Преводи и преписи

Ако је зависност одговор, како онда гласи питање? (Ка културолошком и теолошком разумевању зависности)

Увод

Тема мог чланка описује импресивну противречност постмодерног субјекта, коју ћу ја назвати „добровољно отуђење личности“. Оно нам открива невероватну уопштену отвореност ка зависности у срцу ере која се борила да достигне победоносну објаву слободе и независности и на тај начин је сада способна да у истој ужива!

Другим речима, парадокс почива у томе да што је мање спољашње зависности од поробљавајућих чинилаца и свих врста тираније, то су бројнији начини који се изналазе да намерно потчине људску унутрашњу слободу.

Према мом мишљењу, да бисмо проучили овај феномен, потребно је извести опште „макроскопско“ истраживање на тему зависности као недељивог колективног проблема како бисмо одредили његове културолошке и психолошке узроке. Иначе, прети опасност да их се само дотакнемо на фрагментаран начин и на основу недовољних критерија. Односно, има гласова у Цркви који годинама покушавају да објасне развој зависности, обично тако што тврде да она има јединствен узрок; за неке је овај узрок губитак вере, за друге безакоње у друштву, неки расправљају о моралном посрнућу у нашем времену, итд.

Премда сва наведена тумачења могу бити истинита, осећам да смо пропустили да заступамо дубље разумевање феномена унутар богословског оквира. Тиме смо себе лишили шансе да поступамо са разумевањем и делотворно, и са превентивне и са терапеутске тачке гледишта.

Психодинамика проблема

Из социјалне и епидемиолошке перспективе, неколико карактеристика зависности је нарочито вредно наше предане пажње:

  • Зависности нису више проблем на маргини као у прошлости, пошто су оне такође постале неправилност „добрих“ људи и „добрих“ породица. Ово померање може бити узнемиравајуће онима који су склони једноставним закључцима о очито „пропалим“ породицама или појединцима.
  • Постоји широк спектар зависничког понашања: недозвољене субстанце, пушење, алкохол, храна и забава (тв, интернет сурфовање), дигитална комуникација (ћаскање, друштвене мреже), видео игрице, коцкање, секс. Доступне могућности су сада бројније него икад.
  • Неговање страха и сама забрана оваквог понашања није више делотворна. Уместо тога, она изазива радозналост, искушење и кршење правила.
  • Не представљају све зависности животну претњу, па ипак све оне нарушавају ментално здравље и морални интегритет личности.
  • Младалачке „не-достојанствене“ (non-dignity) зависности могу да осветле зависности које су за одрасле „достојанствене“.

Какво је клиничко значење зависности виђено из угла психијатрије? Клиничко искуство показује да свака зависност може да делује на психу кроз један или више следећих сценарија:

  1. Пројава депресије и истовремено средство за „утеху“ од бола;
  2. Самостворени анти-анксиозни третман;
  3. Покривање и истовремено „заштита“ од спољашњих симптома импулсивности, који би имали далеко очитију и узнемиравајућу (можда чак и делинквентну) форму када човек радије не би прибегавао интровертним начинима (нпр. дигиталном свету);
  4. Ново пројављивање компулсивне патологије у виду трагања за информацијама или конзумирањем или задовољствима;
  5. Илузија о граничним личностима да су достигле идентитет и да могу да га модификују како желе;
  6. Пролази (канали) за перверзну патологију.

Међутим, у светлу тако многобројно разноврсних форми и објеката зависности, зашто се она разматра као јединствена болест? Најмање три карактеристике пружају позитиван одговор: а) све типове зависности карактеришу истоветни психолошки закони; б) може се „скочити“ са једног на други тип зависности; в) све имају исте духовне последице. (Ускоро ћу појаснити сва три). Међутим, таква дивергентна клиничка популација, како би се приближила истом зависном понашању, нужно потребује друге неклиничке услове који ће деловати као „организатори“. Ови услови су савремени културолошки и егзистенцијални чиниоци. У исте ћу убројати следеће:

  1. Страх од слободе (трајна одлика људског бића) који рађа потребу за прибегавањем и подређивањем другом „егу“ (на пример, измишљеном „ја“ компјутера или интернет света);
  2. Потреба за поништавањем егзистенцијалне празнине или чак хаоса[1] која се окончава техникама псеудо-испуњености;
  3. Анксиозност везана за наду организује се дуж предвидљивих и „сигурних“ оса[2];
  4. Илузија владања над „средишњим извором неограничених могућности“[3], владања које пружа фантазију о свемоћи;
  5. Лек за „празно сопство“ (empty self) које је настало смањеним друштвеним континуитетом[4].

Запазимо овде да су нам заиста потребни биолошко истраживање зависности и њени медицински третмани, ипак они нас могу изложити ризику „инструментализовања“ зависности као наводно једног уобичајног медицинског проблема за који сам човек због тога има мало могућности за превенцијом и деловањем.[5]

Културолошки корени

Премда је феномен зависности константно присутан свуда и током целе историје, узроци његовом тренутном домету морају се тражити у прелазу из ере модерне на постмодерну. Јасније речено, ово је еквивалентно прелазу са речи на искуство, са убеђивања на искушавање; ова померања су постмодерним добом олакшана (Табела 1).

МодернаПостмодерна
Нагласак на мишљењу и логициНагласак на чулима и задовољству
Приоритет убеђењеПриоритет искуство
АргументЗавођење
Доминантна јавна фигура: идеологијаДоминантна јавна фигура: реклама
Борба за слободу: спољашњаБорба за слободу: унутрашња

Табела 1. Критичко разликовање модерне и постмодерне

У време модерне, акценат је стављен на разуму, који је морао да буде убедљив, док у постмодерно време, фокус је на оптичком нерву и на емоцијама, које треба стимулисати/надраживати. У том случају, очигледно је зашто зависности стичу моћ над људском душом, јер оне поседују моћ ирационалног.

Постмодерна је постала синоним за друштво спектакла и информатичког простора (cyberspace). Изгледа да је друштво спектакла колонизовало нашу свеукупну дневну рутину, док унутар себе храни амбицију да људску душу наведе на потпуно предавање. У међувремену, технологија нам је омогућила да имамо моментални приступ огромном низу представа, нешто што је у прошлости било незамисливо.

Истовремено, реалност која је отпочела да се развија у 20. веку је, такође, допринела рањивости према зависностима. Ово је друштво изобиља, у коме су објекти зависности (ствари, куповина, активности) нашироко доступне и лако приступачне.

Комбинација ова два друштвена и културна развоја одвела је заводљивом отуђењу[6], које мења људску психу. Ово је много вероватније код оних који су додатно окарактерисани биолошком склоношћу ка зависности. Заиста, унутар феномена зависности пројављује се целокупна човекова психосоматска димензија. На пример, може се запазити да се зависничком понашању нагиње у случају оних личности које имају јаче импулсивно или компулсивно настројење јер обе ове склоности деле биолошке корене.

Ипак, неправедно је према сложености феномена зависности сводити га само на његове соматске предиспозиције. Упркос напорима савремене психијатрије и психологије да у основи размишљају са биолошке тачке гледишта, зависности откривају своју праву природу онда када се третирају као проблеми који израњају из сложености људске природе.

Илузија контроле

Са психодинамичке тачке гледишта, главни разлог лежи у идеји контроле. Субјект који је везан зависношћу мање или више се суочава са потребом вршења контроле, која постаје опсесија. На пример, они који патолошки зависе од једних особа успевају да контролишу животе другима наметањем своје воље и манипулисањем. Такође, зависници од дроге готово никада не признају да немају никакву контролу; они радије фантазирају да су способни да прекину са злоупотребом кад год пожеле, на тај начин умишљајући потпуну контролу. Овде треба укључити, такође, оне који су зависници од дигиталног света, било да је то порнографија или видео игрице, који негују заблуду да имају апсолутну контролу над објектом своје жудње (жене које желе, имагинарне непријатеље, итд).

Верујем да морамо посветити већу пажњу илузији контроле, јер се она не саглашава са односом. Прави однос је непредвидив и није подложан контроли, а то је управо оно што зависник жели да избегне. Заправо је недостатак интересовања код зависника или његова/њена неспособност да заснују људску везу која је доследна, испуњавајућа и зрела, оно што зависност чини све популарнијом. Очигледно је да једна таква веза не допушта контролисање друге стране. Напротив, ступање у однос који има овакве квалитете представља одређено самопрепуштање процесу промене који други подстиче. То такође значи добровољно одбацивање контролисања друге личности, јер иначе би однос био лишен поштовања и напослетку љубави.

На тај начин, тренутни пораст зависности је у одређеној мери плод културолошки подстакнуте неспособности да се изграђују и очувавају здрави односи. Ако је зависност одговор, како онда гласи питање? Изгледа да је то анксиозност пред светом којим није лако руковати. Другим речима, оно чиме се овде бавимо јесте недостатак љубави.

Илузија контроле садржи у себи виђење свемоћности, која је одувек била веома популарна међу људима. Неко ко се користи зависношћу у циљу осећања свемоћности и како би уравнотежио нарцисоидну трауму, чини то зато што му фантазија пружа веће задовољство од оног које даје реалност, ако су нарцисоидност и чула у игри. Међутим, ако су дубока интерактивна радост и узрастање постављени циљеви, тада се реалност показује далеко јачом од фантазије.

Овде морамо подвући црту којом разликујемо уживање, задовољство и радост, црту која је већини људи непозната; ово незнање даје основ механизму зависности. Уживање потиче од стимулуса који се тичу телесних чула или нарцисоидности. Ово је најнижи ступањ јер је најлакши; није нам потребан лични допринос да бисмо достигли уживање или понекад оно се чак може просто и купити. Задовољење се постиже остваривањем циљева; оно захтева лични напор. А радост, на највишем ступњу, произлази из здравих и обогаћујућих односа (са супружником, пријатељима, децом, Богом итд), и снажно је повезана са љубављу. Друштво спектакла и конзумеризма се бори да убеди људе да се радост задобија кроз уживање; или пре, да се радост поистовећује са уживањем… Ова илузија порађа зависност. Унутар ове илузије жеља је угушена[7].

Жеља у средишту лажних остварења

Можда не би било психодинамички прецизно тврдити да су зависници привезани за објекат своје жеље. Боље би било рећи да се зависна особа емоционално уложила у сам процес трагања и проналажења жељеног објекта зависности. Другим речима, везани смо за излагање интензивном психосоматсом искуству, узбуђењу које јавност уопштено поистовећује са „јаким лучењем адреналина“. Ово је управо аспект због кога треба да разматрамо зависност као аутоеротични процес. Осетљивост и искуство субјекта постаје референтна тачка, и душа се затвара.

Када се субјекат отвара? Отвореност бића поистовећује се са упорно очекиваном жељом што је истоветно томе када кажемо да је други значајан за субјект и није сведен на инструментални објект (како се најчешће односе према уживању, на пример, у порнографији). Како нове технологије нуде изобиље начина да испуне сваку „жељу“ (заправо читај: импулс), истинска жеља је угушена. Оно што се заправо постиже јесте убеђење да је искуство недостатка нешто негативно, хендикеп постојања, док је оно заправо коначна привилегија постојања. Недостатак ма ког задовољења жеље, дословно њено одбијање да буде испуњена ма чиме што се нуди у овом свету, показује њену способност за отвореност ка љубави према правим личностима, укључујући и Бога.

Ако се ово одвија унутар ма којег вида зависности, тада постаје далеко очигледније када зависности почињу да обележавају личности као привлачне тачке. Иако су у таквим примерима пред нашим очима праве личности од крви и меса, у унутрашњој стварности зависника они не постоје у себи и собом, већ само као изговор за још један ступањ игре „ловљења“ другог, што значи или подређеност, или извесност имања контроле над другима, зависно од тога на каквој су страни „односа“ оба учесника у томе.

Истински однос је синоним за слободу. Када се појави страх који узурпира слободу (стално искушење људске природе), главно старање душе јесте да избегне сваку трауму (или њено враћање онда када је било непријатних искустава повезаних са тим). Потом следи хитна потреба да се одмори и препусти другом „егу“ који је измаштан како би пружио илузију или контроле над другом особом од које зависи или над измишљеним „егом“ компјутера, или неке врсте личног богатства које ствара лажни гламурозни его. Овде треба, такође, приметити зависничку овисност од других личности, које се развијају било унутар пара или унутар нездравих група, попут секти.

Празнина селфа и нови суперего

Постмодерни колапс идеологија – чак и верских – оставља празан простор не само на пољу идеја, већ нарочито у људској души, празнину која узима вид егзистенцијалног вакуума, или чак психопатологије. Идејни систем има моћ преображаја (најбољи сценарио) или озакоњења (најгори сценарио) оних елемената које људска душа сматра неприхватљивим и да их преусмери ка заједничким циљевима. Без икакве идеологије, душа је изложена сопственим узнемирујућим и агресивним импулсима, за које је идеологија служила као функционални изговор (имајући несумњиво повремено своје лоше последице). Стога, потреба да се превазиђе егзистенцијална празнина или унутрашњи хаос неизбежно завршава у техникама псеудоиспуњења, које се постижу кроз ствари или искуства.

Релевантан пример је домен уживања. Супротно традиционалном ауторитарном суперегу које је модерност познавала и који је нахранио многе начине противљења истом, постмодерни суперего нас изненађује „освештавањем“ уживања; не само да га допушта већ иде даље и намеће га:

„У епохи глобалног капитализма, пораст суперега и друштва забаве проналази своју апотеозу, допуштајући да се прелаз ка обавези да се ужива одвија невероватном брзином. Ми не живимо у друштву које брани уживање, већ све више живимо у друштву које наређује уживање. Живимо под владавином тирана наредног миленијума – суперега“.[8]

Таква наредба, заиста јединствена у људској историји, имала би реметилачке друштвене резултате да јој технологија не пружа одговарајућа средства; можда се зато она није ни јавила пре електронске ере: друштво зна како да себе заштити. Заповест о уживању, без интернет простора који је абсорбује, уништила би људске везе и структуру умрежености. Мекгавн наставља: „Друштво заповеђеног уживања проналази себе у парадоксалној ситуацији: оно тера субјект ка задовољству које прети да уништи сâмо постојање друштва. Стога се овом уживању мора дати правац који га одржава уз истовремено обезбеђивање друштвене стабилности. Слика пружа овај правац. Радије не допуштајући уживање у Стварном, она допушта слику уживања – уживање без трауматске димензије“.[9]

Технологије слике и комуникације, колико могу бити корисне, не само да скривају приступ реалности већ то чине у њено име. Тврдећи да су представници реалности, оне уводе позитивизам који објављује са самоуверењем да субјекту ништа не недостаје. Међутим, како би се било упућеним у туђу тајну, неизбежно се мора проћи и кроз саму реалност сопства и кроз недостатну жељу за другим. Ма који вид зависности је истовремено изобличавање жеље тако што се претпоставља и „потпуни“ субјект и универзум сачињен од лаких објеката којима је лако управљати.

Кушмен (Cushman) је увео схватање „празног селфа“, додајући да је конзумеризам (који данас, такође, треба да укључи и конзумирање слика) доминантан одговор друштва како да се, надајмо се, испуни празнина.[10] Но, празнина се прво мора створити. Неки људи, због своје личности, немају потребу за вештачким стварањем празнине; они би наставили да плаћају бескорисне ствари и услуге чак и да нема огласа. Ипак њих је мало и не могу одржати економски систем. Глобална капиталистичка мрежа, како би сачувала себе и проширила се, потребује стварање празнине у што већем броју људи, тако да тенденција да се купују бескорисне ствари и услуге може преовладавати.

Огласи се боре да нас убеде да верујемо да је наша жеља задовољена само препуштањем чулним нагонима. Међутим, нема адекватног објекта жеље у овом свету,[11] тако да право остварење се никада не достиже у зависности. То је разлог због чега, одмах након што прво ентузијастичко уживање избледи, душа захтева понављање тог искуства, као једну бескрајну муку, управо попут Сизифа. Заправо, ово понављање је снага којом се зависност храни. Ако је зависност одговор, како је онда гласило питање? Изгледа да је анксиозност изазвана и очекиваном жељом и чежњом за прекомерном „пуноћом“[12].

Задаци пред пастирском праксом

Који би били принципи смисленог црквеног одговора на зависничку културу указујући дужно поштовање теологији? Говорећи о теологији, беспотребно је рећи да она дефинитивно мора бити релациона као резултат Оваплоћења и како, такође, треба да промовише стварна сопства у вернима јер једино стварни селф се може понудити као „првина“ која ће се освештати.

Како сам раније споменуо, више нису пастирски делотворни негативни приступи (неодобравање, страх, забрана). Чак је и надахнути аскетизам свакако неопходан али није адекватан. Људи не могу да примене уздржавање од зависничких задовољстава уколико нису истовремено награђени и оснажени јаким смисленим здравим везама са другим људима и Богом.

Предложио бих три принципа пастирске праксе који би се одвијали на позитиван начин:

  • Љубав је једини лек за хедонизам.
  • Здрави међуличносни односи могу штитити од безличних уживања.
  • Пригрлити реалност уместо маште.

Ова три принципа су међусобно испреплетана јер представљају различите аспекте победе љубави над контролом; или, другим речима, они истичу превасходство стварности над фантазијом. Хумористички мото „стварни проблем са стварношћу је недстатак музике у позадини“ показује се истинитим у мери у којој се наша мотивација за животом у суштини ослања на фантазију. У таквом случају потребна нам је вештачка „музика“ да учини ствари пријатнијим и остајемо неспособни да распознајемо праву „музику“ која може да потекне од истинских личности и односа. Друштво забаве и конзумеризма је заиста врхунски композитор такве вештачке „музике“.

Пастирско саветовање и духовно руковођење морају да се суоче са проблемом стварности много делотворније тако што помажу људима да разликују уживање, задовољство и радовање; односно, морају да помогну људима да открију „музику“ у душама других онакве какве оне јесу а не каквим се очекују да буду. Такође имају за циљ да укажу на „музику“ скривену у Божјем ћутању. Овај задатак изгледа као једини начин да се олакша одвијање и успостављање личног присног односа са Богом који може спречити формализам, фанатизам, равнодушност, непостојаност и друге духовне пошасти.

Штавише, пастирска пракса мора да развије стратегије које ће учинити сâму црквену организацију истинским селфом, дословно извором надахнућа и охрабрења уместо механизмом улагања у илузије и стварања разочарања. Такође, пастирско саветовање и духовно руковођење морају помоћи хришћанима да разоткрију сопствене зависничке особине и да себе усмере ка учвршћивању здравог односа са Богом и другима. Чинећи тако помоћи ће да се друге личности или Божји дарови не претварају у објекте тако што их сматрамо средствима за егоцентрично задовољење већ корацима за даље сазревање и обликовање евхаристијског приступа.

Закључак

Да закључимо, зависност је и психолошка и духовна болест наших душа, као и болест наше цивилизације и комунитарне климе којој припадамо (породица, секта, Црква, итд), која подрива људску природу и осиромашује је. На негативан начин она нас подсећа како људска природа треба да делује и такође принуђује нас да размотримо правилно организовање јавног и приватног живота. Теологија и пастирска пракса су дате како би чувале људску природу и личности у највишем смислу по замисли њиховог Творца и како би их надаље подстицале на спасење. Тиме се потреба за откривањем аутентичног духовног живота нарочито и истински тиче Цркве, пошто је суштински истинито да „тамо где је Дух Господњи, тамо је слобода“ (2 Кор 3, 17).

 

Извор: European Journal of Science and Theology, February 2013, Vol. 9, Supplement 1, 7–15; Fr Vasileios Thermos, Psychology in the Service of the Church: Theology and Psychology in Cooperation (Los Angeles: Sebastian Press, 2017), 47–57.
Превод: Андријана Младеновић

 

 

[1] J. Schumaker, The Age of Insanity: Modernity and Mental Health, Praeger, Westport, 2001, 127.

[2] Исто

[3] Исто, стр. 77–78.

[4] Исто, стр. 41.

[5] F. Furedi, Therapy Culture: Cultivating Vulnerability in an Uncertain Age. Routledge, London, 2004, 120–123.

[6] N. Postman, Amusing Ourselves to Death: Public Discourse in the Age of Show Business, Penguin, New York, 1984, viii.

[7] V. Thermos, The Crisis of Desire: Lacan and Patristic Theology in the Context of Contemporary Consumerism, in Thirst for Love and Truth: Encounters of Orthodox Theology and Psychological Science, Alexander Press, Montreal, 2010, 8–25.

[8] T. McGowan, The End of Dissatisfaction? Jacques Lacan and the Emerging Society of Enjoyment, State University of New York Press, Albany, 2004, 34.

[9] Исто, 70.

[10] P. Cushman, American Psychologist, 45 (5) (1990) 599–611.

[11] J. Lacan, Écrits: a Selection, Tavistock, London, 1977, 263.

[12] S. Žižek, The Plague of Fantasies, Verso books, New York, 1996, 155.