Prevodi i prepisi

Ako možeš verovati…

Foto: Danko Strahinić

Beseda ova nije o Sv. Savi, nego njemu u čast. Nesumnjivo najmudriji Srbin, ceo svoj život posvetio je uzvratnoj ljubavi roditeljki svoje i naše duhovnosti, Crkvi Hristovoj, te ga se stoga uvek rado molitveno sećamo ne bi li se njegovim savršenstvom ispunili nedostaci naši. Sv. Sava je rodonačelnik našeg duhovnog nasleđa, a nasleđe duhovno ima tu osobenost da se ne nasleđuje onako kako se nasleđuju kuće ili njive, brda ili doline, tj. prostom činjenicom krvne ili nacionalne veze, nego jedino svesnim usvajanjem i razložnim opredeljenjem za baš te (a ne neke druge) duhovne vrednosti, a potom i trudeljubivim neprestanim obdelavanjem njihove večne ‘primateljke’, tj. sopstvene duše. Otuda se i ti možeš zvati Savinim naslednikom i sledbenikom samo ako možeš biti u potpunom jedinstvu vere sa njim te…

AKO, kao i on, i ti možeš verovati da ništa od postojećeg nije tek tako tu, nego da je deo ostvarenja bićetvoreće ljubavi Božije koja ne samo što vascelo jestestvo privodi iz nepostojanja u bitije nego ga svakog trena i održava u postojanju svojom tvoračkom ljubavlju…

AKO možeš verovati da Bog nije stvorio svet iz nužnosti, nego da je sveta moglo i da ne bude. A ako nije moralo da bude sveta, nije moralo da bude ni tebe. Pa ipak, tu si. Prizvan si u biće samo blagodareći ljubavi Božijoj, i samo blagodareći njoj držiš se nad ambisom nebića. Stoga: ako ne osećaš duboku zahvalnost zbog same činjenice da postojiš, zbog toga što te uopšte ima — nemoj sebe nazivati hrišćaninom.

AKO nisi zahvalan Bogu što danas sija sunce, što uopšte postoji sunce — nemoj sebe zvati hrišćaninom.

AKO nisi svestan toga da je svet tvorevina Božije ljubavi, i ako ta svest ne proizvodi u tebi osećaj, štaviše etos, blagodarnosti Bogu za sve i sva — nemoj sebe zvati hrišćaninom.

AKO možeš verovati da si na ovoj planeti sa nekim ciljem koji nadmaša tvoju moć poimanja, i da njegovom odgonetanju vredi posvetiti ceo svoj život, kao i da ćeš veličinu toga cilja otkrivati, a njemu se sve više približavati, tek u meri svoga smirenja pred Njim…

AKO možeš verovati da Crkva nije od ovoga nego od onoga sveta, da to nije institucija koju su osnovali ljudi, nego zajednica koju je ustanovio sam Bog, kome treba da smo neizmerno zahvalni što je do dana današnjeg očuvava ne dopuštajući da ona propadne, uprkos nama ovakvima, do kojih kad bi bilo, nje već odavno ne bi bilo. Uistinu, iako imamo Boga koji nas poštuje i nikada ne uzurpira našu slobodu, koji nas je učinio samovlasnima i želi da budemo aristokrati duha (jer ne manje nego Duha Svetoga primismo), mi se neobično lako odričemo svog nebeskog porekla i zadovoljavamo samo suvišnim mrvicama sa prebogate trpeze. Jeftino se prodajemo iako smo preskupo plaćeni.

A plativši nas skupo, i sve čineći ne bi li nas nekako uzveo na nebo i darovao nam carstvo svoje buduće, pravedni Bog u tome, možda, i ne sme biti baš sasvim pravedan. Jer, ako bude sudio po pravdi, ko će preteći, ko će izbeći pravednu kaznu za preobilje svojih promašaja i sagrešenja? Bog svojom ‘širokom rukom’ mora dodati svoje milosti i ljubavi na naš tas, ne bismo li nekako prevagnuli u blagobitije, a time i u večnobitije. On mora biti ‘nepravedno’ mnogomilostiv i bezrazložno čovekoljubiv da bi čovek mogao okusiti večnost.

No, da bi tvoje spasenje, a jedino preko tebe i spasenje vascele tvorevine Božije, i od tebe zavisilo, moraš biti i odgovoran, te stoga treba da znaš da se odgovornost hrišćana sastoji u činjenici što su oni Crkva, jer biti Crkva znači biti telo Hristovo, tj. sam Gospod Hristos. Otuda, suština tvoga greha nije u neispunjavanju neke formalne obaveze (npr. molitvenog pravila ili određenog posta ili, pak, posebno pridodate molitve pre pričešćivanja — kao da cela liturgija nije molitva pred pričešćivanje — itd, itd), nego je tvoj greh, tvoja greška, bolje rečeno — tvoj egzistencijalni promašaj, u tome što ne uspevaš da budeš konstituent Crkve, tj. samoga Hrista, a to uvek iznova ne uspevaš kada nemaš ljubavi za drugog. Srž greha jebiti ‘Hristos’ bez ljubavi. Zaista, ima li ičeg paradoksalnijeg i neprirodnijeg od ‘Hrista’ bez ljubavi — a upravo taj živi contradictio in adjecto je svaki od nas koji je hrišćanin samo porodičnom ili nacionalnom inercijom, a u biti — nepokajani egoista.

No, AKO možeš verovati da je tvoja jedina šansa u preumljenju, u istinskom pokajanju koje iz temelja presazdava vascelo tvoje biće i preusmerava ga sa širokih drumova koji vode u bezdane i ćorsokake na usku i teško prohodnu stazu koja jedina vodi carstvu nebeskom…

AKO možeš verovati i to da konačne pravde neće biti dok On ponovo ne dođe, a ipak ne zapadati u očajanje i ne biti zahvaćen besmislom…

AKO možeš verovati da ćeš hrišćanin postati tek ako se odrekneš svog srbovanja (jer pred zasenjujućim likom Hristovim sve drugo bledi i gubi na značaju), i da ćeš tek postavši istinski  hrišćanin moći da budeš i pravi Srbin, samo što ti tada do toga neće biti stalo…

AKO možeš ne uzdati se u ‘besmrtnost duše’, nego verovati da tvoja duša neće nužno nadživeti telo, već da, štaviše, može umreti čak i pre tela (jer smrt duše je njeno odvajanje od Boga), onda ne štedi sebe ni najvećeg truda bogopoznanja radi.

Stoga, valja da znaš da Boga možeš poznati samo onoliko koliko ga voliš. Jer, saznavanje ličnosti (a Bog je ličnost par excellence) ne sastoji se u shvatanju pojmova, nego u življenju odnosa. Stoga Bog nije, niti ikada može postati, predmet tvoga istraživanja, objekt saznanja, nego je uvek subjekt, tvoj tvorac, održavalac u postojanju, životodavac i nadasve smislodavac koji biva spoznat samo onoliko koliko on to želi i koliko ti on to dopusti. U gnoseološkoj ‘borbi’ sa njim, On će položiti oružje jedino pred tvojom bezuslovnom i ‘manijačkom’ ljubavi prema njemu. Tada ćeš uvideti da je svako bogopoznanje isključivo dar Božiji.

S tim u vezi veruj i to da Istina (koja je sam živi trojični Bog) nema svoje analogije u jeziku, te se stoga može manifestovati mnogostruko, a ne samo na jedan način. Ona se, takođe, nikada ne može bez ostatka pretočiti u neki jezički izraz, formulu, definiciju, dogmu i tome slično. Stoga im ne robuj.

Veruj i da, pošto Bog ničim, ni ad extra ni ad intra, nije bio primoran da stvara, to onda sloboda Božija (prilikom stvaranja) nije bila tzv. ‘sloboda izbora’, jer tada nikakav izbor nije ni postojao. Božije stvaranje bilo je, u stvari, potvrđivanje njegovog bića koje je ništa drugo do ljubav sama. Božija sloboda ispoljena prilikom stvaranja je, u stvari, njegova ljubavna odluka ili odlučna ljubav kojom se svetovi utvrdiše, vode razdvojiše, kojom iz ništavila izroni svaka tvar vidljiva i nevidljiva i radi koje sva tvorevina, slovesna i beslovesna, proslavlja svoga tvorca.

Ne želeći da ih liši nijednog svog blaga, takvu slobodu je Bog iz svoje prebogate riznice darovao i ljudima. Za razliku od političke ili socijalne slobode, koja se zadobija, ova ontološka sloboda je dar. To je sloboda da se bude ličnost (a ne da se izabere ovo ili ono). To je sloboda kao stvaralački čin (a ne kao racionalistički ili voluntaristički izbor). To je postupak vascelog bića (a ne samo intelekta koji nešto odabira). To je čin potvrđivanja života (a ne odabiranje jedne od ponuđenih alternativa). Ukratko, istinska sloboda je ontološka, a ne intelektualna ili etička stvarnost. Stoga je prava sloboda u stvari neodvojiva od ljubavi — ona je čin potvrđivanja bića onog drugog, ali i čin kojim je onaj drugi potvrdio nas. Otuda je slobodan odnos između dva bića nemoguć ako nije projava njihove uzajamne ljubavi.

Veruj i to da ova ljubav nije samo psihološka, već pre svega ontološka stvarnost, što znači da ako nekoga voliš onda želiš da on postoji zauvek. Ili, da ne možeš da zamisliš da on ne postoji. Ili, da ne možeš da zamisliš da ti postojiš bez njega. „Večno postojanje“ (a to je ontološka kategorija par excellence) je, dakle, u samom temelju ljubavi.

Veruj, opet, i da istinska ljubav uvek ide zajedno sa slobodom, koja je i sama takođe ontološka stvarnost. Slobodu i ljubav ne smeš odvajati, inače se nećeš dotaći večnosti. Dakle, ako nekoga voliš, ne smeš želeti da ga poseduješ ili da ga želiš samo za sebe. Ako nekoga zaista voliš, onda mu daješ apsolutnu slobodu. To znači da mu, na kraju krajeva, ostavljaš slobodu i da on tebe ne voli. Stoga je ljubav uvek krst. A to, opet, znači: prava ljubav je samo ona koja daje neuslovljeno time da li će joj to biti vraćeno, i štaviše, daje čak i kada vidi da joj se ne vraća. (Treba li boljeg primera za to da je ljubav krst — od samoga Hrista.)

Doduše, treba da znaš da i van Hrista postoji sloboda, ali samo sloboda bez ljubavi. Sloboda neodvojiva od ljubavi postoji samo u Crkvi, jer se samo istinska ljubav ne miri sa smrću (koja se, na kraju krajeva, ispostavlja kao jedini suštinski čovekov problem). Sloboda nije sloboda ako nije apsolutna, i jedino što je može ograničiti, a da je pri tom ne uništi, jeste ljubav.

Veruj da bez Hrista (a to znači — bez Crkve) ne može postojati istinska ličnost, kao ni nerazdvojnost njenih sastavnih elemenata — ljubavi i slobode, jer kada bi nesliveno i nerazdeljivo jedinstvo slobode i ljubavi moglo da postoji i van Crkve, Crkva tada ne bi uopšte morala da postoji — bila bi suvišna.

AKO, dakle, sve ovo možeš (i hoćeš) verovati i na temelju te vere zidati život svoj, tek onda se s pravom možeš nazvati poštovaocem i učenikom i sledbenikom Sv. Save, koji je i sam učenik i sledbenik samoga Gospoda Isusa Hrista što nas Crkvom svojom svemu ovome i nauči, te mu zato slava i čast u vekove vekova. Amin.

 

Izvor: Svetosavska beseda izgovorena 27. januara 2002. na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu, a odštampana u časopisu Iskon, broj 7, bez godine izdanja, str. 19–21.