umetnosti do njene suštine). Dakle, istorija čoveka nije u prirodnom razvijanju nasledno-urođenih zadataka, nego u podvigu ili, rečima Florovskog, u „bezbrojnom nizu slobodno-čudesnih doticaja Božanske Slave, čudesnih susreta sa Bogom“.
Da ne budem pogrešno shvaćen: l’art pour l’art je zaludna stvar, čista taština. Ne upućujemo na nju ovde zbog toga. Poenta sa umetnošću je mnogo suštinskija, budući da se u njoj sloboda projavljuje na izuzetan način, te zbog te slobode umetnost treba povezivati sa istinom života koji nudi Crkva. U umetnosti kao istinskom stvaralaštvu (tu ne mislim samo na slikare i muzičare) odvija se blagodatno znamenovanje i osvećenje sveta. Kada Crkva poseduje umetnički (i društveni) instinkt za čoveka tada je i drugi prepoznaju ne kao autoritarnu instituciju nego kao duhovni dom.
U grčkoj poeziji 20. veka, gde se zgusnutost reči (λόγος) nalazi u najskladnijem ritmu sa životnim slikama, otkrivamo prvorodnu liriku. Tako, u pesmi Marije Poliduri, stih koji glasi: „rodila sam se samo zato što si me zavoleo“ (μόνο γιατὶ μ’ ἀγάπησες γεννήθηκα), dovodi do osvešćenja posle kojeg obrnuta perspektiva postaje zakon optike. Poezija (i umetnost uopšte) nalazi raison d’être samo kada se obraća jednom Ti. To dovodi do toga da u drugom nađemo svoju svrhu (reč nesebičan u grčkom znači da neko nema svrhu u samome sebi – ἀνιδιοτέλεια). Tada shvataš da su ogromni razmeri zaborava drugog: „Plačem zato što sam te zaboravio a ne zato što te nemam više“ (κλαίω ποὺ σὲ ξέχασα καὶ ὄχι ποὺ δὲν σὲ ἔχω), beleži pesnik Mihail Ganas. To je stanje u kome, prema stihovima Odiseja Elitija, prepoznaješ kao da je neko drugi umesto tebe koračao kroz život (σὰ νά ‘μουν ἄλλος κι ὄχι ἐγώ / μὲς στὴ ζωὴ πορεύτηκα). Iz takvih opita iskrsava istina da se lepota našeg putovanja ne sastoji iz lepih predela nego iz toga kako će se naše oči izmeniti od viđenog. U prustovskom maniru, nisu pejzaži to što čini jedno putovanje nego način na koji ih gledamo. Ili, kako kaže Andrić za mostove, najvredniji su „oni koji su najviše zadržali i zaneli moju pažnju i moj duh“.
Pokajanjem omivenih očiju gledamo u budućnost i, milošću Vaskrslog Bogočoveka i vaskrsavajućeg nas iz svakodnevnih i svakovrsnih smrti, koračamo kroz istoriju do Dana onoga – najsvetlijeg. Pokajanje tako postaje simptom niza slobodno-čudesnih doticaja Cara Slave dolazećeg na velikom, belom prestolu (up. Otkr. 20,11).
